komentariše: Isidora Đolović Možda prvi put od Skorsezeovog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, jedan film je i pre početka bioskopskog prikazivanja podigao veliku prašinu, doživevši osude od strane crkve, rojalista i tradicionalista. U pitanju je rusko ostvarenje „Matilda“, koje se bavi dokumentovanom i svima poznatom aferom između budućeg cara Nikolaja II Romanova (tada još mladog prestolonaslednika) i buduće primabalerine Matilde Kšesinske. To čini na, kažu, vulgaran i kontroverzan način, pa su ruski distributeri upravo usled ovakvih reakcija prvobitno odbili da ga otkupe, glavni glumački par se iz bezbednosnih razloga nije pojavio na premijeri, a jednom od članova ekipe (Jevgeniju Mironovu, našoj publici poznatom po ulogama Dostojevskog i kneza Miškina) demonstrant je ponudio simboličnih trideset srebrnjaka. Ipak, svaka reklama je dobra reklama, pa je tako znatiželja za „Matildu“ rasla zahvaljujući napadima ostrašćenog dela javnog mnjenja. Jasno je da čak i negativan publicitet, pogotovo u umetnosti, može samo da podstakne interesovanje publike, u ovom slučaju i inat, neku vrstu besa. Jer, ko ste vi da bilo kome u XXI veku zabranite neko delo, zarad „čuvanja ugleda i časti“ vladara, makar i naknadno kanonizovanog?I otkad su to balerine nešto prljavo, grešno, a imperatori imuni na vanbračne izlete? Poslužiću se rečima samog reditelja: ova veza je već u svoje vreme bila javno poznata i kasnije široko dokumentovana, dok je car proglašen za sveca „zbog mučeničke smrti, a ne života kakav je vodio“. Da ne spominjem kako, baš kao u Skorsezeovom slučaju, najglasnije negoduju oni koji film nisu pogledali, niti razumeli njegovu namenu, ali su pokrenuti težnjom da se, makar posthumno, očuva kult nedodirljivosti vođe. Ono što je nakon svega više nego jasno jeste da predmet radnje predstavlja najmanje problematičnu stavku ove istorijske, pre romanse nego drame. Gde je to film zaista omanuo i koji je promašaj zapravo u pitanju, razmotrićemo u nastavku teksta. Slično Čedvikovoj „Drugoj Bolenovoj kćeri” (ukoliko već čitate ovu recenziju, sigurno ste upoznati i sa tim filmom), pred sobom imamo do besmisla uprošćenu priču iz života slavnih ljudi, domet koji je već tom činjenicom daleko postavljen, ali na kraju nedosegnut. Nekoliko, da unapred rezimiram, najvećih propusta filma su: 1. površna, veoma loša karakterizacija; 2. neubedljivo motivisani obrti; 3. konfuzni zapleti, nejasan rasplet; 4. hronologija; 5. slabi dijalozi. Uvodna scena, primer u žanru često korišćenog okvira, prikazuje krunisanje Nikolaja II (Lars Ajdinger), koje se odigralo 14. maja 1896. godine. U preterano dramatičnoj atmosferi, jedna mlada žena obučena u nešto nalik venčanici uspeva da nadmudri obezbeđenje i sa balkona dozove Nikija. Dotični sledećeg trenutka pada u nesvest, a glomazna kruna, koja mu je upravo „lebdela“ tik do glave, sa treskom se skotrlja na tlo. Naslov „Матильда” stoji odmah pored nje, kao zanimljiv nagoveštaj da je to ime žene koja (je mogla da) ruši carevine, ali iznutra. Da li je film taj potencijal dobro iskoristio? Nažalost, ne, mada se čini da su ozbiljno nameravali. Vremenski skokovi, ono što će od prvog do poslednjeg minuta biti možda i najbolnija tačka ostvarenja, počinju da nas zbunjuju već od prve epizode u radnji. „Bačeni“ smo neodređeno koliko unatrag u prošlost i posmatramo baletski ansambl iz koga visokorođeni (počev od samog cara) očigledno već dugo imaju običaj da biraju družbenice. U jednom trenutku direktor, Ivan Karlovič (Jevgenij Mironov, već spomenuti Juda), otvoreno naziva trupu „kuplerajem finansiranim od države“. Među plesačicama se izdvaja mlada Matilda Feliksovna Kšesinska (lepa poljska glumica Mihalina Oljšanska), nova zvezda koju svi pomalo nastoje da gurnu u vidokrug prestolonaslednika. Otuda i ona sporna pokidana bretela (u sceni za koju su se mnogi naslepo, od trejlera, uhvatili kao za „skandaloznu”), zbog čega labudu jednom trenutku na bini ostaje sa obnaženim grudima (tačnije, samo jednom skoro androginom dojkom; dakle, ništa spektakularno). I, uprkos svemu, nastavlja da pleše.Nešto kasnije, car Aleksandar III „nabacuje“ Kšesinsku svom sinu, ističući kako mu se „ta Nemica Aliks sa kojom se dopisuje ionako nikad nije sviđala“. Balerina je zapela za oko i njihovom rođaku, knezu Andreju Vladimiroviču, a odavno je prati izvesni poručnik Voroncov (Danila Kozlovski). Pre svega, odmah je neophodno istaći potpuno promašen kasting za ulogu Nikolaja, ne samo usled činjenice da nemački glumac (ljubiteljima odlične serije Vavilon Berlin poznat kao Alfred Nisen) ama baš nimalo ne liči na pravog Nikolaja i ostavlja utisak znatno starije osobe nego što je carević u tom periodu bio. Izbor bi možda bio srećniji da je pao na, široj publici prilično poznatog, Kozlovskog koji ovde igra zaverenika i(li) pomahnitalog obožaoca balerine. Njegova uloga se najvećim delom završava u prvih petnaest minuta, čime je prilično glupo protraćen potencijal zanimljivog i harizmatičnog glumca. Matilda kao femme fatale, pak, od početka deluje prikladno i uverljivo.
Pročitajte celu vest