piše: Isidora Đolović Roman dugo prećutkivanog ruskog pisca i naučnika u rasejanju Marka Aldanova (rođen kao Mark Landau), „Samoubistvo“ (Laguna, 2015; orig. „Самоубийство“, 1956.), tematizuje godine u kojima je došlo do drastičnog zaokreta svetske istorije. Prve dve decenije dvadesetog veka evocirane su sa posebnim naglaskom na socijalističkoj (boljševičkoj) revoluciji, od njenih nagoveštaja do neposrednog kolektivnog razočarenja. Iako knjigom mestimično prolaze dobro poznate, istaknute istorijske ličnosti, težište je na sudbinama nekoliko povezanih (i s vremenom međusobno otuđenih) fiktivnih likova čiji su životni preokreti pod neizbežnim uticajem epohalnih društvenih zbivanja. Naslovnim motivom autor će vešto premrežiti celokupnu radnju, počev od usputnih nagoveštaja se krećući u smeru presudnih, kulminativnih događaja – između metaforičke ravni i bukvalnog značenja. Suicid je, u širem smislu, uopštena definicija pod kojom Aldanov podrazumeva doživljaj da svet (pre svega stare Evrope) srlja u Prvi svetski rat, sledeći mnoge zablude sa razarajućim dejstvom. Ne samo u Berlinu, nego i u Evropi uopšte ljudi, obrazovani naročito, imali su čudno osećanje: mir je, razume se, predivna stvar, ali nije velika šteta ni ako bi došlo do rata – to je nešto novo, zanimljivo, pobedićemo, nema zla bez dobra. Ovo nipošto nije značilo da su ljudi želeli rat. Ali bez tog mutnog, polusvesnog osećanja rat bi bio nemoguć...(str. 430). Priča obuhvata dvadesetogodišnji raspon, čija je polazna tačka Drugi kongres Ruske socijaldemokratske radničke partije iz 1903. Organizovan u Briselu i Londonu, ovaj skup bio je značajan jer tom prilikom dolazi do prekretničkog razilaženja boljševika sa menjševicima i nametanja Vladimira Iljiča Uljanova, odnosno, Lenjinakao neprikosnovenog vođe revolucionarnog pokreta. Roman zatvara Lenjinova smrt početkom 1924. godine, čineći potonjeg okosnicom i „uokvirujućim” učesnikom radnje. No, njegova poglavlja su, baš kao i ostala posvećena realno postojećim osobama (Musolini, Staljin, Vilhelm II, Ajnštajn, Franc Jozef, Inesa Armand), tek intermeco koji svemu pruža neophodan društveno, kulturno i političko-istorijski kontekst. Središte, ujedno „životniji“ deo romana, čine isprepletene priče nekolicine junaka, njihova lutanja i prilagođavanja brzim promenama okolnosti. Tu su, pre svega, supružnici Lastočkin, Dmitrij Anatoljevič i Tatjana Mihajlovna, predstavnici ruske buržoazije, građanskog sloja, imućni intelektualci–industrijalci koji su protiv carizma, sa mnogo ideala i vere u progres, mada ne revolucionarnim putem. Dmitrijev rođak je Arkadij Rajhelj, cinični i vazda mrzovoljni naučnik (biolog) nezainteresovan za dnevne aktuelnosti, koji je proveo godine na Pasterovom institutu i poprilično se otuđio od otadžbine. Nevenčano živi sa Ljudmilom Ivanovnom, slobodoumnom revolucionarkom bez konkretnog zanimanja, opčinjenom Lenjinom i željnom učešća u ilegalnim akcijama, usled čega spremno prati drugove gde god se zaputili. Upoznajemo ih upravo epizodom njenog odlaska u Brisel, gde se nada bližem uključenju u borbu, a Rajheljevim nevoljnim ispraćanjem saputnice na voz, o čemu razgovara sa Mitjom. Pored ova dva, od početka međusobno drastično kontrastirana para, tu su: Džambul – Ljudin udvarač, bonvivan gruzijsko-turskog porekla, kome su revolucionarne delatnosti ponajviše igra; Tonišev – uspešni ambasador neženja; Dmitrijeva sestra Nina, po obrazovanju arhitekta, ali usled demoralisanosti i dokolice nastalih po završetku studija, u osnovi, još jedna udavača; i Sava Morozov, bogati preduzetnik i naslednik ugledne porodice, koji ulaže novac u uzbudljivce zamisli, uključujući revoluciju, istovremeno morbidno opsednut idejom oduzimanja sopstvenog života.  Njegova neshvatljiva fiksacija je, ujedno, prva upadljivija pojava ovog lajtmotiva, na koji ćemo nailaziti kod većine protagonista u trenucima očaja, straha ili dosade pred degradacijom postojanja. Premda gotovo nikada nije čitao crnu hroniku, osim ako se nije dogodilo nešto senzacionalno, Dmitrij Anatoljevič redovno je čitao vesti o samoubistvima i uvek se čudio. „Čak ni zbog ljubavi nipošto se ne sme dići ruka na sebe“, mislio je s nevericom. (158) Kroz njihove susrete, dijaloge, rastajanja i obnavljanja kontakata, zaokrete i promene stanovišta, odražava se preovladavajuće opšte osećanje koje, kako se čini, preplavljuje ondašnju evropsku civilizaciju: reč je o ogromnoj nadi i veri u progres, postepeno pretvorenim u strašnu obeshrabrenost. U navedenom pogledu se sa naročitom jačinom odražavaju razočarenje i (nekritički ispoljena) gorčina samog pisca pred socijalizmom, usled čega prikazivanje boljševika biva prilično jednostrano, a celokupni ton dela neobjektivan. Ta pristrasnost koju, inače vrsni erudita i dobar pripovedač, nije uspeo da potisne, svojom prenaglašenošću oduzima knjizi potpunu ubedljivost. Mark Aldanov Autoru, nažalost, ne polazi za rukom da suzbije ličnu ozlojeđenost ili bar na minimum svede ostrašćene zaključke/pripovedne komentare, pri čemu epilog ostaje nepotrebno ciničan i stoga plitak. Izuzmemo li taj nedostatak, pred nama se nalazi kvalitetan istorijski roman napisan u „starinskom“ stilu koji se oslanja na faktografijom podržano i psihologizacijom dodatno ojačano  izlaganje. Umesto nižerazrednih spletkarenja, tu su razložna praćenja radnje na više nivoa i u skladu sa prostornim pomeranjem učesnika, pri čemu širi kontekst osvetljava karaktere onih koji su vlastitom slavoljubivošću, nestrpljenjem ili pohlepom gurnuli svet u Prvi svetski rat. Temporalne tačke radnje su godine 1903. – 1907. – 1911. – 1917., tako da sukcesivno, premda pomalo skokovito, posmatramo postepeno urušavanje jednog sistema, njegovu brzu zamenu drugim, te jednako nasilnu i brzu zloupotrebu izvojevanih mogućnosti. Nikakvog rata više neće biti. Bilo bi to suviše čudnovato i glupo (str. 55), uvereno govori Mitja u jednom od prvih dijaloga sa svojim rođakom. Njegova skoro pa detinje naivna vera u budućnost prilično brzo će se naći na udaru opovrgavajuće stvarnosti. Opšti ton dela je pretežno pesmističan, usled sasvim životne teškoće da razlučimo ko je nepostojan i prevrtljiv – sudbina ili pojedinci? Tako se, recimo, nakon neposrednog suočavanja sa prolivanjem krvi Ljuda i Džambul užasnuto okreću od revolucije: ona prema zadružnoj delatnosti, a on u predački islam (mada ćemo u jednom trenutku kroz njegov lik posmatrati i borbe za nezavisnost Kavkaza). Rajhelj reprezentuje čoveka čija je društvena alijenacija posledica preteranog pouzdanja u nauku i sujete nedovoljne nadarenosti, dok su Lastočkini entuzijasti čija će egzistencija u svakom pogledu biti pogođena poremećenim ishodima klasne borbe. Rezignacije Aldanov neće poštedeti ni samog Lenjina (prema kome je i inače prilično nemilosrdan), a u vezi sa tim jasno je pokazan njegov hladan brak sa Nadeždom Krupskom, nasuprot poznoj (platonskoj?) ljubavi prema Inesi Armand. I druge istorijske ličnosti prikazane su „izbliza“, pomalo nesvakidašnje „zemaljski“, sa svim manama i slabostima. Ajnštajn je genije za svoju oblast rada, ali mimo toga potpuna šeprtlja u stvarnom svetu;  kajzer Vilhelm II „neurastenik“, time još opasniji; dok se o Francu Jozefu (koji kao da uživa naročite simpatije Aldanova, jer je nepokolebljivi relikt starog, umirućeg vremena) i njegovom čudnom odnosu prema smrtnosti, zapaža: U Kapucinerskoj crkvi biće 138. Habzburg. Izgubio je toliko mnogo bližnjih i nikada nije imao osećanje da su mu ugrabljeni njegovi najdraži. Znao je da će ih ponovo videti. Ali nije žurio da ih vidi. (306) Pa, ipak, zapravo su portreti „običnih“ ljudi piščev najjači adut, pri čemu prednjači karakterizacija Lastočkinih. Njihova suštinska bezazlenost i dobrota, a pre svega velika međusobna ljubav, ostaju ono jedino dosledno u svetu koji se svuda oko njih ubrzano ruši i podiže na sasvim drugačijim, tuđim osnovama. Na mnogo načina su im slični Rjepnini iz „Romana o Londonu“ Miloša Crnjanskog. Partnerski odnosi su najupadljivije obrađeni na primerima suprotnosti koje predstavljaju Tanja i Ljudmila. Prva je godinama udata i verna svojoj srodnoj duši, druga u stalnom traganju više puta pomišlja: Tanja sigurno smatra jedinom pravom ljubavlju svoju dosadnu ljubav prema Mitji (298). Po pitanju Ljudmile možemo govoriti i o feminizmu, pošto će već na početku Rajhelj biti jasan da ona: ne želi decu. I neće zakoniti brak. Kaže da je protiv večitog vezivanja i ni na koji način nije uverena da je moja veza s njom večna (str.49). Tonišev, jedno vreme predmet njenog romantičnog interesovanja, ovako sumira utisak o njoj: Jaka socijaldemokratkinja! A tako se jeftino-humano rasplakala u onoj jazbini!“, razmišljao je razočaran; i odmah je prestala da ga zanima (140). Stiče se dojam da pripovedački glas potcenjivački gleda na žene koje se, u bilo kom smislu, emancipuju i uključuju u društveno angažovane poduhvate. Njihova interesovanja su predstavljena pomalo karikaturalno, kao proizašla iz pogrešnih pobuda (Ljudmila) ili lako zamenljiva „pravom” ulogom supruge uspešnog čoveka (Nina), u oba slučaja prolazna. Nasuprot ovakvim ženama, gde spadaju još, recimo, Krupska, Armandova, pa i samo kratko spomenuta Mileva Marić-Ajnštajn, na pijedestal su uzdignute „mirne, nežne saputnice“ poput Tatjane. Odnos prema ženama zanimljivo je dotaknut i kroz pomisao Džambula pri pogledu na svoje dve muslimanske supruge: Obe su znale da čitaju, ali nisu zloupotrebljavale to umeće (!!!!!!!; str. 551). Naročito su interesantni pasaži koji se odnose na posete predratnim lokalima širom prestonica Starog kontinenta, podložne iznenadnim policijskim racijama (kao, na primer, u Parizu), ili usputna spominjanja naših (srpskih) državnih prilika kao nezaobilaznog dela evropske istorije. Na samom početku je istaknut deo posvećen odjecima Majskog prevrata, najpre dok Lenjin u novinama čita o masakriranju poslednjih Obrenovića i, kasnije kada Džambul u razgovoru sa Ljudom bude tvrdio da je „prvi revolucionar u svetu“ – Dragutin (Apis!), o kom će se, kako predviđa, govoriti više nego o „njenom Iljiču“. Na drugom mestu, („srbofob“) grof Berhtold o upravama novih, pretežno balkanskih monarhija primećuje: U Srbiji je kraljevao bog će znati ko: praunuk hajduka, nekog Crnog Đorđija(426), dok Pašića smatra „prosto razbojnikom“, zasigurno Bakunjinovim „najvernijim učenikom“. U romanu su prisutne specifična „ruska“ melanholija i sklonost ka razgovornosti povodom „teških“ tema, ona životna teskoba i prenapregnutost duše na kakve retko nailazimo kod drugih, neslovenskih naroda. Stoga je i samo pripovedanje izvedeno u tradiciji najbolje devetnaestovekovne škole, naročito, recimo, Tolstoja (čiji Rat i mir, uostalom, Mitja Lastočkin čita u pokušaju da ostvari misaoni beg u neko lepše doba): obuhvatna slika epohe, prodor u psihološko stanje ljudi, ujednačen i „ravan“ ton, sa izuzetkom sveprisutnog, neodobravajućeg pogleda na tekovine revolucije, koji sam već spomenula. Recimo, interesantno je kako, pošto im Oktobarskim prevratom ustoličena vlast rekvirira stan i useli nove partijaše, povodom njihovih drskih i bučnih sinova koji ne poštuju starije Tanja primećuje: Eto, stasava njihovo zaista retko pokolenje. Život će biti lep kad odrastu svi ti Peće i Vanje (536); od kojih, uzgred budi rečeno, jedan na ljubaznu molbu da budu tiši odgovara: Ne lupetajte, građanko. Ne razmišljajte dijalektički. – Parazitski i oportuno – potvrdi Vanja (534). „Samoubistvo“ je priča o ljudima uhvaćenim na prekretnici vremena, ideologija i perspektiva. Kakve god im bile pojedinačne pobude, ambicije ili pokretačke snage, svi do jednog veruju u ono što su projektovali kao viziju budućnosti. Tim pre krah tako varljivih i neodrživih zamisli dobija dramatične posledice, na širem planu ispoljene u obliku globalnog zaokreta ka novom ustrojstvu i odnosu snaga centara moći. Večita je dilema između odanosti starom i prihvatanja novog, konzervativizma i modernosti, podjednako krhkog prošlog (u nestajanju) i, još neutemeljenog, budućeg sveta. Aldanov se teme, čiji je neposredni svedok i hroničar, prihvatio koristeći upečatljivu, radikalnu simboliku za doba u kome je svet, čini se, vrtoglavo pojurio prema sopstvenoj propasti, pri čemu pojedinci, saterani u ćorsokak i ostavljeni bez mogućnosti drugačijeg spasa, moraju slediti isti put samouništenja.
Pročitajte celu vest