piše:  Isidora Đolović Bila je lepa, dobrodušna, besprekorne reputacije i neizmerne darovitosti, ali je tajanstvena završnica bacila senku na život koji ponajviše nalikuje (mračnoj) bajci o Pepeljugi, bez srećnog kraja.  Na današnji dan, pre dvadeset godina, preminula je Ofra Haza. Priča o usponu i padu “Madone sa Istoka“ za Izrael je još uvek gotovo tabu-tema. Često se može čuti kako povodom svoje, do danas nesumnjivo najveće muzičke zvezde, spominju „dvostruki život“ koji je vodila: rastrzanost između karijere samostalne mlade žene koja je isključivo talentom postigla svetsku slavu i živela san, s jedne, a sa druge strane Jevrejke uprkos svemu podjednako vezane za konzervativna načela i ličnu želju da pronađe ljubav, zasnuje porodicu, ispuni „Bogom danu“ ulogu. Da obe persone nisu bile tako čvrsto sjedinjene u njenoj duši, možda bi lakše prozrela i izbegla zamke zakasnele prilike koja joj se nasmešila, ubrzo pretvorivši idilu u crnu priču. Bat-Šiva Ofra Haza se rodila 19. novembra 1957. kao najmlađe dete Jevreja iz Jemena. Njena porodica se nalazila među 49.000 izbeglica koje su, nakon tzv. „Operacije Čarobni ćilim“ tokom 1949/50. masovno emigrirale u Izrael. Nažalost, diskriminaciju su trpeli i u zemlji svojih predaka. Stidljiva devojčica, koju je tek muzika oslobađala, odrastala je u siromašnom distriktu severoistočnog Tel Aviva, Hatikva, deleći trosobni stan sa roditeljima, šest starijih sestara i dvojicom braće. Od ranog detinjstva pevala je na porodičnim okupljanjima, da bi kasnije postala solista školskog hora i redovni član lokalnog teatra. Njegov osnivač, Becalel Aloni, najzaslužniji je za otkrivanje talentovane dvanaestogodišnjakinje. Priseća se: „Zamolio sam je da peva. Od njenog glasa sam se naježio“. Kasnije je govorio kako su njegova supruga i sinovi  Ofru prihvatili kao člana porodice, a on sam, mada nikada ranije nije bio tekstopisac, za nju  počinje da stvara -hitove. Sa sedamnaest godina trećeplasirana je na državnom festivalu muzike Mizrahija (bliskoistočnih Jevreja). Kao istinska odskočna daska poslužio je mjuzikl „Šlager“ iz 1979, gde glumi i izvodi numeru koja postaje hit. Nakon što je iste godine odslužila, za mlade Izraelke obavezan, vojni rok, odlučuje da se u potpunosti okrene muzici. Prvi solo album „Al Ahavot Shelanu“ („O našim ljubavima“) objavljuje 1980, dok sledeći, „Shirei Moledet“ („Pesme domovine“) donosi novu interpretaciju starih hebrejskih pesama, ukazujući na stazu kojom namerava da krene. I pre osvajanja drugog mesta na „Evroviziji“ održanoj u Nemačkoj, uveliko je stekla široku popularnost u domovini, kombinujući tradicionalnu i pop muziku. Tri godine zaredom proglašavana je ženskim izvođačem godine. Kolekciju pesama za decu, „L'Yeladim“, snimila je 1982. Ploča sa evrovizijskim singlom „Chai“ (1983), ostala je njena najprodavanija u rodnoj zemlji. Pesma govori o snazi preživljavanja i moći muzike da spaja ljude, a prateći vokali su nosili odeću žute boje, čime je postignuta snažna simbolika, posebno u kontekstu mesta odigravanja takmičenja - pored ne tako dalekog sećanja na Holokaust, Minhen je jedanaest godina ranije bio poprište masakra na Olimpijskim igrama, kada je osam palestinskih terorista otelo i ubilo jedanaestoricu članova izraelskog tima. (Prosto je za nevericu da Izrael  sa ovom pesmom nije uspeo da odnese pobedu, dok je pretprošle godine trijumfovala Neta...vremena se menjaju, ukusi postaju sve diskutabilniji) I pored neskrivanih internacionalnih ambicija, ploča „Yemenite songs“ iz 1984. u potpunosti je posvećena korenima, inspirisana stihovima hebrejskog pesnika iz šesnaestog veka, rabina Šaloma Šabazija i jemenskom narodnom muzikom. Poduhvat, doduše, isprva nije dočekan sa opštim odobravanjem i mnoge radio-stanice su odbijale da je emituju. No, singl „Galbi“ („Moje srce“) stiče neočekivanu popularnost na -Ostrvu. London se, naime, oduševio pesmama zavičaja, nakon što ih di-džej Grant Godard, nabasavši na jedan od singlova, prosleđuje Benu Mendelsonu iz nezavisne diskografske kuće „Glob stajl“. Remiks numere „Im Nin'Alu“ („Ako su vrata zatvorena“) ubrzo osvaja top-liste, a world music žanr dobija novu ikonu. Trinaesta po redu, ploča „Shaday“ (1988), na kojoj se spomenuti singl našao, prodata je u više od milion primeraka i proglašena za najbolji novi svetski album godine. Scenskom garderobom, Ofra je promovisala autentičnost narodne nošnje i nakita svoje postojbine, baš kao i izvođenjima na različitim jezicima: hebrejskom, aramejskom, ladino i arapskom, dokazujući kako nije nužno pevati samo na engleskom da bi se stekla šira popularnost. Usledili su albumi „Fifty Gates of Wisdom“ ('88), „Desert Wind“ ('89), „Neigborhood“ ('92), „Ofra Haza“ ('97). Mecosopran jedinstvene emocionalnosti, hipnotišućih talasa u glasu koji diraju onu skrivenu, najranjiviju žicu ljudskog bića, spojen sa pesmama kroz koje dominiraju duboka religioznost, humane poruke ljubavi, jednakosti, mira i slobode, očarao je muzičke sladokusce širom sveta. Udahnula je novi život poznatim kompozicijama drugih izvođača: „Kashmir“ (Led Zeppelin), „Open your heart“ (Madonna), „You've got a friend“ (Kerol King) i „Separate ways“ (Geri Mur), istovremeno donoseći dah egzotičnog i nepoznatog kroz „Kadiš“(jevrejska molitva za mrtve), „Fatamorganu“, „Mata Hari“.... Ništa manje udela u uspehu imali su njen besprekoran javni imidž, odsustvo skandala i afera uobičajenih za mnoge velike izvođače. „Za nju, sve je bilo u glasu“, kaže producent Ištar Ašdot. Goran Bregović, sa kojim je snimila muziku za film „Kraljica Margo“, jednom prilikom se prisetio dodele „MTV nagrada“ 1996: „Možeš zamisliti kako to izgleda, kakva je to bulumenta svjetskih zvijezda. I usred toga se pojavila Ofra Haza. Izašla je bez ikakve pratnje, u svojoj nošnji i sama otpjevala narodnu pjesmu. Cijele večeri je bilo jako puno dobre muzike, ali ono zbog čega sam ja rekao: „Bože, što mi nemamo ovo?“ je to sa koliko je ona uvjerenja i ponosa pjevala tu svoju pjesmu. Ponosna što pjeva pjesmu iz Jemena, kojeg je teško nać' i na mapi, ali njeno uvjerenje da je to što pjeva dobro, da vrijedi pjevati upravo na toj večeri - to je nešto što je nama oduvijek nedostajalo.“ Poseban deo njene karijere činila je filmska muzika. Ofrin glas je obeležio saundtrek albume filmova „Dik Trejsi“, „Divlja orhideja“, „Guvernanta“, „Kraljica Margo“ i naročito animiranog ostvarenja „Princ Egipta“. Sada već čuvena pesma „Deliver us“, snimljena na sedamnaest jezika (između ostalih engleskom, hebrejskom, češkom, holandskom, nemačkom, italijanskom, švedskom, finskom...), dala je Ofri priliku da glasom oživi Mojsijevu majku. Hans Cimer, kompozitor muzike za ovo ostvarenje, predstavio je pevačicu autorima koji su, nalazeći da je prelepa, lik Jošavede oblikovali upravo prema njoj. O toj numeri, kao i čitavom animiranom filmu, pisaću drugom prilikom, ali sigurna sam da je većini poznata. Koliko je postala važna za sunarodnike, ilustruje avionska nesreća koju je preživela  '87, kada je letelica udarila u planinu na granici sa Jordanom. Tokom časova potrage i neizvesnosti, javnost je zadržavala dah u strepnji za svoju nezvaničnu ambasadorku kulture i umetnosti. Zbog doslednih moralnih načela i životnog stila, mnogi su je smatrali božanskom ženom, ali je, navodno, za članove najuže porodice baš zato bila „nepotpuna“, neostvarena ličnost. Činjenica da je bila u mogućnosti da se sama izdržava, omogućila joj je da, uz menadžerov očinski oprez, veoma dugo odoleva brojnim proscima sa sumnjivim motivima. Nažalost, malo ko je na vreme primetio kako se lomi između ambicije uzletele na krilima izuzetnog dara i patrijarhalne, usađene potrebe za porodicom. Njeni najbliži je, pored svih postignuća, bez muža i dece nisu smatrali uspešnom. Sama Ofra je, shodno čvrstom religijskom uverenju, rešila da ostane devica do prve bračne noći. U međuvremenu, umnogome se oslanjala na menadžerovu procenu potencijalnih udvarača, bez izuzetka negativnu. Aloni tvrdi kako je želeo da je poš
Pročitajte celu vest