komentariše: Isidora Đolović Moram priznati da mi nije baš najjasnije šta pojedini zapadni mediji, opisujući ovaj film, podrazumevaju pod odrednicom ruska propaganda? Nije li, prema istoj logici, svako dičenje prošlošću sopstvenog naroda i njegovo slavljenje kroz dela, a u vremenu pobrkanih lončića i iskrivljenih pojmova, isto tako „propaganda“? Mnogo utemeljenije mi zvuči upoređivanje sa ostvarenjem „300“, iako ni to nije jedini primer slučaja da se u kolektivnoj svesti sačuvala povest o unapred izgubljenoj borbi - pa ipak moralnom trijumfu -šačice „otpisanih“, no, posvećenih i emotivno angažovanih pred onim što brane, nasuprot grabljivcima. Za sve kojima bi zasmetala „istorijska neverodostojnost“, podsetiću na to da LEGENDA (koja je, kao što vidimo iz naslova, prvi pojam sa kojim se ovde susrećemo) funkcioniše upravo u takvom univerzumu nepreglednih, najneverovatnijih mogućnosti. Film Ivana Šurkoveckog i Džanika Fejzijeva u matičnoj državi je sa uspehom punio bioskopske sale, a kod nas takođe dočekan sa mnogo zanimanja. U pitanju je dobar spoj akcije, fantazije i uzbudljive mitske osnovice, nešto između bajke i epa, sa očaravajućim prizorima snežnog prostranstva, energičnom muzičkom podlogom i dinamičnim scenama borbe. Drugim rečima, Rusi imaju blokbaster koji ne zaostaje za onim holivudskim (između ostalog, ni po uloženim novčanim sredstvima: iznos od 16 miliona dolara ga čini jednim od najskupljih ostvarenja u istoriji ruske kinematografije), u čemu je, izgleda, pravi uzrok snishodljivih ocena s početka. U pitanju je „Legenda o Kolovratu”. Život i podvizi bogatira (viteza) po imenu Evpatij Kolovrat, jednog od najvećih legendarnih junaka u Rusa, opevani su u srednjovekovnom delu „Pripovest o uništenju Rjazanja“ (1237). Ova „ratnička priča“ (military tale) čuva uspomenu na propast koja je zadesila spomenuti grad  u XIII veku. Istorijsko predanje svedoči o gerilskoj borbi vođenoj između 1700 okupljenih ratnika i višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, Zlatne hordeBatu-kana. Događaj je označio pad Rusije (uslediće pokoravanje Moskve, Vladimira, Novgoroda i Kijeva) pod mongolsku vlast, za narednih 250 godina. Među kasnijim umetničkim tematizacijama predanja, izdvaja se „Balada o Jevpatiju Kolovratu“ koju je Sergej Jesenjin napisao 1912. godine. Uvodu ekranizaciju ove priče sažeto, svedeno predočava sve činjenice relevantne za genezu (budućeg) heroja: dečakovu srčanost, ogromnu želju da služi kneza Jurija, simpatije prema vršnjakinji, ljupkoj Nastji koja će mu i „skovati“ zvučni nadimak. Za njega su zaslužni spretnost i brzina baratanja oružjem (dva mača, koji će ostati njegov zaštitni znak), pri čemu se, prema Nastjinom utisku, kreće kao sunčani krug, dakle, kolovrat. Ova lepa slovenska reč u našem jeziku ima značenje vretena: danas je, nažalost, uveliko potisnuta, ali sećam se da se u mojim srpskohrvatskim knjigama, iz kojih sam kao sasvim mala učila da čitam, Trnoružica ubola na kolovrat. Ono, pak, potiče od drevnog staroslovenskog simbola poznatijeg kao „Svarogov točak života“ koji predstavlja beskrajan krug rođenja i smrti, kasnije neslavno poistovećivanog sa „svastikom“. Da se vratimo filmskoj temi, početak nas još upoznaje i sa ratom, pa ranjavanjem protagoniste, čime je u prvih desetak minuta „spakovano“ sve što determiniše naslovni lik. Već prva sledeća scena, koja ujedno otvara središnji narativni plan, počinje njegovim (i po okolinu) traumatičnim buđenjem pravo u stvarnost. Ta svakodnevnica suštinski nije toliko drugačija od poslednje svesno zapamćene, iako je, sada odrasli protagonista, u međuvremenu ostvario sreću...na koju ga svakog jutra moraju iznova podsećati. Naime, Kolovrat (igra ga debitant na filmu, do ove uloge isključivo pozorišni glumac Ilja Malakov) poslednjih trinaest godina pati od čudnog oblika retrogradne amnezije. Za njega je vreme doslovce stalo u trenutku kada je, kao trinaestogodišnjak (ponovo simbolika broja), bio teško ranjen. Zbog toga spava čvrsto vezan, a pri svakom buđenju ga neko mora postepeno smiriti i upoznati sa realnošću, koja izgleda ovako: Kolovrat je stasao do zapovednika kneževe čete, oženio se Nastjom (Polina Černisova), imaju dvoje dečice. Porodičnu idilu, sa sve palačinkama, pesmom domaćica i toplinom tradicije koja ispunjava njihovu kuću, spolja narušavaju vesti o približavanju horde (buduća Zlatna horda) Batu-kana(Džingisov unuk) koja preti Rjazanju. Knez pokušava da kupi vreme tako što na pregovore šalje delegaciju, predvođenu svojim sinom (ležerni knežević Fjodor) i prvim među ratnicima, Kolovratom. Pored njih, kreću vidar Zahar i Lada (Julija Klinina), devojka u ulozi „podsetnika“, istovremeno zaljubljena u gazdu (Kolovrata). Scena u raskošnom logoru Batu-kana (Alexaner Choi) prikazuje drastičan kontrast između hrišćanskog i „varvarskog“ sveta. Kan je prenaglašeno kitnjast, teatralnih pokreta i ponašanja, u izvesnoj meri čak feminiziran. Iako, u znak divljenja, uručuje Kolovratu neku vrstu političkog imuniteta, jasno je da sa Mongolima nema dogovora. Grupa uspeva da se, na potpuno neverovatan način (ali, nipošto poslednji put!) iskobelja iz protivničkog tabora, samo da bi ih, nakon dužeg tumaranja po šumi, kod kuće dočekao poražavajući prizor. U njihovom odsustvu, Rjazanj je sravnjen sa zemljom.
Pročitajte celu vest