piše: Isidora Đolović Le Kleziov roman „Karantin“ počinje rečima: U zadimljenoj sali, osvetljenoj uljanicama, ukazao se on. Otvorio je vrata, i njegov obris zadržao se načas u dovratku, naspram noćne tame. Žaku je zauvek ostao u sećanju. I ne samo njemu. Malo je brzopoteznih, eksplozivnih, protivrečnih i čudnovatih pesničkih biografija kakvu ima Artur Rembo. Od 37 godina na svetu, poslednju polovinu je proveo NE pišući. U uzrastu kada se prosečni stvaralac tek rascvetava, on se -ispucavši arsenal - pozdravlja sa stihovanjem, domovinom i boemijom, ostatak bivstvovanja posvetivši potpuno drugačijoj delatnosti. Drski deran, provokator, preteča nadrealizma, idol buntovnika od Džima Morisona do Pati Smit (pa, eto, i potpisnika ovih redova), Rembo je zagonetka jednaka onoj koju i pored hiljada tumačenja još predstavljaju njegovi „Samoglasnici“. Najčuvenija sačuvana fotografija pokazuje nam još dečački lik raskuštrane kose, prkosno stisnutih usana i veoma svetlog, skoro prozirnog pogleda; oko vrata mu nemarno naherena mašna: veliko, preraslo dete. Ali, njegov prkos nije bio (samo) proizvod uobičajenog poriva pubertetlije da podigne glas i pero protiv okoštalih, strogih merila, bila to ona majčina ili pesnika parnasovske škole. U sebi je nosio prometejstvo, zato su mu pesme kao pisane krvlju - direktno iz aorte! -galame, „režu“, bole, zanose i ostaju, do kraja. Za početak bih sve zamolila da, radi neophodnog uvida u pesnikovu biografiju i stvaralaštvo, pročitaju dva teksta za koje ću postaviti linkove, kako se ne bih ponavljala. Nakon toga ću se pozabaviti današnjom temom: filmskim viđenjem Artura Remboa (oštroumne Kaćine impresije pronaći ćete OVDE, a Sarin osvrt NA SLEDEĆEM LINKU). Prvi članak izašao je u „Politikinom Zabavniku“ povodom godišnjice pesnikovog rođenja, u oktobru 2014. (nisam stigla da skeniram štampano izdanje):  http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/na-djonovima Drugi je objavljen na portalu “Bulevar umetnosti”, takođe u jesen 2014. Po gašenju njihove stare stranice zbog rekonstrukcije, sačuvala sam ga ovde, na blogu: http://alittlerunaway.blogspot.com/2016/02/boemstvo-buntovnog-vizionara.html „Totalno pomračenje“(Total Eclipse), rediteljski poduhvat poljske umetnice Agnješke Holand, temelji se na dva izvora. Prvi je istoimeni komad Kristofera Hemptona (zaslužnog za ekranizaciju “Opasnih veza”, a u ovom slučaju koscenariste uz Holandovu) iz 1967. godine, drugi su pisma i poezija Remboa i Verlena, čiju saradnju, sapatništvo i saučesništvo film stavlja u fokus interesovanja. Ne bi predstavljalo ni najmanji kliše ukoliko ovu vezu nazovemo turbulentnom, jer je ona to, kao i visoko kontroverzna, oduvek bila. Samim tim, snimiti film poput „Totalnog pomračenja“, iziskuje veliku hrabrost i u današnjem vremenu, kamoli pre blizu četvrt veka. On, naime, sadrži scene kako istopolnih, tako i „običnih“ (hetero) seksualnih odnosa, golotinje, verbalnog, mentalnog i fizičkog nasilja (uključujući porodično), (zlo)upotrebe opijata, analnog sudskog pregleda, javnih izgreda i kazivanja nerazumljive poezije. Što je najintrigantnije od svega, nijedna kontroverza nije izmišljena. Ličnosti pred nama su zarobljene u mučnoj uzajamnosti, podvrgnute emotivnoj i psihološkoj torturi koja se kreće u (najmanje) tri povratna smera. Zbog toga je, posmatrano sa strane i bez mnogo udubljivanja, veoma teško shvatiti odnos koji je vezivao Artura Remboa i Pola Verlena. Da bi se tako nešto moglo barem približno ostvariti, presudan je izbor glumaca.
Pročitajte celu vest