Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;} I tako smo mi uvek hteli nešto preko reda. Kad smo bili deca, pravili smo se veliki, kada smo išli u osnovnu školu išlo nam se u srednju, a iz srednje na fakultet. Kada smo završavali fakultete psovali smo sve što postoji što već negde ne radimo i što smo i upisivali uopšte fakultete, kad smo lepo mogli da završimo zanate i budemo „na konju“. Većina devojaka je, onda kada je rešila da je dosadno više menjati „momka(e)“ poželela da svija gnezdo i rađa dete. Pa je tako, jer se žuri, ne slučajno, postalo kao dobar dan da se bar polovina žena udaje sa stomakom (moj slučaj), tj. polovina muškaraca je istovarila pobednika u svoje ženke i klicala od radosti, ne znajući da će da padnu u postporođajnu depresiju kada naslednik ili princeza dođu na svet i oni moraju konačno da se odvoje od sise na neodređeno. U međuvremenu, dok se sve to dešava, svi postanemo manje ili više čuknuti. Neki od nas već olupani roditeljskim zastrašivanjima i fatalističkim porukama uz koje smo rasli, ušli smo još u predškolsko sa felerom, a onda je sredina počela da ubrzava naše neurotične procese. U nekom životnom dobu, tamo negde oko „sweet sixteen“  krenule sve te „ljubavi“ od kojih se umiralo, sve te duboke patnje, sva ta „obećavanja“ za do kraja života, a onda i prve prevare, prva zatvaranja očiju i prva praštanja, pravljenje prvih scena, uhođenja, ljubomore, sva ta nezadovoljstva koja, duboko sam ubeđena, u tom klinačkom svetu i postoje da nam ne bi bilo dosadno. Scene iz filma smo redovno preslikavali u život (ili smo bar pokušavelE(i)), tripovali smo srećne krajeve nesrećnih „ljubavi“ koje ljubavima nisu ni smele da se nazovu, da je neko to znao i mogao da nam objasni. Plašili smo se prečesto promena, pa smo ostajali sa istim partnerima godinama. Sedeli smo na istom terenu, sami 90% vremena i čuvali nešto imaginarno, nešto umišljeno, gde više nismo imali čime da se nahranimo i gde su naša srca počela da odzvanjaju od šupljine u njima. Neki su se tako venčali, a opet, neki drugi su junački podneli raskide veza dužine Odisejevog putovanja (+/- 10 god.) i uleteli u nove veze odakle su ubrzo završili ispred matičara po gorenavedenom scenariju (moj slučaj). One roditelje što su nas „čuknuli“ jer nas nisu primećivali ili su nas pak primećivali previše, trudili smo se da ne vidimo. Uglavnom su nas nervirali i oni i njihovi životni šabloni pa smo sebi ostavljali u amanet da moramo drugačijim putem dijametralnog smera, u PRAVU ljubav, a ne kao oni... Taj drugi put kojim smo kretali je obično bio NAŠ „supružnik“ (a u suštini, zamaskirani podsetnik na sve ono što nismo podnosili kod svojih roditelja) i naš jedini siguran put do „rada na sedi“, AKA „psihijatrijskog kauča“. I živeli i psihijatri i terapeuti i svi oni koji znaju da nam olakšaju živote sa urođenim i stečenim F-ovima. Svi oni među vama koji sada dižu ruke od sreće i kažu hvala bogu da nisu među njima (nama), neka budu sigurni da su u nekom periodu života izgruvali i oni neki svoj F ili ga prikriveno nose... I tako krenemo na te psihoterapije ili Life Coaching seanse i svi, ispucali od života, prvo se uhvatimo poslednjeg. Svi dođemo sa „ljubavnim“ problemima. I kad god pomislim da neko uđe kod terapeuta, Coach-a ili psihijatra sa „ljubavnim“ problemom, sa uverenjem da je zbog nekoga drugog nešto njemu teško, jer ljubav ne radi i sve je strašno, a nisu ( a realno nikad nisu, mada je trebalo) pogledali, kao šamar, insert lekciju Doktora za ljubav (Petra Božovića) promašili su temu. Dobro prođu, ili bar prođu, odglave se, oni koji se vraćaju na sebe i na početak priče. Na teme sa kojima poče i ovaj tekst – na žurenje da se pobegne od detinjstva, mame i tate... Jer kada dođe do toga „drmnula me anksioznost/depresija“ zbog nesrećne ljubavi ili nepostojanja nikakve ljubavi, onda treba da znamo da je za uzbunu zvonilo bar 20 godina pre, samo nismo čuli ili smo se pravili gluvi. Odnosi sa drugim ljudima su idealno mesto da naučimo nešto o sebi i vidimo kako stojimo sa sobom i životom. Ja sam stajala grozno... Moje veze nisu bile veze, niti su moje ljubavi bile ljubavi. Moja sreća je bila da sam naišla da terapeuta koji je znao da me vraća na početak, da očistim korene... I svaki put kada bih ja opet dolazila sa idejom da je baš sad vreme da poradim na „partnerskim odnosima“ sve se nekako spontano vraćalo na mamu i tatu, pa su odgovori na pitanja zašto volim/ne volim to što rade „moji muškarci“, zašto je „užasno“ to što ja radim u vezama i pravdam se onim „jače je od mene“, čega se plašim, kakva su i koja moja očekivanja od partnera, zašto se nadam najboljem a privlačim u život najgore, zašto uopšte moram da imam očekivanja, izlazila sam shvatajući da sve ono sa čime sam došla najmanje ima veze sa onom osobom sa kojom sam u vezi, već isključivo ima veze sa mojom unutrašnjom dinamikom i psihloškim razvojem oduvek  do sada. I poslednje godine mog života, moje prvo NE glasno izgovoreno partneru, moje prve jasno postavljene i očuvane granice ka drugima, moje gledanje ka unutra umesto oko sebe i u tuđu dušu, moje prvo nezadovoljavanje osrednjim, moja prva odluka da nema muškarca zbog koga bih odglumila mentalni ili fizički orgazam i vratila mu se opet, doveli su me do trenutka kada su stvari počele same da se slažu i da dolazi vreme za tu dugo iščekivanu temu za rad na sebi. Dođoh, jedva i ja, do partnerskih odnosa. I tek tu, na tom mestu krug se zavrteo i vratio me opet na početak. Sva ona opšta mesta na kojima se nisam previše zadržavala živeći život, smatrajući ih „usputnim“ i sastavnim delom svake veze, postajala su važna mesta za moj dalji rad na „partnerskim odnosima“, a sva ona mesta koja sam smatrala velikim „partnerskim“ promašajima su bila isključivo „moja“ mesta za rad na sebi. Toliko toga... Toliko toga autentično doživljenog, a neproživljenog do kraja, već zatrpanog jer je u nekom trenutku života bilo previše neprijatnih osećanja i nesigurnosti, bilo je okidač neke od novih frustracija koje sam izbacivala u svojim vezama.  Suština je da tek kada se dobro pozabaviš sobom, svojim životom, svojim temama, strahovima, nesigurnostima, kada su ti jasne tvoje želje i kad one ne proizilaze iz svih zabrana koje su ti mama, tata i okruženje postavljali, tek kada shvatiš da nisi „naspram“ nego „sa“ partnerom na zajedničkom putovanju, možeš da kažeš da si pošao ka Ljubavi i onda ti više nikada neće trebati „doktor za Ljubav“. Onda ne odlaziš nigde da pitaš: „a zašto ja“ i „zašto baš meni“, jer znaš da odgovor nije nigde tamo nego je u tebi. I pre svega ostvariš i ispuniš sebe. Partnerstvo spontano dođe posle... Tek onako, da imaš sa kim da podeliš život koji si sebi izborio.  Copyright © https://razvedrise-razvedise.blogspot.rs/
Pročitajte celu vest