predlaže: Isidora Đolović  Neki to zovu nezrelošću, sa svog pijedestala „ostvarenosti“ sažaljivo odmahujući glavom: „Stalno plivaš protiv struje...“ Samo ponekad, na veoma kratak trenutak pomislim kako bih volela da sam poput njih, pa da se uklapam i ne znam za drugačije, možda bolje, možda više, da me lako zadovolji ispunjenje već postojećih normi. U sledećoj sekundi ne mogu da verujem šta mi to pada na pamet. Koliko god možda dobila na taj način, izgubiću sebe – a bez toga ništa nema smisla. I zato čvrsto zategnem pertle, pa drumsku prašinu pod đonove, makar samo zamišljajući. Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj: lažno je sunce, istina je njegova putanja.(Branko Miljković) Indijanci, gusari, vitezovi lutalice, maskirani osvetnici, putujući muzičari, reporteri - istraživači, pustolovi. Pa onda: Petar Pan i Haklberi Fin, ukleti pesnici i „crne ovce” uglednih porodica, hipici, revolucionari, ilegalci...svi oni su utabali poneku deonicu na budućoj stazi mog života. Čak je i horoskop učestvovao u zaveri, „namestivši“ mi vazdušni znak kojim vlada Merkur, tako da me, dok pažnja večito šeta s jednog predmeta na drugi, ni mesto uopšte ne drži. Ironija života teško da je mogla biti veća od one da me veoma brzo strpa natrag u početnu kutiju, vrativši na polaznu tačku bez uzimanja u obzir „sitnice“ poput one da se moj duh u međuvremenu preterano razmahao i sad ne postoji sila koja bi ga, uz najbolju volju, pomirila sa starim. Delimično mi zato nije posebno čudna kolektivna zabrana kretanja: dobro poznajem sputanost, u daleko mučnijem obliku. I uprkos svemu, tvrdoglavo, neizlečivo bih da sam DRUGDE. Nije važno da li je tamo stvarno bolje – htela bih da vidim, naučim, doživim! Sve za šta sam najviše vezana spakovala sam odavno, kao puž u kućicu, unutar glave i srca: sve ideje, uverenja, trajne utiske. Sidro je permanentno poludignuto, u pripravnosti za čas plovidbe, jedino je brzina odvijanja promena (poput opremljenosti) najsličnija onoj kod puža. Da me ne bi dokrajčio užas beznađa statične budućnosti, borim se kako znam i umem, često potpuno nesvesno. „Prođem li pored vas na ulici bez pozdrava“, stalno molim ljude oko sebe, „ne uzimajte mi za zlo. Nisam uobražena – ja stvarno retko konstatujem prolaznike dok me ne oslove i ne gledam mnogo oko sebe.“ Moje misli najveći deo vremena lutaju negde među oblacima, uvek – da se poslužim rečima svoje majke – u nekom svom svetu i priči. Istovremeno, dok prolazim kroz život ne dotičući tlo, blizanačka strana me stalno budnim razumom čuva od gubitka kontrole. Već u detinjstvu postajem svesna te neprijatne hibridnosti: ni postojanijih principa, ni veće neukrotivosti u jednoj istoj glavi. Kada nečemu posvetim pažnju, činim to sa potpunom usredsređenošću, ali, ona se već sledećeg časa negde izgubila i tako u nedogled. Odlutam, vratim se, malo proboravim tu, pa bih opet na put. Brzo se prilagođavam realnim promenama prostora, naučim raspored ulica, dovoljno je da prenoćim i već se osećam kao u svom gradu. Dosada je, uz vreme, moj najveći neprijatelj; pokret mi je neophodan poput kiseonika; sloboda – omiljena reč. U najdražem crtanom filmu iz detinjstva, „Čudesna šuma“, posebno sam se poistovećivala sa junakom (doslovno!) „u prolazu“, koji se predstavljao ovako: Ja sam Čičak neodoljivi! Putujem s vjetrom, njegov sam glasnik…  Iz privatne arhive: Ova fotografija je nastala u vozu, početkom avgusta 2007. godine, prilikom povratka sa Zaječarske gitarijade. Iza objektiva se nalazila Maja – ujedno vlasnik slušalica, a muzika sa putovanja behu „Savatage“, „Queensryche“ ili „Fates warning“. Za  blago raspadnuti izgled pobrinuli su se tri dana kampovanja u blatu, koncerti do pola noći i uobičajeno rano ustajanje. Kada pomislim na svoje školske drugarice, u sećanju mi se jave reči iz jedne stare Severinine pesme (nemojte se čuditi, imala je ona nekada lepe muzike na svom repertoaru!):…ja još čekam azurne zore, ja još želim preplivati more – ja još sanjam zemlje daleke. Nije mi dovoljno. Nisam proživela koliko sam se nadala. Osećam se bar deceniju mlađe, kao da sam provela strašno dug period u nekakvom vakuumu gde vreme miruje, pa sad zaprepašćeno pokušavam da se priviknem na saznanje da mi je, dok nisam pazila, ukraden najbolji deo životnog veka. Mnogo puta sam spomenula začaranost vizijom nepreglednog autoputa iz filma “Moj privatni Ajdaho”. Beskrajan je, kao radoznalost, a ovo su prateće melodije traganja, muzičke mini-definicije veoma značajne komponente moje ličnosti.
Pročitajte celu vest