Inspirisana Parizom   Oh la la....Ne samo inspirisana vec I zaljubljena u taj grad.Grad koji broji oko 2 mil.stanovnika.Grad u kome zive svi zajedno srecni...Bez obaziranja na nacionalnost ili rasu..U pocetku sam bila iznenadjena videvsi da 30 posto Francuza cini crna rasa.Retko ih vidjamo po Srbiji,eventualno na nekom od putovanja.Fasciniralo me je sto su to najbolje obuceni ljudi u Parizu.Nazalost nisam mogla pouzdano znati ko je Francuz a ko nije ,jer sve vrvi od turista,dok Parizani u mesecu avgustu napustaju Pariz I sa svojim porodicama odlaze na neke druge destinacije..To sam prvo primetila,toliko crne rase u Parizu..Malo mi je neprijatno kad   upotrebljavam  rec  rasa ali to je prosto ,drustvena podela ljudi..Podeljeni smo na belce ,crnce,zute iako svi pripadamo istoj vrsti Homosapiensa.Provodeci vreme u Prizu sve sam se vise prilagodjavala razlicitostima I tako se vremenom privikla I prestala da se iznenadjujem razlicitostima koje su u Parizu opste prihvacene.Poljupci dva muskarca I dve zene na javnom mestu,protiv cega naravno nemam nista,svako I treba da zivi kako zeli,ume I moze.Jedino sto na nasim podrucjima to jos uvek nije prihvaceno I javno priznato.Da se nadovezem I nastavim da sam se stopila sa razlicitostima I sve vise pocela da uzivam u slobodi koju pruza Pariz. Da se vratim na populaciju koja me je toliko prijatno iznenadila a to su crnci.Z aljubila u njihovu decu.Toliko su slatki,medeni,male preslatke Kunte.U metrou smo videli malog slatkog crncica od nekih mozda 16 meseci,koji je bezbrizno utonuo u san na ledjima svoje majke.Drugarica ga je pomazila,kaze da nikad meksu kozu nije pipnula.Beba je tada samo tiho uzdahnula  a mama se ljubazno nasmejala...U Diznilendu smo primetile devojcicu slicnog uzrasta koja je lutka,lutka.Lepsa od svake lutke.Gledale smo je fascinirano i zaljubljeno.Danas mi je zao sto je nisam slikala ali nosim je u svom secanju.Secam se kako su ljudi gledali nas u Egiptu fascinirano ,nije mi bilo tada jasno zasto..Mozda smo I mi njima bili toliko lepi da nisu mogli da odvoje pogled od nas..Bilo je nas 4 drugarice u Prizu I sve smo se slozile da kada bi nam neko poklonio crnu bebu ne bi ni trena razmisljale da li bi je prihvatile I donele svojoj deci ..Ne bi bilo razmisljanja uopste... O ljubaznosti Francuza da I ne govorim.Sad mi je jasna ona uzrecica I pitanje:da li si mozda iz Pariza kada si tako fin/ fina...O da,sve mi je sada jasno..Primer za to je I situacija kada je mojudrugaricu  slucajno nagazila  Francuska devojka koja to nije ni primetila.Njen decko jeste.Prisao je mojoj drugarici I izvinio se  u njeno ime... U prodavnicama nema prevrtanja ocima,ljutnje ili bilo kakve neljubaznosti od strane zaposlenih,Iako je  grad brz,prepun turista I zitelja ,vecina zaposlenih  je smirena , ljubazna I kulturna.Kad sam odlazila iz Pariza uhvatio me je neki strah ,kako cu se navici na nase podneblje ponovo, gde su ljudi vecinom drugaciji ,gde nam je istorija I sve sto smo proziveli drugacije pa samim tim I sadasnjost koju zivimo..I to razumem..razumem I nas..A sa druge strane ,ne smemo se time opravdavati.Svaka promena krece od pojedinca.Eto kako su nas,recimo, 5 oro pojedinaca koje smo slucajno sreli  u Parizu, promenili na bolje,  dali nam siru perspektivu I viziju koju oni nose u svojim genima I vaspitanju.Da moze I drugacije,da moze  I bolje.Da mozemo biti bolji,smirenij I ljubazniji.Verujem da njihovu smirenost uslovljavljaju I siroki bulevari koji im od vrtoglavog broja turista ne stvaraju toliku guzvu samim tim I nervozu, da  moraju da se sudaraju.Podzemna zeleznica koja besprekorno funkcionise .Parizani ne jure za vozom.Dolazi besprekorno za dva minuta.Fontane vode za pice na svakom koraku.U Parizu necete ostati zedni ili dehidrirati ,to je sigurno.Verujem da jos mnogo drugih ,neprimetnih,a zapravo odlucujucih faktora ,  utice na tu njihovu smirenost I ljubaznost.U vreme rucka mnogi Prizani I turisti rucaju po uredjenim parkovima ,po kojima su umesto klupa rasporedjene stolice kao po kaficima.Cak I one za lezanje.Mozete se udobno zavaliti,rucati donetu hranu od kuce,sami ili sa svojim prijateljima.Niko nece ni pomisliti kako ste  mogli rucati  kod kuce ili da nemate kinte u dzepu pa jedete u parku.Polako uzivajuci u svakom zalogaju u miru,posmatrali smo Parizane kako ostatke svoga rucka vrlo pazljivo spustaju u kante za smece.Sve dok Nismo primetili beskucnike koji zaviruju u te iste kante I nastavljaju da jedu ostatke rucka.To nam je bio fascinantan ,dobronameran I milosrdan potez. I opet nas necem novom naucio.Da moze I bolje I drugacije.Elem,to je ta Sloboda zivljenja o kojoj govorim.Naravno  da smo I mi ziveli taj Pariski stil dok smo bili tamo.Mogu Vam reci da je velika razlika od rucavanja kod kuce.Skoro pa je slican dozivljaj kao da rucate ili vecerate u basti zelenilom uredjenog restorana,sa pogledom na Ajfelovu Kulu ili prelepi Luvr.Ispred Luvra postoji fontana oko koje su naredjane stolice ,gde je dozvoljeno suncanje I uzivanje.U samom parku Luvra turisti sede po travi,leze ili citaju knjige.Ako pitate bilo kog Parizanina za neko mesto ili ulicu koju zelite da posetite a ne znate gde je,dace sve od sebe da vam pomogne a ponekad vas I isprati do nje.Onako od srca.Covek se brzo navikne na takav nacin zivota.Ali da postoji I ona druga strana medalje ,naravno da postoji.Nigde na svetu ne sija samo Sunce.Dva puta smo u po bela dana prisustvovali otimanju torbica od turistkinja...Nastavili smo svoj put ka Minhenu..Tamo  su stvari polako  postajale  drugacije ,slicnije nasem  odnosu prema zivotu. To se osetilo  u vazduhu.Jedan grad cine njegovi ljudi.Kompletnu atmosferu I dozivljaj stvaraju ljudi odredjenog grada.Dva puta  smo u Minhenu usli u prodavnivu I oba puta su nas prodavacice ispratile ljutih pogleda.Tad sam shvatila da je jedan I neponovljivi Pariz I pocela da se privikam na  slicniju stvarnost u kojoj zivim,sa verom da mi kao pojedinci svojim  primerom mozemo promeniti svet I stvoriti ga boljim za nasu decu.Citajmo,putujmo,kultivisimo se,trudimo se biti bolji,milosrdniji,prosirimo svoje vidike bar za milimetar,pa postepeno prihvatimo razlicitosti,smanjimo Ego jer niko od nas nije merilo vrednosti,ne moze biti jer nikome od nas vaspitanje I uverenja nisu ista.Smanjimo Ego I Sujetu ,zivimo dusom I budimo slobodni,tako sto cemo sebi dozvoliti slobodu.Sve krece od nas samih..                                        Hvala Vam sto citate moje Blogove                                                                                     Dalia M.
Pročitajte celu vest