Posle višenedeljnog odsustva zbog ne tako lepih okolnosti i obaveza, vratim se juče s namerom da po divnom sunčanom danu, uz muziku, rasturim sopstvenu kuću i prozore od čišćenja. Treba da nam dodju gosti iz daleka.  Natovarena torbama i kesama iz nabavke, jedva sam otključala vrata. Ushićena kao ono nekad na prvom sastanku, ovog puta od čežnje za toplim domom i svojom, još uvek novom, kuhinjom. Naročito za njom. Planirala sam da prvo sebi skuvam kakao i iskuliram, pa da predjem na sve druge obaveze, a onda i da ispečem neko mirisno pecivo. Spuštam torbe i počinjem s vrata da svlačim i izuvam sve sa sebe. Grejanje uključeno, ostavljeno da greje jače nego podnevno sunce koje se probija kroz prljave prozore. Nadvi se jedan tamni oblačić nad mojim ushićenjem.  Ok, smiri se, nije ovo prvi put da si bilo odsutna, kažem sebi. Deca jesu bila tu na okupu za vikend, ali su odrasla, razumna. Pa dobro, naučiće valjda jednom i oni da se struja, tu u njihovoj rodnoj kući, ne plaća sama od sebe.  Samo opušteno, veselo i nasmejano, Sandra. Onako kako te svi znaju. Nasmešim se pobednički sebi u ogledalu, pogledam malo kroz filter od trepavica i pomislim, tih što sad nema nekog da me slika za instagram. Meni ustvari baš prija doza laganog stresa, na licu mi se to nekako lepo manifestuje. Osim kad je doza prekoračena, pa se izbečim i to mi ostane celodnevna maska. U kući nigde nikoga. Samo jato smrdibuba oko zavesa. Mladunčići svako na svojoj strani. Ona uobičajeno, na svom privremenom radu u Beogradu. On na nekom koncertu, isto u Beogradu. Poželim tako ponekad da su opet mali pa da im s vrata raširenih ruku zacvrkućem: juhuu pilići moji, evo mama stižeee.. A oni da mi čisti, mirisni i siti polete u zagrljaj kao u nekoj reklami. Ali kad se malo prisetim, ja im nikad nisam tako cvrkutala s vrata. Zato valjda nisu mogli ni da mi se zalete. Uglavnom, s vrata sam se već po ko zna koji put podsetila koliko je tačna ona izreka Mala deca, mala briga. Jer mala deca ne parkiraju kofere na samom ulazu u stan, ostavljajući ih da stoje tu mesecima. I ne mogu da dohvate s vrha ormana posteljinu da je sebi menjaju kad god im padne na pamet. Krenem u lagani obilazak sa osmehom. Samo osmeh, kažu. Uvek samo osmeh. Teško mi je al se smejem. Prljavog veša, prljavih peškira, posteljine, čarapa, gaća, šoljica za kafu, knjiga, kablova, punjača, tacnica, flašica. Dobro došla zvezdo u svoj mali raj, kao da mi se sve te stvari podrugljivo obraćaju. Hvala, bolje vas našla, pobožno pomislih. Ne treba ni biti mnogo striktan i nezahvalan. Hvala gospodu, pomislih, pa je kuhinja takva kakva je, nova i svedena pa joj niko ne može ništa, bar ne drastično, a i tako malo je potrebno da se sve opet dovede u red.  U kuhinji mi tek pade mrak na oči jer je naš mladi kuvar zauzeo moj teren u velikom stilu. A ni on kao ni ostali ukućani, još nije shvatio zašto ja svake noći provedem pola sata sa truleks krpom obigravajući i psujući oko ravne ploče na šporetu. Mazao je vidim i brisao i on. Ali ono nešto je kipelo. On uporno mazao i brisao, sve kružnim pokretima.  Navalim ja tu udarnički, jer sve mi diraj samo ne kuhinju. Kakav crni kakao, kakvo moje kuliranje. Kakva muzika. Kakvi prozori.. ko zna da li ću ikad da stignem do njih. Napunim jednu kesu za djubre. Zgazim na ljusku od lešnika. Zaplačem. Obujem papuče. Otvorim frižider pa napunim i drugu kesu praznim kutijama. Izadjem na terasu i uzmem najveću crnu kesu za flaše i balone. Uključim veš mašinu. Zaboravim da stavim prašak. Uključim opet isti veš. Krenem sad već kao muva zunzara kad ne može da nadje izlaz, iz sobe u sobu pa nazad u kuhinju. I tako u krug sa krpom u ruci celi dan.  Ja stvarno nisam džangrizava ali šta svaki dan seckate i smutite, što ne smanjite vatru kad kuvate špagete i gde se još riblji štapići peku u mom najnovijem kalupu za tortu?  I gde mi je kakao? Kompletan recept za ovu slatku pletenicu koja je ubrzo nakon svega ovoga zamirisala iz moje blistave kuhinje, nalazi se ovde. Inače, na divnom portalu Büro247  pored izvrsnog sadržaja od nedavno možete da čitate i moje tekstove. 
Pročitajte celu vest