Pretposlednji dan oktobra. Prvi dan kiše i zahlađenja. Drugi dan fakulteta. Treći dan kako spavam sama. Prvi dan posle nekoliko nedelja kako sam besna. Baš baš besna. Prvi sat kako se borim da vratim sebe u stanje mira i spokoja. Da li mi polazi za rukom? Mizerno sporo.Šta vi radite kada ne znate šta da radite?Da li pišete drugarici, bratu, dečku? Da li bespomoćno sedite i čekate da rešenje sedne pored vas i potapše po ramenu?Da li se forsirate da brzo nađete rešenje jer ne možete podneti osećaj uznemirenosti?Da li jednostavno legnete da spavate?Poslednjih nekoliko meseci pokušavam da od sebe napravim najbolju verziju. I ne mislim samo fizički. To dolazi neminovno.Najbolja verzija mene podrazumeva rad na osećanjima i mislima, izbegavanje konflikata i nepotrebnog stresa, ne zato što nisam sposobna da to prevaziđem sama, već zato što jednostavno ne želim sebe baciti u nepotrebnu vatru.Danas sam osetila bes. Pravi pravcati, vatreni. Onaj što peče, nekontrolisani. Zašto?Zato što je nepravda. Zato što nisam zaslužila. Zato što nisam to očekivala.U prvih nekoliko momenata samo hoću da to stanje ode i nestane, jer sam zaboravila kako je kad osećaš nešto loše. Zaboravila sam kako je kada nije sve potaman. Zaboravila sam kako je kad nisi srećan, a ja sam to baš baš dugo bila. Istinski.I da ne pomislite da se desio životni problem džinovskih razmera. Nije. Problem nepravde na fakultetu. MoŠ misliti. Ali sasvim dovoljno da me izbaci iz koloseka.Onda sam shvatila da nisu samo mir i spokoj život. Nije samo miran san i staloženost ono što nas čini ljudima.Život su sve te male i velike nepravde. Sve boli. Svaka namrštena obrva. Svaki grč u stomaku. Svaki slomljeni nokat. Svaka neispeglana košulja, nevažno iz kog razloga.  Svaki tmurni kišni dan, kao ovaj danas. Svaki kilogram viška. Svaka drugarica koja to više nije. Svaki propali izlazak. Svaka slomljena štikla, od plesanja ili od trčanja za pogrešnim - još nevažnije.Sve što vam se servira uzmite sa osmehom i recite hvala. Ovo što ste danas nije ovakvo jer vam je svaki dan bio od cveća i leptirića.Pa niste vi monah sa Tajlanda. A kladim se da i njima neki ujed komarca poremeti balans, jer ih svrbi mesto ujeda dok meditiraju (wink wink).Svaki dečko koji vas je ostavio učinio je da ovog pravog pravcatog zagrlite i nogama i rukama.Svaki propali izlazak vas je naučio da ne izlazite ako vam se zaista ne ide, ili vam se baš jako ne dopada ta drugarica vaše drugarice. Ili drugarica vašeg "druga".Svako kašnjenje na posao naučilo vas je da nema ničeg neprijatnijeg od mokrih leđa i natopljene košulje znojem. Možda ima smisla da ustanete na vreme.Svaki put kada vas je nešto lupilo po glavi vi ste jasnije pogledali svoja stopala.Videli ste svoje cipele života koje su bile preskupe, ali su se isplatile. Ni ovaj bol u stopalima nije tako nepodnošljiv. Pa mogu li biti lepše?! :)
Pročitajte celu vest