piše: Isidora Đolović  Već letimičan pogled na njene biografske podatke izmamiće osmeh i probuditi neobičnu vedrinu kakvu književnica i novinarka Rosa Montero posreduje kroz svoja dela. Kći toreadora i domaćice, odrasla u španskoj prestonici, ovdašnjoj publici se predstavila „Pričom o providnom kralju“ koja ironijski priziva tradiciju viteških romana. Novo izdanje, „Uputstva za spasavanje sveta“ (Štrik, 2019; orig. „Instrucciones para salvar el mundo“, 2008) potpuno je, ne samo stilski i tematizacijom savremenog doba, različito od spomenute (odlične) knjige - no, izvesna donkihotovska upornost u jurišanju na stvarnosne vetrenjače zadatak je koji sebi zadaju i svojski se trude da izvrše svi likovi uključeni u razgranatu radnju. Četvoro ih je, a na prvi pogled nemaju ništa zajedničko sem Madrida, na čijim perferijama žive. Čovečanstvo se deli na one koji uživaju da legnu uveče u krevet i one koje odlazak na spavanje uznemirava. Priču otvara navedena rečenica i to, izuzetnom asocijativnom domišljatošću autorke, praćena fokusiranjem na scenu sa groblja. Taksista Matijas sahranjuje voljenu ženu, pa umoran i obamro nakon svega, uzima samo dva psa koja su nekada zajedno udomili sa ulice (otuda imena Ćućo -„mešanac“ i Pera - „kuja“), sa njima se povlači na plac, rešen da do daljeg životari u davno započetoj, nedovršenoj kući (izgledala je kao usamljeni kutnjak u staračkoj vilici). Danijel provodi sate, pretvorene u čitave dane i noći bez razlike, uz kompjuterske igrice, ogorčen na dugogodišnju nevenčanu suprugu Marinu što su im se osećanja ohladila do netrpeljivosti, što je vrednija, upornija i od njega „očekuje nemoguće“, odnosno, da se trgne i priseti svoje profesije lekara. Odavno razočaranom u struku, jasno je da mu tako nešto nije ni na kraj pameti. Njegova egzistencija se, eto, skupljala poput jeftinog džempera. Široki horizonti mladosti sužavali su se sve dok se nisu pretvorili u mali kavez: loš posao, loša ljubavna veza, loš život. Zato mu se toliko dopadao „Second life“, bilo je to kao da je otvorio prozor u slepom zidu zatvorske ćelije. (str. 45) „Oaza“ je bar u neposrednoj blizini autoputa. Zbog dvadesetčetvoročasovnog radnog vremena i  činjenice da se radi o komšiluku ozloglašenog bordela „Kačita“ (koji je sijao kao galaktička žvaka usred nedođije), posao u „Oazi“ cveta, naročito noću, kada ga posećuju taksisti i prostitutke, pomalo tužna porodica proteranih noćnih ptica. Profil prosečne mušterije podrazumeva i poneki izuzetak, recimo, Serebro („mozak“). Starica sa nadimkom kao svedočanstvom velike obrazovanosti i naučničke reputacije, već duže vreme umesto za katedrom provodi, doslovno od sumraka do svitanja, nemo posmatrajući prolazeće sudbine, uz čašicu u nekom ćošku lokala. „San Felipe“ je bolnica u kojoj Danijel radi, najčešće treću smenu, ujedno mesto višemesečne agonije i naposletku smrti taksistine supruge Rite. Tamo će, u toku jednog dežurstva, Danijel sanirati povredu prelepoj, tamnoputoj Fatmi, zaposlenoj u „Kačiti“ i, kao što je za tamošnje prostitutke odavno poznato, žrtvi ćutke tolerisanog fizičkog nasilja od strane makroa ili mušterija. Devojka će zatim ući u vozilo Matijasa, koji se oko bolnice motao sklapajući kockice sećanja u zaključak o neospornoj krivici nezainteresovanog doktora (zbog koga je Rita, kako mu se sada čini, izgubila dragocena dva meseca za eventualno izlečenje tumora) i još nedefinisani plan osvete. Tuga i saosećanje koji ga preplavljuju nad devojčinom nesrećom, dočekani su Fatminim pomirljivim osmehom i svetlošću koja kao da isijava iz njenog lica, dok citira izreku ponetu sa rodne zemlje u Sijera Leoneu. Tako se sudbine ovih ljudi ukrštaju, u napuštenosti, ranjavanjima, različitim vidovima duela sa životom ili odustajanja od njega, ali, nikad bez propratnog inaćenja. Za to vreme gradom hara misteriozni ubica sreće, prozvan tako od strane medija zbog morbidnog osmeha koji „montira“ na licima ostarelih i usamljenih žrtava. Izveštaje o novim zločinima protagonisti prate u pozadini sopstvenih drama, postepeno donekle paranoično pokušavajući da registruju kretanje i blizinu ubice u sopstvenom okruženju. „Raj“ je, naposletku, starački dom u kome se odigralo nekoliko poslednjih, najskorijih ubistava, čime se ocrtava mapa kretanja madridskim obodima. Pokazaće se da su veze među likovima krhkije i tananije nego što se čini, satkane od čitavog spleta podudarnosti izniklog iz, recimo, noćne strepnje od čudnog predosećanja u Danijelovim košmarima, pogleda sa Matijasovog prozora na svetleći bilbord sa antirežimskom porukom, bojazni od dugoročnih posledica klimatskih preokreta o kojima razglabaju snobovi na božićnoj zabavi u domu Marininog brata (jedna od nabrojanih promena tiče se nestajanja pčela: zapamtite ovu temu za neku narednu subotu!) i, na opštem planu, otuđenosti među ljudima koja poprima zabrinjavajuće razmere. ...ništa kao Badnje veče ne ukazuje tako nepogrešivo na nesavladivu razdaljinu između snova o sreći i mogućnosti da se oni ostvare.(112) Svako od njih pokušava da različitim metodama poništi, takoreći “anestezira“ sebe, ne bi li lakše podnosio okolni svet, bolnu prošlost i sadašnje teškoće. Obično je rešenje do koga dolaze određeni oblik izolacije, bilo to bežanje na kraj grada i distanciranje od ljudi (Matijas), u virtuelne svetove i, sukcesivno, sadomazohističke fantazije (Danijel), ili opijanje i tišina (Serebro), možda prenošenje sačuvane čistote i vere na životinjicu-talisman (Fatmin gušter). Svima je zajednička neizmerna želja za (sa)znanjem, onolikim koliko je uopšte moguće usvojiti u tako ograničenim odsečcima vremena koji su nam poklonjeni, a znanje se najbolje stiče i prenosi upravo kroz komunikaciju, od koje, ironično, isprva pokušavaju da se distanciraju. Sve ono što naučimo u našim kratkim životima jeste samo obična, beznačajna mrvica iščupana iz beskraja onoga što nikada nećemo saznati. (211) Nepoverenje dolazi kao logična posledica sveprisustva nasilja: fizičkog i grupnog na ulicama predgrađa; brutalnog, a dozvoljenog, unutar zidova bordela; psihološkog u partnerskim odnosima, među zaposlenima, u institucijama. Iako se ono događa bez obzira na pol žrtve, najizrazitiji primeri u romanu tiču se nasilja nad ženama: Fatmom koja je iz pakla u domovini pobegla “manjem zlu”, ali i Serebro, čiji su alkoholizam i povlačenje od perspektivne karijere posledica davno pretrpljene nepravde. Rosa Montero; izvor: chinadaily.com
Pročitajte celu vest