p(atet)iše: Isidora Đolović Nikada se ono tradicionalno: Srećna Nova..., barem za poslednjih par decenija, nije pokazalo toliko globalno ironičnim kao u slučaju 2020. Do sada smo te reči izgovarali ili pisali mehanički, uglavnom ne zastajući da se zapitamo verujemo li stvarno da će nam godina koja dolazi doneti  sreću i šta je dovoljno dobro da opravda to očekivanje. Šta je srećnagodina? Ona u kojoj nam se ispune sasvim određene, „ekskluzivne“ želje ili ona koja prođe bez većih trzavica i gubitaka? Bojim se da ćemo ubuduće biti mnogo oprezniji kada čestitamo. Ne verujem da je iko „onomad“, dočekujući upravo odlazeću, mogao zamisliti koliko će se sve obrnuti naglavačke. Podjednako sam uverena da mnogi od nas jedva čekaju da noćas vide leđa ovoj groznoj godini i ostave je što dalje iza sebe, prepuštajući je nepovratu. Hteli mi to ili ne, korona se uvukla u svaki razgovor, prizvuk reči, misao i slutnju, u svaki prokleti deo života i od nje, barem kao teme, nije bilo moguće pobeći. Trebalo je da prođe najmanje nekoliko meseci da bismo se uopšte navikli na koliko-toliko normalno funkcionisanje u skladu sa, ko zna dokle, izmenjenim okolnostima. Nova realnost je, bez pitanja odgovara li nam to ili ne, tu gde jeste – šta sad mari ako smo i onu prethodnu jedva uspevali da podnesemo? U godini za nama, ne samo usled pandemije (koja je dokrajčila moj poslednji elan, vrativši me jedno deset koraka unazad), objavila sam primetno manji broj tekstova. Razlog je opravdan, bila sam usredsređena na jedan daleko zahtevniji poduhvat. Privela sam kraju istraživanje, onda sređivala materijal, pisala, zastajala i nastavljala, u više navrata klonula duhom, pa opet bodrila sebe i, konačno, napisala svoju disertaciju. Najteži deo tek predstoji: uvid novog mentora u rukopis, sugestije, prepravke, provere, podnošenje rada Nastavno-naučnom veću, iščekivanje, traženje novca za prijavu odbrane (u međuvremenu se, nažalost, nisam zaposlila niti imala neke značajnije honorarne angažmane da bih mogla uštedeti barem manji deo iznosa, koji je astronomski)....Put do odbrane i treće diplome još je dug, ali se tešim da sam najveći deo uspela da prevalim. Šta će biti dalje, nemam predstavu i nekako mi više nije ni važno... jedini razlog da istrajem jeste osećanje dužnosti prema mladalačkim idealima i neostvarenim težnjama, kao i nekolicini ljudi koji su me na akademskom putu svesrdno bodrili. To će biti moja labudova pesma profesiji u koju nisam uspela ni da zakoračim, izneverenim očekivanjima i delu života u koji sam uložila sve što sam imala i bila u mogućnosti da dam. Eto zašto je ovoga leta preskočen „mesec Francuske“ i zašto sam veći deo godine provela u svojevoljnoj „ilegali“. Obaveze su mi odvukle pažnju sa činjenice da se u avgustu navršilo tačno 10 godina od prvog članka objavljenog na ovoj stranici i, uopšte, postojanja bloga. Čitava decenija, iskreno, nije nešto čemu sam se nadala kada sam počela pisanje bloga. Taj debitantski tekst (kritika Sabora trubača u Guči!), koliko god bio smešan i glupavo sročen, možda na najbolji način pokazuje put koji sam, pre svega stilski, u međuvremenu prešla. Nekako se poklopilo da desetogodišnji blogerski staž obeležavam u godini velikih ličnih preispitivanja i, zbog pandemije pojačanog, suočavanja sa nekom vrstom životne prekretnice. Mnogo puta sam premotala film unazad do 2010. godinei suočila se sa Isidorom koja je tada bila student u Beogradu, naoružana sa mnogo nade, ambicije i neuništivog poleta. Susret je bio do neizdržljivosti težak i bolan. Razmišljala sam u stilu svih onih „vremeplovnih“ filmova koje u poslednje vreme emocionalno ne mogu da podnesem (13 going on 30; 17 again; It's a wonderful life; Young adult; Kristin's Christmas past; Peggy Sue got married, da nabrojim samo neke.). Šta bih iz ove perspektive rekla tadašnjoj sebi, šta bih je posavetovala, na šta upozorila svoje (mnogo) mlađe ja, da nekim čudom mogu? Da li bi Isipoverovala Isidori? Da li bi, uopšte, realno i mogla da uradi mnogo za promenu okolnosti u tom trenutku? iz lične arhive: ja u godini pokretanja bloga (2010) Isidora koja je iz hobija pokrenula i prilično neredovno pisala blog (o čemu više OVDE, povodom petstotog članka), tek je zagazila u dvadesete. Obožava svoj studijski smer, staru zgradu fakulteta i svaki hodnik pred slušaonicama, svaku stanicu na putu do centra grada, kraj u kome stanuje, svoje drugarice, Kalemegdan. Ona je srcem i dušom zaljubljena u Beograd, veruje da će tu ostati bar još koju godinu, do odlaska u Pariz ili Kaliforniju; da je našla dom. Ima frizuru a-la-Brenda Volš sa sve šiškama, nosi teksas jaknu sa prišivačima bendova, lude minđuše i senke u tonu odela – u fazonu jeosamdesetih i često se smeje. Nema uvek razloga za to, ne raduje se prelasku u studentski dom, ali je srećna što sebe potpuno prepoznaje u oblasti koju izučava, ne sumnja u to da će za koju godinu, čim se dočepa zaslužene diplome i oduvek sanjane samostalnosti, njen praviživot početi. Ona zato zaboravlja na sve brige i grabi Knez Mihailovom ulicom ka fakultetu, brzo prelazi preko platoa ispred susednog Filozofskog, njene crne „kaubojke” poznaju svaki stepenik jer se toliko puta spustila istom maršrutom. Kada si tako mlad, osokoljen pohvalama za uloženi trud, kad se osećaš kao deo šarenila grada u kome nikad nije dosadno, život može biti samo lep, čak i dok je većinom još u nadanjima! Možda bi toj Isi bila dovoljna sama pojava, mislim bukvalno na fizički lik, ove Isidore? Gle, matora! Gde joj je šminka na očima? Zašto je toliko „usukana“ i bleda, kao da je provela mesece i mesece u zatvoru? Zar nema nešto bolje da obuče – uvek je volela da stilom, pored ostalog, izražava svoj stav? Sada deluje tako nemarno, zapušteno, bolesno i jadno. Kad se pribere od početnog šoka, rekla bih joj sledeće: za početak, da se previše ne zanosi, jer  ni pošto završi master neće naći zaposlenje. Godinama! Da je niko neće pitati koliki je imala prosek, koliko je odgovorna i posvećena, ni koliko toga zna. Istina je sve ono što pričaju starije kolege: od istorije književnosti se u Srbiji niko 'leba nije najeo. Smešno je, suludo, glupo, misliti da će se baš u našem slučaju nešto promeniti samo zato što mnogo želimo, imamo entuzijazma i pozitivnih misli (razumete li sada zašto ne verujem u pseudopsihologiju i motivacione govornike?!). Da, zato, ne uči baš TOLIKO i da VIŠE ŽIVI. Jer, život se ne odlaže. Nikada neće izgledati lepše i zdravije. Njen sjaj u očima postaće tužan, mada nikada neće izgubiti onu iskru. Nikada više neće živeti u Beogradu. Mladost prolazi toliko munjevito da se ne stignemo ni osvrnuti oko sebe, a već je više nema. Rekla bih joj da, dok još studira, traži posao i priliku da ostane tu bar dodatnih pola godine, dok ne stane na svoje noge. Da ne gleda samo u knjige i ne teši se kako će „kad završi fakultet, biti vremena za sve“. Vremena možda i hoće, ali uslova i mogućnosti uglavnom neće biti. Da ide na koncerte (iako nema novca za kartu!), da se nekako potrudi da čuje „Whitesnake“, „Judas priest“, bar još jednom „Maiden“-e i „Helloween”, jer, u suprotnom, ko zna koliko dugo neće posetiti ni običnu svirku. Da se više posveti rock novinarstvu, možda joj tu leži budućnost. Da se usudi i ofarba dva pramena dok joj je kosa još u dobrom stanju (od anoreksije se proredi i opada). Da se istetovira (opet pare, odakle?) kao što je želela još od srednje škole. Da više putuje (iako nema novca?), jer će doći vreme kada nedeljama neće izlaziti ni iz roditeljskog stana, kada će je mrzeti da se očešlja, jer nigde ne ide i nema razloga. Da se više druži, jer za koju godinu neće uopšte viđati nikoga od dragih ljudi, a u zavičaju joj niko od prijatelja ionako nije ostao. Drugarice će živeti svoje živote. One će odrasti, sve ono što je zanima njima neće biti interesantno, niti će imati kad da se druže od posla i obaveza oko novoformiranih porodica. Ali, ona će se sećati svačijeg rođendana i kada joj odavno niko ne bude čestitao njen. Da se odvaži i upozna sa W.A.S.P. likom, kad joj je već Pe nabavila kontakt. Nije on baš toliko mitsko, nedostupno biće – ništa ne gubi, a možda mu se svidi. Da će i sam Beograd, koji toliko voli, kroz koju godinu početi da menja lični opis, „unaprediti“ se i izgubiti mnogo toga što je volela kod ovog grada.  Da je Bole “Lepi” sitna boranija u odnosu na „Malog Aleka” koji će uskoro postati predsednik države (e, u ovo sigurno ne bih poverovala!). Da se nipošto, nikako, ni po koju cenu ne vraća kući, jer će je Čačak i besparica zarobiti, živu zakopati, utući. Da je čekaju samo depresija, razočaranost, bezvoljnost i potpuni slom. Da će joj godine u tom groznom prostoru, bez osećaja za vreme, proleteti još brže nego studiranje, vraćajući je unazad, ali ne u dobrom smislu.
Pročitajte celu vest