piše: Isidora Đolović Kada ih izludi svet odraslih, surov i pun apsurda, već vekovima mnoga deca počinju da kuju planove o bekstvu od kuće. Putešestvija onih koji ih sprovedu u delo obično se završe tek koju milju dalje, na benzinskoj stanici ili pred ulaskom u lokalnu šumu, kada shvate da nisu poneli dovoljno novca, nemaju dovoljno hrabrosti ili im, jednostavno, nije baš toliko stalo da ispravljaju krive Drine. Emilija de Vit, junakinja romana „Sto sati mraka“ (Odiseja, 2019; orig. „Honderd uhr nacht“, 2014) autorke Ane Volc, imala je sredstava, odlučnosti, kao i veliki razlog da - ide do kraja. Emilija je kći jedinica Holanđanina i Irkinje, ima četrnaest godina, po prvi put leti u inostranstvo i to u dugo sanjani Njujork. Sasvim je sama, preplavljena stidom i revoltom zbog očeve gluposti -a meni je od početka u ušima odzvanjala stara pesma Aerosmith-a „Jannie's got a gun“. Pa, šta je to njen tata uradio (What did her daddy do)? U svakom slučaju nešto mnogo gadno, zbog čega je pukla bruka i naterala Emiliju da svojima konačno otkaže poslušnost, pobegne od kuće i sa ukradenom kreditnom karticom se zaputi, ni manje, ni više, preko okeana. Slično Kevinu Mekalisteru koji je, dvadesetak godina ranije, bio sam u Velikoj jabuci, Emilija će nekako prebroditi sve: napad panike tokom leta avionom, smišljanje dovoljno uverljive žvake za carinsku kontrolu, sopstvenu fobiju od bakterija i prljavštine. Velegrad zatiče baš onakav kakvim ga prikazuju u filmovima i časopisima: svuda su gungula, svetleće reklame, neboderi koji paraju oblake, taksiji, laundž-barovi, kapkejk i kafa za poneti u plastičnim čašama, poslovni ljudi,  budući top-modeli u žurbi...No, kada bude stigla na adresu iz oglasa, putem koga je rezervisala i unapred platila prenoćište, shvatiće još nešto: da je žrtva Internet prevare, opelješena, maloletna i bez krova nad glavom u milionskom epicentru sveta, na petak veče. Od tog trenutka, njen život poprima izgled prave drame, iako se činilo da ne može biti šokantniji od dotadašnjeg. Susreti sa vršnjakom Setom, njegovom pet godina mlađom sestrom Ebi (čije je prezime, Grinberg, pozajmio fantomski vlasnik nepostojećeg stana, a koji su takođe sami preko vikenda)  i  Džimom (sedamnaestogodišnjak, tzv. „high school dropout“ iz Detroita povređen na radu, u čijem će poluraspadnutom stanu Emilija prenoćiti pomažući mu da ne padne u komu zbog amputiranog prsta) stavljaju junakinju pred veliki izazov. Njena srčanost i socijalne veštine biće angažovani taman dovoljno za sledeći, u pravom smislu te reči, udar sudbine. Uragan Sendi se nezadrživo primiče Njujorku, tačnije, biće tu za dva dana. Set je ozbiljan, nezainteresovan i hladan. Emilija ne zna kako da privuče njegovu pažnju, a to jeste ozbiljan problem budući da mu očigledno jedinom može verovati i obratiti se za pomoć u nevolji. Privlačni Džim predstavlja njegovu suštu suprotnost, lep kao Bred Pit, ali potpuno rastrojen, ležeran i nepouzdan, uz to sumnjivih higijenskih navika. Ebi, kao najmlađa, zapravo posreduje između momaka i Emilije, inteligentna je, za svoj uzrast prilično informisana o životu i brzo razmišlja. Sem njih troje, važna je, iako odsutna, Emilijina prijateljica iz Frankfurta, studentkinja umetnosti Kaća. Dok je par godina ranije boravila na razmeni kod disfunkcionalne porodice De Vit, uspela je da ih iznova poveže i time zauvek zadužila devojčicu. Emilija će se u novonastaloj situaciji pozvati na nju kada bude smislila izgovor upućen roditeljima o tome gde je otišla; a na nju će misliti i dok bude u poseti muzeju Metropoliten. Sve počinje kao igra, ne preterano ozbiljno shvaćeno vanredno stanje. Prinudno su zabarikadirani  u „uraganskom azilu“ (kako nazivaju stan Grinbergovih), Emilija između Seta i Džima koji se ne podnose (prvi veruje u rad i ambiciozan je, a drugi tipičan „loš momak“ što se buni protiv „trulog kapitalizma“, koristeći ga kao izgovor za lične neuspehe), Ebi kojoj je sve to neopisivo zabavno i povrh svega prilika da glumi stariju devojku kako bi se uklopila...A onda stvarno kreće nevreme, nestaje struja, nema dometa za telefone, ni društvenih mreža i sve je kao u nekom od popularnih filmova katastrofe. A nakon što uragan protutnji, u opustošenom i privremeno neosvetljenom delu grada počinju velike i važne lekcije: kako preživeti bez Interneta (naći dobru, a slobodnu utičnicu za punjač i Wi-Fi signal na nekom od malobrojnih sabirnih punktova), sa ograničenim zalihama vode, bez tuširanja, ali uz odličnu ekipu, stari radio, izvan nadzora odraslih, uoči Noći veštica? Emilija počinje da pobeđuje strahove, a isto bi se jednako pouzdano moglo reći za njeno troje sapatnika, koji u tim vanrednim okolnostima jedni drugima otvaraju dušu. Gradeći nezaboravno iskustvo povezivanja, dok se svet oko njih zamalo srušio - ili možda baš usled toga,  naposletku će četvoro neočekivanih drugara doneti, svako za svoj slučaj, ispravne odluke. Uragan Sendi pogodio je područje Severne Amerike krajem oktobra 2012. godine Likovi u romanu su zaista sjajni: upečatljivi i šarmantni sa svakim pojedinačnim nedostatkom koji se ne trude previše da sakriju. Posebno se izdvaja Ebi, toliko neposredna i slobodna da majci traži momka preko sajtova namenjenih upoznavanju, tačno zna da jednoga dana želi da postane vrhunski lekar, otvoreno saopštava Emiliji kako joj može biti poput sestre -uspešno nadoknađujući Setovu distanciranost, a prema Džimu je kao staratelj pun razumevanja. Naravno, postoje neke stvari koje izgledaju pomalo nerealno (ili je to samo mene pregazilo vreme po pitanju sazrevanja i stavova današnje omladine?), ali služe svrsi: recimo, Emilijina odluka da ofarba kosu kako je policija koju su za njom poslali zabrinuti roditelji ne bi prepoznala, Džimovo izražavanje pred devetogodišnjakinjom ili aktivno “tvitovanje” te iste Ebi. Pogled sa strane na američki svetistovremeno ga kritikuje i idealizuje, krećući se od burito-restorana (koji reprezentuju klasičnu priču radničke klase o američkom snu) i redova u „K-Mart“-u (duhovito, a precizno zapažanje jaza između forsirane predstave o abnormalno debelim Amerikancima i realnosti u kojoj, naročito bogatiji, opsesivno jedu samo zdravu hranu i vežbaju), preko mnoštva referenci na pop-kulturu (razume se, sa serijom „Prijatelji“ u središtu!) koja obiluje predstavama Njujorka i sada se nameće junakinji prilikom svakog upoređivanja zatečenog sa očekivanim. Uloga roditelja, odsutnih u radnji, ali uvek budne svesti: svoje o deci i dece o njima, apsolutno je nezanemarljiva. Prekršaj Emilijinog oca sastoji se u tome što je ozbiljan, pedesetogodišnji direktor škole, ali istovremeno usamljeni astronom, uhvaćen u dopisivanju i dogovaranju susreta sa svojom učenicom, još-malo-pa-punoletnom Junonom. Po izbijanju glasina o nedoličnoj vezi, javno mnjenje (naročito Internet zajednica) osudilo je krivca, a njegovu porodicu obasulo najgorim uvredama i pretnjama. Emilija, zgrožena podjednako očevim postupkom i majčinim pomirljivim prihvatanjem situacije, nema strpljenja da sasluša ijednu od umešanih strana: odjednom oseća samo to da za nju postaju stranci. Razlog što je sve naročito zabolelo jeste velika bliskost sa ocem, koji joj je celoga života praktično bio u ulozi oba roditelja, usled nepisanog sporazuma sa ekscentričnom suprugom (umetnicom, uglavnom spremnijom da se posveti svojim delima nego detetu). Sasvim suprotno, kod Seta i Ebi (koji žive sa majkom udovicom) pronalazi istinsku porodičnu toplinu, međutim, uvideće kako je i tu skrivena velika praznina u vidu nerazjašnjene prirode očevog odlaska: da li je to bila saobraćajna nezgoda ili samoubistvo? Neobuzdani Džimi, zapravo, ima najmanje razloga da bude gnevan na svoje pobožne roditelje. Mada ih nemilosrdno pogađaju nezaposlenost i ekonomska kriza, još veruju u obrazovanje kao sigurnu kartu za sinovljevu bolju budućnost, pa sukob nastaje u trenutku kada on olako digne ruke od školovanja, upuštajući se u eksperiment preuranjene samostalnosti.
Pročitajte celu vest