7:40 Petak. Uzbuđenost zbog posla koji me čeka. Šminkanje koje ide od ruke. Retko, ali se dešava. Napolju je iznenađujuće hladno, iako je decembar.  Toliko smo polupani, da nam je ovo nenormalno vreme postalo normalno, pa nas šokira -2 stepena 26. decembra.  U busu gužvetina.  Pozdrav za sve ljude koji se guraju da što pre uđu u bus, kao da im život od toga zavisi. Polako rođače, neće autobus otići bez tebe. Stižem na posao žiota uzbuđena kao malo dete. Na stolu me čeka novogodišnji poklon.  Divna jedna stvorenja. Divna. Šokirana ceo dan koliko je lepo raditi u okruženju koje ti ne nabija pritisak.  Kafa sa cimetom, jedva dočekana. Puš - pauze sa nekim novim svetovima.  Ljudi koji se, čudom Božijim, javljaju raspoloženi.  Pivo i cigarete. Grč u stomaku dok jurcam ka drugom poslu.  Koleginica koja nema ljubavne probleme. Valjda ih je sve ispričala ono veče kad smo ostale 15 minuta nakon kraja radnog vremena.  Da je bilo 2 popodne, nikom ništa. U ponoć i 15 minuta, nije tako svejedno. Ljudi koji su poprilično dobro raspoloženi.  Pomislih, garant jer nisam obučena u crno.  Ima neki đavo koji se dešava ljudima kada sam u crnom.  Umor koji me šamara toliko jako da sam utrnula.  20:22. Da li će ikada doći ponoć?! Noge koje peku.  Kafa kojoj osetim ukus a nema je ni na vidiku.  Samo da dođem kući. Samo da ga vidim.  Samo da skinem šminku.  Samo da se istuširam i legnem. Samo da dođem kući. 23:45.  Izlazim 15 minuta pre kraja vremena bez trunke griže savesti.  Da su mi rekli Idi kući, nećemo te isplatiti za danas, trepnula ne bih.  Prvi put posle 2 meseca, moj me ne čeka. Čekam ja njega.  Burek koji je bio najfiniji na svetu.  Krevet koji je bio najmekši. Moj koji mi masira listove, utrnule od bola.  Laku noć, volim te najviše na svetu.  Gasim se u sekundi, zahvalna na svemu što imam.  Na svemu što jesam.  Na svemu što jesmo.  Srećna vam gospođa Subota :)
Pročitajte celu vest