piše: Isidora Đolović Poslednja godina zlatnih osamdesetih ostaje upamćena kao „Jesen revolucije” ili „Pad komunizma“ (obe konstrukcije su izvedene iz poigravanja rečju „Fall“ i terminom „Proleće nacija“ kojim se obično opisuje revolucionarna 1848. godina). Obeležio ju je čitav niz protesta koji dovode do kraha jednopartijskih sistema širom zemalja takozvanog Istočnog bloka (od „Plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj, do nasilne smene i pogubljenja diktatorskog bračnog para Čaušesku u Rumuniji); dogodile su se studentske demonstracije na pekinškom trgu Tjenanmen (poznate i kao Četvrtojunski masakr); a kraj jedne epohe definisaće pad Berlinskog zida. Čuveni hit Scorpions-a, nastao godinu dana kasnije i prihvaćen kao nezvanična himna okončanja Hladnog rata, otvaraju prepoznatljivi zvižduk i stihovi: I follow the Moskva, down to Gorky Park, listening to the wind of change....No, danas se nećemo baviti njihovim „Vetrovima promene“ za koje je svet još neko vreme svim srcem verovao da duvaju u drugom, dobrom pravcu. Citirani deo pesme ukazuje na simboličnu topografiju: tragom reke stižemo do čuvenog prestoničkog parka u kome je počela još jedna važna muzička priča. Sam Park Gorki poneo je ime po legendarnom piscu, a zatim svoj naziv prosledio jednom upečatljivom hard rok bendu. Gorky Park (u originalu  Парк Горького) na svetsku muzičku scenu stupa baš te, revolucionarne 1989., kao  proizvod trenutka odlično uklopljen u njegov društveno-istorijski kontekst. Da bi se uopšte započela priča o ovoj muzičkoj grupi, neophodno je upoznati se sa pojmovima iz društvenopolitičke istorije, od čijih je uspona i pada najuspešniji deo njihove karijere praktično neodvojiv. Prvi je „perestrojka” (prestrojavanje) – reforma sa ciljem obnove i podizanja sovjetske privrede, započeta 1987. prema zamisli Mihaila Gorbačova. Pratili su je optimizam, otvaranje prema inostranim ulaganjima i demokratizacija društva u širem smislu, koja nezaobilazno zahvata (pop) kulturu. Nažalost, usled brzine sprovođenja, zamah „perestrojke“ slabi već nakon 1990. godine, da bi se sve, umesto obnovom, završilo raspadom SSSR-a (nešto slično dogodiće se nama, Jugoslovenima, par leta kasnije nakon pokušaja primene metoda Ante Markovića). Drugi važan termin, „glasnost”, odnosi se na politiku vraćanja slobode govora u privatni i javni domen, oslobađanje političkih zatvorenika, uvođenje principa tajnog glasanja na izborima i, što je za našu priču posebno bitno, ukidanje cenzure. Naime, otvaranje prema svetu omogućilo je da se načine koraci u oba smera: interesovanje za Sovjete raste sa podizanjem Gvozdene zavese, dok tamošnji izvođači dobijaju priliku da opseg rada prošire na inostranstvo, donoseći u domovinu mnoge korisne uticaje. Iako se rok muzika decenijama u nezanemarljivoj meri svirala i slušala širom Rusije, scena je pre Gorbačovljevih reformi pripadala svetu tzv. „andergraund“ klubova, a ploče izvođača sa Zapada bile dostupne jedino preko crnog tržišta. Ipak, postojali su neumorni pregaoci koji su se borili za omiljeni pravac bez obzira na nepovoljne uslove, a među njima se nalazio i Stas Namin. Rođen kao Anastas Mikojan, ovaj svestrani čovek, istinski kultna figura i „kum“ ruskog rokenrola, tokom sedamdesetih predvodio je popularnu grupu Tsvety (u orig. Цветы; smatraju ih pionirima sovjetskog alternativnog zvuka), da bi se kasnije okrenuo menadžerskom pozivu, otkrivanju i promovisanju perspektivnih izvođača mlađe generacije. Okupljalište im je bio njegov „Stas Namin Centar“, prva nezavisna ustanova te vrste, stacionirana u parku po kome će ime poneti najuspešniji među njegovim štićenicima kada 1987. (dakle, u godini „perestrojke“) budu zvanično započeli saradnju. Go West! Prvu postavu činili su pevač Nikolaj Noskov, gitaristi Aleksej Belov i Jan Janjenkov, basista Aleksandar Minkov zvani „Veliki Saša“, kao i Aleksandar „Mali Saša“ Ljvov, bubnjar. Nisam uspela da otkrijem na osnovu kog kriterijuma su im nadenuli ove nadimke, ali, zanimljivo je da „veliki“ Saša od 1990. preuzima i ulogu vokala, nakon što Noskov bude napustio bend. Iza sebe je, u vreme udruživanja, svaki član ponaosob imao bogato višegodišnje iskustvo sviranja u poznatim ruskim sastavima kao što su Aria, Araks, Moskva, spomenuti Tsvety. Bili su i životno zreli – u ranim tridesetim godinama, uz to muzički izgrađeni na uzorima poput Led Zeppelin-a i Pink Floyd-a, samim tim spremni za predstojeću muzičku avanturu. Iako bend, sa izvesnim promenama u postavi, te periodičnim razilaženjima i okupljanjima, još uvek postoji i do sada su objavili četiri studijska albuma, usredsredila bih se na debitantsku, ujedno najznačajniju ploču. Pre nje su 1988. snimili demo (danas se, pod radnim naslovom „Hit me with the news“, može naći na Internetu) sa koga će nekoliko pesama ubrzo dobiti i svoje zvanične verzije. Momci su, dakle, „uhvatili talas“ otvaranja granica i krajem prve godine postojanja grupe otputovali u Sjedinjene Američke Države, ne bi li uspostavili korisne kontakte i pronašli izdavača. Među prvima ih je primetio čuveni Frenk Zapa, dok im Džon Bon Džovi i Riči Sambora (članovi, naravno, već tada megauspešnog benda Bon Jovi) pomažu da dođu do međunarodnog ugovora sa diskografskom kućom „Mercury records“. Ne samo to, ovaj dvojac potpisaće koprodukciju i jednu od pesama na ploči nazvanoj imenom grupe koja postaje prava atrakcija, gotovo momentalno skrenuvši pažnju na sebe. Do danas se, kada dođe do spominjanja ovog benda, najpre ističe ciljano poigravanje zapadnjačkim stereotipnim predstavama o Rusiji: pseudofolklorni elementi odevanja, dizajn instrumenata u stilu onih tradicionalnih, kič-varijante komunističkih simbola i tome slično. Simbolizujući (ponovo) uspostavljeno rusko-američko prijateljstvo, trudili su se da promovišu povezivanje na osnovu zajedničkih interesovanja, uz naglašavanje odgovornosti političara, a ne naroda, za stvaranje konflikata i produbljivanje razlika. Na nastupima su nosili stilizovane replike tradicionalne garderobe, mašući sovjetskim i američkim zastavama. Bilo je to vreme kada je (rok) muzika još menjala svet i zapravo nešto značila, pa nije teško razumeti zašto su ovakvi projekti nailazili na značajan odjek. Rokenrol kozaci na asfaltu "divljeg" Zapada (sa pripadajućim oznakama u daljini: Coca Cola, Burger King...) Spoj pažljivo osmišljenog imidža i dobrog marketinškog koncepta u vidu niza za kratko vreme realizovanih saradnji, urodio je plodom. Kao prvi ruski bend ikada koji je dospeo do MTV-ja, Gorky Park postiže da im se udarni hit „Bang“ neprestano vrti na ovom, tada neopisivo uticajnom, kanalu, dok singlovi „Try to find me“ i „Peace of our time“ (autorsko delo tandema Bon Džovi – Sambora) osvajaju radio-stanice. Kao domaćini, učestvovali su na danas kultnom „Moscow Music Peace Festival“-u, održanom 12. i 13. avgusta 1989. (o samom događaju, opširnije, nekom drugom prilikom), nastupajući rame uz rame sa kolegama Motley Crue, Skid Row, Bon Jovi, Cinderella, uz najzvučnija imena: Ozija Ozborna i Scorpions-e. Od potonjih je, u izvesnom smislu, sve krenulo. Ne samo što su direktno inspirisali rad ruskih kolega, već su Klaus Majne i ekipa bili prvi bend sa Zapada koji je „probio led“, došavši da nastupa u SSSR-u 1988. godine. „Gorkijevci“ su im tom prilikom bili predgrupa, čega se gitarista Belov prisetio u intervjuu datom listu „The Morning Call“, novembra '89: Bilo je to veliko iskustvo za nas. Ova vrsta muzike je oduvek popularna u Rusiji, ali, nijedan bend nije zapravo došao da svira uživo. Za poslednjih godinu dana ih se u Moskvi, kao nikada pre, nanizalo osam. Ukoliko se vratimo svega par godina unazad, isti izvođači koji su kao hedlajneri nosili „Moscow Music Peace Festival”, nailazili su na veliku „rampu“ podignutu od strane države. Zabranjeno voće je, znate, uvek najslađe, dodaje Belov u istom intervjuu, osvrćući se na to kako im je nakon uvođenja „perestrojke“  pružena prilika da se sastave i urade nešto konkretno, bez pritiska režima koji je kontrolisao kako će se muzičari obući ili šta će pevati. Sa kolegama iz Amerike Nakon festivala, uključeni su u rad na kompilaciji „Stairway to heaven/ Highway to hell“, sačinjenoj iz novih verzija pesama bendova koji su izgubili nekog od članova usled zavisnosti od alkohola ili narkotika. Svaki od učesnika koncerta birao je po jednu numeru, a Rusi su se opredelili za „My generation“ (originalno The Who), o čijoj će izuzetno interesantnoj obradi nešto više biti rečeno u nastavku. Prvu svirku na američkoj turneji, održanu u Alentaunu, otvorio im je glem bend Lillian Axe, dok su u sklopu zajedničkih nastupa sa Bon Jovi-jem najavili sportsko takmičenje „The Goodwill Games“. Radilo se o vrsti odgovora na hladnoratovski bojkot i političke kontroverze koje su pratile  Olipijadu 1980. godine. Prvi put organizovane u Moskvi '86., Igre dobre volje su sledeći put održane četiri godine kasnije, u Sijetlu i Vašingtonu, a trajaće do 2001. Tokom sezone 1989/90. u Koreji je u proizvodnju puštena posebna serija gitara „The Kramer Gorky Park“, izrađenih u obliku balalajke i sa utisnutim logom benda. Jedan od osnivača „Kramer“-a, Denis Berardi, najzaslužniji je za popularizaciju ovih gitara među hard rok bendovima, čije su ih zvezde do kraja osamdesetih efektno promovisale (najpoznatija je svakako crveno-bela „prugasta” gitara Edija Van Hejlena, a Mik Mars i Vivijan Kembel su uoči svakog novog albuma svojih bendova dobijali posebno oslikan model). Nažalost, sam brend (osnovan 1976. u Nju Džersiju, mada je stalno sedište imao u Nešvilu) zbog finansijskih problema doživljava kolaps početkom 1991. kada je, usled bankrota, prodat kompaniji „Gibson“. Inače, Berardijeva menadžerska kompanija „Berardi Thomas Entertainment“ preuzeće Gorky Parkčim stupe na američko tlo. Danas je ovaj model gitare (posebno ukoliko su na njemu autogrami članova) kolekcionarski raritet Sa završetkom „perestrojke“, utihnuo je i trijumfalni naboj – popularnost benda preko okeana počinje da opada. Noskov ih, iz više kombinovanih razloga (tenzije unutar sastava, finansijska neizvesnost, udarnički tempo rada, odvojenost od trudne supruge), napušta već 1990. i vraća se kući. Uprkos sugestijama diskografske kuće da mu pronađu američku zamenu, mesto glavnog vokala preuzima basista Minkov (moram priznati, meni lično lošiji od Kolje), sa kojim objavljuju drugu ploču pod nazivom „Moscow calling“ (1992). Iako su dodatno zaoštrili početne „mamce“ za publiku (pogledajte samo taj kitnjasti omot!), a album im je producirao saradnik grupe Toto i Ričarda Marksa, za ponovljeni uspeh bilo je kasno. Kritičari upoređuju Minkovljev vokal sa Džoom Eliotom iz Def leppard-a (i zaista, ploča u celini zvuči kao slaba verzija njihovog klasika „Hysteria“), lansirana su četiri spota, omot još više koketira sa soc-estetikom, ali vreme fasciniranosti baćuškamai dominacije samog podžanra (setimo se, grandž je, prema uvreženom mišljenju, „ubio i sahranio” glem) uveliko je prošlo. Svoj treći album će 1996. izdati samo za rusko tržište, ali nam taj deo karijere, kao što sam već naglasila, nije interesantan. Koji su realni, neprolazni kvaliteti njihovog prvog ostvarenja?   Ploča „Gorky Park“ pred publikom se našla 1989. godine, donoseći prepoznatljiv hard'n'heavy/glam metal zvuk, začinjen „egzotičnošću“ dalekog, nepoznatog slovenskog podneblja. Omot koketira sa socijalističkom ikonografijom: inicijali benda, GP, stilizovani su u obliku srpa i čekića, žute boje na crvenoj pozadini i sa dvostrukim naslovom u (standardnoj) latiničnoj i (maternjoj) ćiriličnoj varijanti. Na poleđini je navedeno (u slobodnom prevodu): Rokenrol je naša religija – ono u šta verujemo i što živimo čitavom svojom dušom. Strpljenje i iskrenost vraćaju radost duha, rasteruju gorčinu i bol. To je najveća sreća i zadovoljstvo onih koji veruju u sebe i (svoj) rokenrol. Ploča se u Jugoslaviji pojavila 1990. (kada i u Sovjetskom Savezu), čineći nas jednom od deset zemalja kojima je ukazana ta prilika. Dosegli su 80. mesto na „Billboard 200“ listi, pesma „Bang“ plasirala se kao 41. na „Mainstream rock tracks“, a '91. osvajaju skandinavsku verziju „Gremija“ u kategoriji najboljeg novog izvođača. zadnja strana RTB-ovog izdanja Snimana pretežno u Filadelfiji i Vankuveru, ploča sadrži ukupno 11 pesama (istina, poslednja numera „Action“ našla se tek na reizdanju, kao bonus). Kao celina, deluje melodično, zanimljivo, sa solidnom produkcijom. Iako neki, iz današnje perspektive, smatraju Gorky Park  „lošom kopijom američkih bendova”, to je samo donekle tačno. Istina je da, izuzimajući tvrdi akcenat pevača, zvuče prilično „zapadnjački”, ali nikako se ne bih složila sa konstatacijom da su „loši”. Ova ploča je školski primer solidnog hard roka (možda bih se čak usudila da ih svrstam i u AOR podžanr), ljubiteljima sličnog zvuka uveliko poznatog i, mada ne bogzna kako inovativnog (na momente pomalo i dosadnog!), u suštini sasvim zadovoljavajućeg. Pre nego što izdvojim najsvetlije momente, skrenula bih pažnju na dinamičnu „Child of the wind“, sa nekim pomalo etno-razigranim refrenom i lepu power baladu „Fortress“. Protivno pretpostavkama, saradnja sa Bon Džovijem i Samborom, „Peace in our time“, čini mi se najmanje ubedljivom:  prilično je „mlaka“ i sa upadljivim pečatom poznatijih saradnika, u ne baš afirmativnom smislu. Najbolje od albuma – obavezne  3  (plus 1!) 1. „Bang“ : naravno, ovo je pesma koju znaju čak i oni (rokeri) koji nisu upoznati sa ostatkom opusa benda. Tekst velikog hita kombinuje ruske i engleske potvrdne rečce, još uvek „bacajući u rebus“ mnoge slušaoce pre nego što se malo bolje zadube u refren. Zapravo je prilično jednostavno (Bang! Say „da, da, da, da“ – tell me „yes“ and let's feed the fire. Bang, bang – say „da, da, da“; nothing less, I wanna hear a „yes“), varijacija na omiljene teme zabave, udvaranja i provoda uvijena u zaista „udarnu“, zaraznu melodiju. Počinje bubnjevima i horskim pevanjem koji podražavaju radnički čekić i složno proletersko oglašavanje. Tu su još pamtljivi refren, siguran i dobar zvuk, ubedljiva ritam sekcija: svi preduslovi za stadionski hit. Spot je podjednako interesantan; u uvodnom kadru mešaju se zastave, članovi grupe imitiraju vojničko marširanje, a koketiranje sa simbolima nastavlja se do završne slike: obratite pažnju na obrise građevina i plakate u pozadini, gitare, košulje sa vezom i „kozačke“ pantalone, ogrlicu pevača, majicu bubnjara, „ordenje“ na reveru, dok sve zatvara prizor razbijene gitare, upotrebljene kao malj na nakovnju. 2. „Try to find me“je lepa i relaksirajuća balada, mirna u instrumentalima i ubedljiva u refrenima, sa sjajnom solo gitarom i hrapavijim vokalom koji sam po sebi dolazi do izražaja. Zažmurite dok je slušate, pa ćete zamisliti kako u kasnu noć šetate parkom, recimo, onim na Bulevaru (revolucije). Ohrabrujuća stvar. 3. „Sometimes at night“: umerene brzine, ova pesma od svih na albumu zvuči najviše svetski, poput nečega iz diskografije Dokken-a ili Great white.
Pročitajte celu vest