Dragi moji,današnji post neće biti patetisanje, ni svakodnevne hronike, ni saveti kako da ovo ili ono.Današnji post je iz mene izašao nenadano, i ne onako kako sam mislila da će ispasti.Elem, danas vas molim da se setite onih koji nemaju.Setite se dece koja su gladna, promrzla i željna.Meni je sama pomisao na to koliko nevine, nedužne dece odrasta u neljudskim uslovima, u skučenim ćoškovima memljivih soba, sa bezbroj braće i sestara i roditeljima koji ne mogu da im priušte osnovne stvari, pokidala srce na mizernu parčad.Pročitala sam neku objavu na fejsu o porodici koja broji ne znam ni ja koliko članova, žive u nekoj sobici 2 sa 2, i srećni su sa tim što imaju.Čitam komentare ispod objave.Gde čeljad nije besna, kuća nije tesna.Odgovor na taj komentar.Gde čeljad nije besna, a kuća nije tesna, odrastaju deca kojima je tesna glava od želja.Ljudi meni srce hoće da prepukne od tuge kada samo pomislim koliko dečice je željno stvari koje se nama podrazumevaju.Koliko se osećam sebično što poludim kada u kući nema kafe, a već sam 4 popila tok dana.Koliko sam sebična što se iznerviram kada moram pešačiti jer ne mogu dobiti taksi.Koliko sam sebična što imam pun frižider hrane, a ja ipak kupim nešto usput.Koliko sam sebična što imam previše stvari, a i dalje kupujem.Koliko sam sebična što večeras imam svoju mamu pored sebe, divnog dečka i još divnije prijatelje.Svi smo zdravi, srećni i zajedno. Mi smo zajedno.Saznala sam pre nekoliko dana da postoji porodica sa troje dece, koju su roditelji napustili i prepustili ovom usranom životu. O toj deci se brine neka žena. Upitno je koliko se brine.Deci sam poslala paketiće jer znam da su željna, a nikada ih nisam ni videla.Neka, zaslužili su.Devojka koja mi je dala osnovne informacije o njima mi govori kako je najstarijoj devojčici od 12 godina kupila tortu za rođendan, a ona se rasplakala jer nikada u životu nije imala tortu za rođendan.Jebenu tortu!!!Da li možete da zamislite dete koje nikada u životu za svoj jebeni rođendan nije dobilo jebeno parče torte od 100 dinara?Jasno mi je da mnogi ljudi nemaju razvijen osećaj empatije, i to je u redu,Večeras, mi kojima je empatija na nivou poplave, crkavamo od tuge za decom koja su željna osnovnih stvari.Večeras, mi koji smo napravljeni od emocija i plakanja, ne možemo da spavamo jer nas grize savest što smo danas birali šta ćemo da jedemo, a neko bi pojeo mrvicu sa patosa samo da utiša creva.Večeras, mi kojima se srce cepa od tuge, imamo potrebu da tu decu grlimo dok nam ne zaspu u naručju. I kad se probude, i kada ponovo dođe vreme za spavanje, da i dalje osete toplinu nekoga ko o njima brine.Molim vas, svim srcem i dušom, pronađite neko dete koje živi u teškim uslovima. Poklonite mu osmeh, čokoladu, jabuku, običnu kiflu i jogurt.Recite im da će sve biti u redu. Molim vas, spasite bar jedan životić. Makar eto da se kaže da ste to uradili. Hvalite se, ako vam je gušt. Uradite to jer će vas neko potapšati po ramenu. Nemojte reći nikome.Koga boli kurac.Iz kog god razloga to uradili, nikoga nije briga. Dobro delo je dobro delo, nebitno iz kog razloga.Laku noć, nadam se da ste se zapitali kako je to kada nikada u životu niste osećali da vas neko voli i štiti.
Pročitajte celu vest