piše: Isidora Đolović Slično pripovetkama Gasta Grebera sakupljenim u knjizi „Dani“ (o kojoj sam pisala OVDE), kratka proza nagrađivane i međunarodno priznate danske književnice Dorte Nors tematizuje trenutke koji su uslovili da životi protagonista krenu u izvesnom smeru. Međutim, za razliku od onih kod njenog luksemburškog kolege, junaci priča iz zbirke „Posle udarca“(Štrik, 2019; orig. „Kantslag“, 2008) na neki način su već (pred)određeni da podlegnu, obično animalno-destruktivnoj, sili koja zadaje početni udarac (bukvalan ili metaforičan). On se ponegde upravo odigrao, drugde se tek krećemo ka njemu, ali neizbežnost povezuje većinu slučajeva u koje smo uvedeni in medias res -tako da nema ispravke ili poboljšanja, budući da je šteta već učinjena. U čemu se proza Dorte Nors razlikuje od formalno i tematski srodnih ostvarenja? Pre svega, obeležja „skandinavskog stila“, sve popularnijeg i cenjenijeg širom Evrope, izrazita su i naprosto opojna. Opisi prirode (parkovi, farme, dvorišta, nezaobilazan ambijent svakog pojedinačnog „slučaja“), bez obzira na neočekivano mračnu konotaciju koju im daju misli i postupci likova ili sa kojom (kao već postojećom) korespondiraju, ne gube ni trunku autentičnosti. Svaka od predočenih situacija izranja iz prethodnog iskustva, mahom povezanog sa detinjstvom, koje je, kao i priroda, zacrnjeno uplivom smrti, seksualnosti, pervertiranog i brutalnog što, čak i tek naslućeno, bespovratno truje i ostavlja tragove na duši. Zbirka sadrži petnaest pripovedaka koje se iz različitih perspektiva bave skrivenim, razornim uticajima određenih iskustava na naizgled sasvim neupadljive, neprimetne ljude sa tek ponekom (doduše, izrazito) neuobičajenom crtom ili navikom. Oblici iskustava i vidovi ispoljavanja njihovih posledica variraju, uvek u manjoj ili većoj meri „zamagljeni“ tako da nas razmere oštećenosti nečije duše bez izuzetka iznenade. Bila to žrtva prisile (Poznajete Korija?), osoba prevarena prvim utiskom ili sopstvenom projekcijom zapravo nasilnog partnera (naslovna priča), nosilac potisnutih uznemirujućih uspomena iz detinjstva (Majka, baba i tetka Elen) ili tek posmatrač tuđih dnevnih navika (Kod frizera preko puta perionice), svaki od glasova je istovremeno misteriozan i transparentan, ne ostavljajući nas ravnodušnim i beskompromisno otvarajući goruća pitanja savremenog društva. Kroz detalje, naizgled usputno, dotaknuti su gnusni oportunizam (Budista), duševne bolesti (Vadensko more), bračno neverstvo, rasformirane porodice, otuđenost, načini „zatrpavanja“ praznine posle razvoda, samoća - kao tabuizirane teme čije potiskivanje samo dovodi do kasnijeg izbijanja na neočekivanom mestu, sa potencijalno pogubnim učinkom. Ono što akteri priča bojažljivo nagoveštavaju ili sasvim izbegavaju da osveste, naracija nepogrešivo demaskira. naslovnica engleskog prevoda Kao najinteresantnije i najbolje razvijene, izdvojila bih sledeće priče:  ~„Veliki paradajz“, efektna „imigrantska romansa“. Čistačicu Rakel i dobavljača Gabrijela, „male“ ljude koji su tragom snova o boljim uslovima života iz Južne Amerike stigli u Njujork, gde rade za (simbolično, abnormalno visoki) bračni par Bang iz Danske, spojio je ogromni primerak povrća. Zanimljiv je sporedni lik vlasnika perionice, takođe doseljenika - Albanca, koji svoj zavičaj opisuje na sledeći način: ...poput jutra kad se čovek probudi i vidi da je napolju magla. Onda ipak izađe, jer čovek mora nekud da ide čak i ako ne zna kuda. Ide ceo dan, i tek uveče magla se digne, a on stoji usred ničega. Pogledom traži život na horizontu, ali nema ničega. (str. 30) ~ „Zimska bašta“: o tome kako je tinejdžer, sin razvedenih roditelja, prestao da poštuje oca... ~ „Pače“:...a kako priroda obožavanog oca, iako je preljubnik i latentni ženomrzac, neprimetno dovodi do moralne izpopačenosti kćerke, izražene kroz bizaran i surov odnos prema pačićima. ~ „Žene ubice“govori o penzioneru koji, dok mu supruga mirno spava, opsesivno, sa mešavinom gađenja i opčinjenosti, „gugla“ i intenzivno razmišlja o biografijama zločinki. ~ „Net Njusom, čovek koji poseže“, u kojoj se univerzitetski profesor priseća prosjaka bez šaka, viđanog ispred vrata „Mek Donaldsovog“ restorana, zanimljivog mu koliko zbog paradoskalne činjenice da je njemu, genetski uslovljenom da bude poverljiv, nedostajala upravo ključna karakteristika koja odlikuje taj fenomen, toliko usled jedinstvenog pogleda na svet:...objasnio mi (je) da se ne bi usuđivao da ujutru otvori oči ako bi svet bio onakav kakvim mu se ponekad učini. Takođe je rekao i da ako treba da izabere da li će izgubiti deset dolara ili veru da ljudi mogu da se zovu Kevin i Čarli i budu crni i beli u isto vreme, radije bi izgubio deset dolara. (str. 52)  Dorte Nors Čak i tamo gde se tome možda ne bismo nadali, autorka unosi elemente trilera ili misterije, prekidajući priču upravo onda kada bivamo ozbiljno upleteni i zainteresovani za njen dalji tok: dok joj, s druge strane, ne možemo zameriti na nepotpunosti i šturim informacijama. Dorte Nors ume da zarobi momenat, razvije ga taman dovoljno da stečena predstava postane celovita, a onda prelazi na naredni „slajd“ - grubo hitajući napred, bez zadržavanja i produbljivanja otvorene rane. Nalikuje sve to nizu šamara, multiplikaciji sugestivnog naslova, jer i to je život, za mnoge „nevidljive“ zapravo jedini koji poznaju. Norsova preuzima na sebe nimalo zahvalan zadatak da nam ga obelodani, što joj i te kako uspeva. Priče su neujednačenog efekta, iako im je kvalitet nepromenjeno visok. Pripovedanje teče vešto, hirurški je precizno, pouzdano i sa retkim majstorstvom uklapanja motivske širine u narativnu konciznost. Ipak, mada se čita relativno brzo i bez pratećih spoticanja, proza Norsove je samo naizgled pitka, sažeta, jednostavna. Prizori iz pretežno unutrašnjeg života su brzi, iznenađujući,  pesmistični i surovi, zbog čega ostaju dugo, traumatično urezani u pamćenje, usmeravajući postojanje likova efektom snažnog, mada ne nužno i prelomnog, udarca, kao granice do i od koje se računa sve što će dalje uslediti.* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „Štrik“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.
Pročitajte celu vest