piše: Isidora Đolović Pod svodovima stvarne, istorijski značajne naučne institucije, zamišljeno je da se odigra razrešenje zapleta ni najmanje konvencionalnog romanesknog dela. Čak ni ta adresa nije sasvim pouzdana, niti jednoznačna, baš kao sve ostalo, počevši od glavnog junaka, pa do formalnog i suštinskog razvijanja njegove sudbine. Izvesno je samo to da „Puškinski dom“(BIGZ, 1994; Akademska knjiga, 2018. – prošireno izdanje sa piščevim komentarima; orig. „Пушкинский дом”, 1967), iz pera istaknutog ruskog postmoderniste Andreja Bitova, od samog početka (pa i kod nas) kultni roman, predstavlja svojevrsnu književnu slagalicu, u čijem se čitanju istovremeno prilično uživa zahvaljujući dobrom stilu, primenjenoj erudiciji, demonstriranoj veštini i sasvim dovoljnoj dozi društvene angažovanosti.   Siže bi se, ukoliko ga i uspemo sasvim ogoliti pa izdvojiti, pokazao kao prilično jednostavan pokušaj da se realistički razvojni roman „presadi“ u modernu, poststaljinovsku sredinu, na primeru mladog, dosta bezličnog protagoniste. Dotični je sazrevao upoznajući naličje vlastitih korena, prve emotivne nevolje i identitetsku krizu, što ga, zajedno sa spletom uzročno-posledičnih okolnosti, vodi prema sasvim apsurdnom, ali kobnom incidentu. Lav Nikolajevič „Ljova“ Odojevcev, mladi filolog plemićkog porekla, ciljano je imenovan po velikom piscu sa čijim će delima (naročito su važni „Detinjstvo. Dečaštvo. Mladost“), kroz čitav roman, njegova biografija biti sravnjivana. Bitov polazi od klasične realističke sižejne matrice, da bi je na svakom koraku podrivao, zaustavljao i preispitivao, pokazujući na koje sve načine autor može da se sasvim predomisli, odustajući, čak, od početne zamisli. Tome u prilog služe brojni metatekstualni elementi, od umetnutih novinskih isečaka, naknadno otkrivenih rukopisa (novele, eseji, polemike, disertacije), publikovanih naučnih radova, sve do autorskih samoispravki i komentara kao signala za vraćanje na početak i potpuno narušavanje očekivanog pripovednog toka. U istom maniru direktnog upućivanja na tradiciju osmišljena je kompozicija. Roman čine pseudoautopoetički uvod „Šta da se radi?“ (aluzija na istoimeno delo Černiševskog) i tri celine: „Očevi i deca: Lenjingradski roman“ (Turgenjev kao inspiracija, porodica i koreni junaka kao tema), „Junak naših dana: Verzija i varijanta prvog dela“ (Ljermontov; biografija stasalog protagoniste, sa naročitim težištem na ljubavi i rivalstvu; razvijanje lika iz drugog ugla), „Jadni jahač: Poema o sitnom huliganstvu“ (ovde se situacija usložnjava; tema je sukob sa pratećim razrešenjem, ali sam naslov nagoveštava pomereni odnos prema njenom oblikovanju; reč je i o parodičnom poigravanju imenima romana „Bedni ljudi“ Dostojevskog i Puškinove poeme „Bronzani konjanik“). Prvom celinom objašnjeno je poreklo protagoniste, pri čemu se posebno naglašava zamršen odnos koji se proteže njegovom muškom rodoslovnom linijom: od otuđenog oca do, doslovno, zadugo izbrisanog dede; obojica su naučnici. Njima kao anti-uzorima koje će Ljova, ipak, naposletku makar profesionalno podražavati, stoji vrsta surogat-dede/očinske figure, sustanar Mitja ili „čika Dikens“. Drugi deo prati Ljovine tri veze sa posve različitim ženama (neuhvatljiva Faina koju opsednuto voli, u drugom smeru jednostrano posvećena Albina – beznadežno zaljubljena u junaka, te Ljubašasa kojom deli neobavezan odnos uspostavljen na obostranu korist, a bez snažnijih naklonosti) i suparništvo nastalo između njega i Mitišatjeva, neke vrste „dvojnika“ (eto nam, ponovo, Dostojevskog u mislima). Potonja dva faktora, strast i ljubomora, trebalo bi da dovedu do kulminacije rezervisane za treću celinu: incident izbio usled pijančenja na dežurstvu i arhaičnog oblika okršaja, u potpuno nelogičnim okolnostima. Pa ipak, iako od početka osuđuje junaka na fatalnost sudbine, do trenutka realizacije datog odeljka pisac će problematizovati, zatim i preinačiti, svoju odluku. Na takav zaokret ga, prvenstveno, podstiče stalno otvoreno pitanje književnog tipa koji bi Ljova trebalo da predstavlja, a koji je, pri modernim uslovima, poprilično prevaziđena kategorija. Tako autor ističe da je u naše vreme, (...) skoro lišen ove nasledne osnovice ili se ona pojavljuje u njemu kao neki zaostatak, tako da je Ljova, istorijski pripadajući savremenom trenutku, istovremeno na čudan način od izumrle vrste (str. 100). Njegova (književna) geneza, prema tome: ne počinje baš od onog trenutka kad Ljova saznaje za dedu, za oca, o vremenu, a mnogo ranije kad on još ne može da zna, i ne sumnja o postojanju ovih činjenica, već kada mu se posredstvom njih pruže dokazi za ono što je (slično Stankovićevoj Sofki) intuitivno oduvek znao (str. 101) – od svog porekla, do budućeg profesionalnog usmerenja. Ljovino odrastanje obuhvata sredinu pedesetih godina, pri čemu se ključno prekretničko iskustvo poklapa sa 5. martom 1953., danom smrti zna se koga i nagoveštajem sloboda koje će, veoma brzo, izvršiti prodor u sovjetsko društvo: počevši od upoznavanja, sa zakašnjenjem, književnog dela Džojsa, Hemingveja, Selindžera... Sudar modernosti sa tradicijom sastoji se i u činjenici da karijera junaka smešta u samo srce bastiona nacionalne klasične literature, usled čega pisac, proširujući metaforu, naziva delo roman-muzej. Osvrnimo se, stoga, na stvarnu lokaciju, iako u jednoj od fusnota pisac ističe da je sve, i ruska književnost, i Peterburg (Lenjingrad), i Rusija – (...) na ovaj ili onaj način Puškinski dom bez njegovog kuždravog stanara...A akademska ustanova koja nosi njegovo ime – kasnija je u tom nizu (str. 374). Puškinski dom u Sankt Peterburgu, smešten na obali Neve, centar je naučno-istraživačkog instituta Ruske akademije nauka i umetnosti, posvećen proučavanju nacionalne književnosti. Sa radom je započeo daleke 1905. godine, u početku bivajući posebno usredsređen na prikupljanje i čuvanje rukopisa Aleksandra Sergejeviča Puškina, čiji će legat postati. Tokom sovjetskog razdoblja, delatnost se proširila obuhvatajući i ostale klasike devetnaestog veka, poput Ljermontova, Turgenjeva, Dostojevskog, Bjelinskog i Njekrasova. Tokom ekspedicija do Belog mora, šezdesetih godina prošlog veka u Institut su donošene i tamo do danas pohranjivane retke rukopisne knjige iz XIII, XIV i XVI stoleća, čime je spašen značajan deo ruskog folklora. Sa radom nisu prekidali ni tokom opsade Lenjingrada, a za virtuelnu turu ovim zadivljujućim zdanjem uputiću vas na njihovu zvaničnu veb-stranicu: http://pushkinskijdom.ru/. Istoimeno Bitovljevo delo je, usled pojedinih kontroverzi koje su ga unapred pratile (jedna od njih povezana upravo sa naslovom, isprva samo „Dom“), prvobitno moralo biti objavljeno u Sjedinjenim Američkim Državama. I pre nego što se završeni roman pojavio pred čitaocima u otadžbini, njegovi publikovani fragmenti izazivali su brojne polemike kritičara. Škakljive, mada istinski suptilno nagoveštene teme represivnosti Staljinovog režima, logora (iz jednog se upravo vratio Ljovin deda), cenzure, preletaštva, antisemitizma i lažnog elitizma među kulturnim poslenicima, naslepo su isprovocirale savremenike, ali, još manje od smelog kršenja strukturnih pravila poput ustrojstva, dužine i zaokruženosti pripovetke. Usled više nego očiglednog poigravanja sa intertekstualnošću, Ljova je istaknut kao mediokritetska replika svojih, vek do vek ipo starijih, pisaca-uzora. Tema ljubavnog trougla i motiv dvoboja– koji to, zapravo, možda i nisu?, grafikonom odnosa između likova upoređenih sa figurama koje pisac spontano raspoređuje duž svoje pisane konstrukcije, potvrđuju siže koji se stalno pomera. Svesna prekrajanja i povezivanja delova (razgraničenih na „verzije i varijante“) daju piscu apsolutnu moć da raspolaže životom i smrću svog bezličnog protagoniste, istovremeno ga ostavljajući užasnutog pred mogućnošću da mu se fiktivna tvorevina otme kontroli, pa suviše osamostali (opet pronalazimo odjeke Puškina, koga „Tatjana nije slušala“) i u određenom trenutku postane savremenik autora. Andrej Bitov
Pročitajte celu vest