Aktuelni sistem formalnog obrazovanja (škole, fakulteti) u skoro svim državama sveta nije prilagođen vremenu u kojem živimo. Relevantna globalna istraživanja sprovedenih značajnih reformi aktuelnog sistema obrazovanja (OECD, UNESCO) pokazuju da ove reforme za rezultat ne donose poboljšanje rezultata obrazovanja (obrazovanje postaje kompleksnije, umesto da se pojednostavljuje). Postavlja se pitanje da li će na globalnom nivou doći do kreiranja prihvatljivog novog sistema obrazovanja, i kako bi trebalo da izgleda takvo formalno obrazovanje? Globalne organizacije kao što su OECD, UNESCO i Svetski ekonomski Forum (WEF) najdalje su napredovale u kreiranju potpuno novog sistema obrazovanja (Rethinking Education, Reset in Education):  „OECD - Budućnost obrazovanja i veština 2030.”, „UNESCO - Obrazovanje za održivi razvoj 2030”, „WEF - Strateški okvir za razumevanje budućnosti obrazovanja i veština”. Pored pomenutih globalnih inicijativa (strateški okviri obrazovanja - education frameworks), različite međunarodne organizacije (EU), nacionalne i lokalne organizacije pokušavaju da definišu globalno prihvatljiv strateški okvir novog sistema obrazovanja. Očekivanje ovih organizacija je da će se do 2030. g. definisati globalno prihvatljiv novi sistem obrazovanja koji je prilagođen potrebama za život i rad u 21. veku. Najvažniji principi novog sistema obrazovanja: Definisanje potrebnih znanja i veština Istraživanja u pravcu kreiranja novog sistema obrazovanja traju više od 50 godina. Poznati su osnovni i najvažniji principi tog novog načina kreiranja i izvođenja formalnog obrazovanja, zasnovani na strateškom okviru obrazovanja EU “Rethinking Education” (2012.), koji se odnosi na definisanje najznačajnijih grupa znanja i veština: Sistemska (teoretska) znanja i veštine. Savremeno obrazovanje treba pojedincima da obezbedi konkretna potrebna znanja i veštine za život i rad u 21. veku. Sistemska znanja treba da doprinose ostvarenju konkretnih ciljeva školovanja. Praktična znanja i veštine za posao iz oblasti obrazovanja. Završetak školovanja (npr. srednja škola ili fakultet) treba da znači da osoba naredni dan može da radi posao za koji se školovala. Akcenat je na praksi kroz školovanje.  Veštine koje su primenljive u više oblasti (prenosive veštine - transferable skills). Prioritet obrazovanja je razvoj potencijala svake osobe koji se ostvaruje kroz razvoj osobina i karaktera ličnosti. To se naročito odnosi na one osobine ličnosti koje omogućavaju lakše snalaženje u promenljivim životnim okolnostima, koje nas sve više očekuju u budućnosti. Najvažniji ciljevi, metode i rezultati obrazovanja Pomenuti strateški okviri obrazovanja obrazlažu različite vrste ciljeva, metoda i rezultata obrazovanja. Isticanje obrazovnih ciljeva, metoda i rezultata služi da lakše upamtimo i usredsredimo se na pojedinačne ključne reči (bold) koje opisuju šta je najvažnije u školovanju. U nastavku su predstavljeni najvažniji ciljevi, metode i rezultati obrazovanja, koji su nastali poređenjem različitih strateških okvira u odnosu na najčešće pominjane segmente obrazovnog procesa. Najvažniji ciljevi savremenog obrazovanja su: Potreba: Razvoj potencijala osobe kroz razvoj kreativnosti. Proces: Obezbeđivanje znanja i potencijala za samostalan život i rad. Ishod: U obrazovanju je najvažnije postići sigurnost u naučeno i samopouzdanje. Najvažnije metode savremenog obrazovanja: Potreba: Dolazak do relevantnih znanja za određene ciljeve školovanja. Proces: Obrazovanje koje ne stvara predrasude i bori se protiv dezinformacija. Ishod: Fokus na razvoju moralnih i etičkih vrednosti koje izgrađuju karakter osobe. Najvažniji rezultati savremenog obrazovanja: Potreba: Obrazovane ličnosti koje aktivno rešavaju probleme i informisano odlučuju o sebi i svom životu.  Proces: Kreativne ličnosti „otvorenog uma” koje se same obrazuju u odabranim oblastima. Ishod: Moralne i etičke ličnosti koje svojim sposobnostima, temperamentom i karakterom aktivno doprinose svojoj zajednici imajući svoju svrhu i čineći „prave stvari”. Kada pogledamo osnovne principe, ciljeve, metode i rezultate savremenog obrazovanja, lako možemo zaključiti da su oni prilično drugačiji od toga kako u praksi funkcioniše aktuelni način formalnog sistema školovanja. Zašto je potrebno toliko vremena da se kreira globalno prihvatljiv sistem obrazovanja? Savremena postavka obrazovanja traži potpuno drugačiji pristup formiranju potrebnih predmeta, kreiranju programa predmeta, načinu izvođenja nastave, načinu odabira kadrova koji će na adekvatan način izvoditi nastavu itd. Zbog toga nije jednostavno samo primeniti ove principe na aktuelni sistem obrazovanja. Rešenja pomenutih problema savremenog obrazovanja mogu se pronaći u praksi različitih naprednih edukativnih institucija u svetu, ali i kod nas. Veliki je broj novih metoda obrazovanja koje rešavaju manji ili veći deo problema potreba obrazovanja za 21. vek. Ove metode obrazovanja se najčešće povezuju sa načinima usvajanja znanja i veština za savladavanje fundamentalnih pismenosti u 21. veku. Najvažniji problemi usvajanja novog sistema obrazovanja: Definisanje pismenosti za 21. vek, razumevanje rezultata i razumevanje celine (sistema) Postoje tri nivoa problema koje je primarno potrebno rešiti da bi se došlo do globalno prihvatljivog sistema obrazovanja: Prvi nivo problema je veličina razvoja nauke u poslednjih 200 godina: Živimo u vremenu stotina naučnih disciplina koje imaju svoju primenu u životu i radu. Postavlja se pitanje kako izdvojiti najvažnije oblasti života i rada koje je potrebno i moguće obrađivati u sistemu formalnog obrazovanja. To je jedan od najvažnijih razloga kreiranja koncepta tzv. fundamentalnih pismenosti za 21. vek. Ispostavilo se da i tih najvažnijih pismenosti ima previše za kreiranje jedinstvenog sistema formalnog obrazovanja. Pretpostavka je da će se do 2030. g. doći do globalno prihvatljivog strateškog okvira novog sistema obrazovanja koji će izdvojiti najvažnije grupe fundamentalnih pismenosti. Drugi nivo problema se odnosi na potrebu za upravljanjem različitim vrstama rezultata obrazovanja: Da bi došlo do promene sistema obrazovanja potrebno je da svi učesnici u procesu obrazovanja razumeju razliku između kratkoročnih (izlaz/output), srednjeročnih (ishod/outcome) i dugoročnih (uticaj/impact) rezultata svih procesa obrazovanja (od pojedinačne nastavne jedinice do celokupnog sistema obrazovanja). Metodologija obrazovanja koju prvo treba da usvoje nosioci procesa školovanja jeste „Teorija promene” ("Theory of Change"). Iako ova metodologija obrazovanja postoji decenijama, postavlja se veoma ozbiljno pitanje da li će do 2030. g. razmišljanje na nivou različitih vrsta ciljeva (obrazovanja) postati opšte-prihvaćeno kao jedan od najvažnijih segmenata usvajanja novog sistema obrazovanja. Problem je u postavljanju odnosa između svih segmenata obrazovnog procesa i njihovog dugoročnog uticaja na obrazovanje ljudi.  Treći nivo i najveći problem usvajanja novog sistema obrazovanja jeste ogromna fragmentacija (parčanje) znanja u poslednjih 200 godina: Dominantan način napredovanja u nauci jeste (sub) specijalizacija - Toliko je naučnih radova u jednoj oblasti, da je praktično nemoguće pratiti sve na potrebnom nivou detalja, pa naučnici biraju uske segmente oblasti u kojoj napreduju (sub-specijalizacija).  Drugim rečima, savremeni način napredovanja u nauci proizvodi fragmentaciju znanja. To parčanje znanja se u sistemu školovanja vidi kroz insistiranje na potpuno nepotrebnim detaljima iz svakog predmeta, kao da će svaki učenik raditi posao u toj oblasti. Takođe, fragmentacija znanja se vidi i kroz potpuno neusaglašene predmete. Zato su važne inicijative za spajanje predmeta u logičke celine pri posmatranju pojedinih pojava (kao npr. u Finskom obrazovnom sistemu). Rezultat ovakvog pristupa fragmentaciji znanja u nauci i njeno oslikavanje u obrazovanju jeste očigledan nedostatak lako dostupnih relevantnih izvora znanja (“pertinent knowledge”). Oni služe da na jednostavan način objasne celokupnu posmatranu oblast bez obzira na njenu kompleksnost. Nauka koja postoji decenijama i koja rešava problem fragmentacije znanja jeste - razmišljanje na nivou sistema (Systems Thinking). Isto kao i u slučaju razumevanja rezultata, postavlja se ozbiljno pitanje da li će razumevanje celine (sistema) do 2030. g. postati opšte-prihvaćeno kao jedan od najvažnijih segmenata usvajanja novog sistema obrazovanja. Kao što se može videti, postavlja se veoma ozbiljno pitanje da li ćemo do 2030. g. imati globalno prihvatljiv novi sistem formalnog obrazovanja koji je prilagođen usvajanju potrebnih znanja i veština za život i rad u narednim decenijama, i kakav će oblik imati taj sistem. To je praktično i odgovor na pitanje zašto je za nas i našu decu veoma važno da sada i u narednim godinama obratimo mnogo više pažnje na relevantne neformalne sisteme edukacije (obuke, kursevi...), koji omogućuju usvajanje velikog broja znanja i veština (ne sve, još) koje su nam potrebne u narednim decenijama. Napomena: Tematika iz ovog teksta je detaljno opisana u knjizi „(Ne)obrazovanje za vaše dete” (2020.), u kontekstu pronalaženja relevantnih načina obrazovanja radi dolaska do aktuelnih znanja i veština koje su potreba u 21. veku.    
Pročitajte celu vest