piše: Isidora Đolović  Pčele: sićušna, često neprimetna, a tako važna bića. Mnoštvo afirmativnih poređenja skovali smo inspirisani njima, pa se kaže da je neko vredan ili pametan kao pčelica, tu je i poznata crtana junakinja - vesela Maja. Čak i ubod im opraštamo pre nego osi ili stršljenu, jer su dobroćudnije,  bliže, sve pohvalno…ali, koliko smo (kolektivno) svesni da su pčele zapravo i - životvorne? Ajnštajn je svojevremeno zaključio da će, nestanu li pčele sa lica Zemlje, čovečanstvu preostati svega četiri godine postojanja. Ukoliko bi neko samo pomislio da je genije možda preterivao, setimo se kako Albertu nije manjkalo smisla za humor, ali, u ovom slučaju očigledno nije imao za cilj da se našali. Uzbuna u vezi sa budućnošću naše planete odavno je podignuta i tinja, ali, kako se čini, nedovoljno u prvom planu, previše kratko zadržavana u fokusu, nikad onoliko bučna koliko je nephodno. Kao da, uprkos dokazima koji nam se iz godine u godinu sve bliže i drastičnije ukazuju, nikako ne shvatamo sasvim ozbiljno mogućnost da bi nas priroda (kojom smo oduvek okruženi pa je, shodno tome, uzimamo poprilično zdravo za gotovo i bez mere eksploatišemo)  jednoga dana mogla nemilosrdno odbaciti. Poslednjih meseci su svet iznova uzdrmale polemike, posredstvom oglašavanja devojčice Grete Tunberg, aktivistkinje iz Švedske čiji su govori isprovocirali Donalda Trampa. Nažalost, upitno je koliko će i sa kakvim odjekom aktuelnost teme potrajati ovoga puta, međutim, jedno je sigurno: svi smo ugroženi i ne postoji izgovor za ignorisanje činjenica. Ovim se očigledno rukovodila norveška književnica Maja Lunde, kada je započela svoj Klimatski kvartet. Prva knjiga, „Istorija pčela“ (Odiseja, 2019; orig. „Bienes histories“, 2015), oduševila je, ali i ozbiljno potresla veliki deo publike. Vilijam, Engleska, 1852. godina: Nekada perspektivni asistent naučnika, zbog izdržavanja velike porodice (supruga Tilda i osmoro dece, od kojih su sedam kćerke)  napustio je mladalačke snove i prešao u trgovačke vode. Suočivši se sa činjenicom duge stagnacije, pada u depresiju i finansijsku krizu. Može ga izbaviti samo povratak najvećoj ljubavi, istraživanjima. Ram je bio u pravu; zaboravio sam strast i pustio da me progutaju trivijalnosti. Nije bilo poleta u mom radu. (66) Džordž, Sjedinjene Američke Države (Ohajo), 2007. godina: Bavi se uzgajanjem pčela i vođenjem  porodične farme, u koju je do sada mnogo uložio, ali planira nove poduhvate. Kada mu sin jedinac, student Tom, prilikom posete na raspustu bude saopštio da je u međuvremenu postao vegetarijanac i razmišlja o upisivanju doktorata iz književnosti (odnosno, daljoj karijeri pisca), velike nade o proširenju porodičnog posla padaju u vodu. Supruga Ema nema ništa protiv da prodaju imanje i presele se na Floridu, ali Džordž nije spreman da se rastane od svojih snova. Tao, Kina, 2098. godina: Radnica na ručnom oprašivanju drveća, jedinom mogućem otkako su, pola veka ranije, pčele izumrle. Svet u kome živi, preostao iza tzv. Kolapsa, pruža surovu sliku nemaštine, mukotrpne borbe za prirodne resurse, posledica neumerene (zlo)upotrebe ubrzanog tehnološkog napretka i nemara prema životnoj sredini. U novom poretku, školovanje dece traje do osme godine, nakon čega bivaju upućena na praktičan, fizički, kao navodno jedini „svrhovit“ rad. Iz ličnog iskustva znajući koliko je važno izdvojiti se sticanjem obrazovanja, Tao -majka trogodišnjeg dečaka, uplašena je svešću da će za tren oka doći red na njenog Vei-Vena da se uključi u surovi sistem. Zbog toga odlučuje da učini sve kako bi preinačila većinsko pravilo, pa počinje da ono malo vremena na kraju svakog radnog dana, uporno, posvećuje podučavanju deteta kod kuće, iako suprug Kuan ne deli u potpunosti njeno stanovište. Stidela sam se svog znanja, jer me je činilo drugačijom. Nekoliko učitelja pokušalo je da objasni mojim roditeljima da sam nadareno dete, da imam talenta, ali oni su im se stidljivo osmehivali prilikom tih razgovora, više su voleli da čuju normalne stvari, da li imam prijatelje, da li sam dobra u trčanju, penjanju, vezu. U svim tim oblastima nisam imala uspeha. Ali moja sramota postepeno se gubila u gladi za znanjem. Udubljivala sam se u jezik, naučila da za svaku reč ili osećanje ne postoji samo jedna reč ili opis, već mnogo. (31) Ali, znanje me je, pre svega, činilo bogatijom. Bogatijom od druge dece. Nisam bila lepa, ni fizički spremna, ni vešta s rukama, ni snažna. Nisam mogla da se uzdignem ni u jednoj drugoj oblasti. U ogledalu je u mene zurila nezgrapna devojčica. Imala je malo presitne oči, malo prevelik nos. Njeno obično lice nije govorilo ništa o onome što je nosila -o nečemu zlatnom, što je baš svaki dan činilo vrednim življenja. I što je moglo da bude put izbavljenja. (33)Međutim, roditelji Tao nisu imali novca i nisu hteli da štede za nastavak njenog školovanja: Ja sam morala da se prilagodim, smatrali su, ja sam morala da se smirim, prestanem da „sanjam glupave snove“. Ali nisam mogla. Jer to sam bila ja. I uvek ću biti. (33)
Pročitajte celu vest