Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Razmišljam predugo o tome da li sam morala da dovedem sebe do mesta da se slomim razvodom, a zatim skupljam godinama i uporedo gradim neki novi život. I svaka nova tema koju sam počinjala mi je otvarala nova pitanja i svaki novi susret sa ljudima me je terao da gledam nekako baš tu, u to mesto, pred kojim sam najradije želela da žmurim doveka. Znala sam da je bilo neminovno i kad je počelo, kao što znam i sada kada se završilo... Želja da ne priznam sebi ono što moram me je dovodila u stanje ponovnog i ponovnog preispitivanja... I danima odlažem trenutak pisanja ovog teksta verujući da će me proći želja da kažem ovo što bubri u meni, ali ne jenjava. Tu je, bez prestanka sveprisutna istina u meni, koja me drma do kostiju, koja hoće van i koja mi dovikuje da se razvod nikome tek tako ne dogodi, već da se razvod događa predugo među zidovima gde mislimo da ulažemo u srećne porodice. I umesto da osećamo kako narastaju sreće, mi vrlo često, nekada jako rano, još od kad leptirići u stomaku zgasnu, shvatimo da smo naveliko ušli u proces razvoda koji ili čeka svoj trenutak razrešenja ili nas gasi malo po malo do potpunog „beživota“. Ovo bi mogao, sa vaše tačke gledišta da bude jedan pesimistički pogled na brak i oduzimanje svake snage i vrednosti pravoj porodici, ali nije tako. Skladna porodica u kojoj se živi Ljubav je blagoslov za hrabre, zrele, odgovorne i iskrene ljude... Ono o čemu ja mogu da vam govorim je, zapravo, moje iskustvo koje sada vidim u njegovoj celini, ne bežeći od onih najbolnijih priznanja: da jedino znam šta skladna Ljubav i skladna porodica nije bila niti može da bude. Amerikanci imaju odličnu, meni uvek odgovarajuću sintagmu, koju nikada nisam znala da prevedem onako kako mi u duši dobro zvuči, a imala sam potrebu da je primenjujem, a to je taj njihov: „fulfilling sense of closure“. U mom „srpskom“ slučaju to je osećaj objedinjavanja iskustava i osećanja koja sam integrisala u sebe, koja se tiču nas dvoje, a koja su mi odrešila skrivenom krivicom vezana krila i dala osećaj da je vreme došlo da se prizna ono što je stajalo kao kost u grlu godinama unazad... Sve ovo danas ne bih znala da se u međuvremenu nije raslo, da se za ove četiri godine nije poraslo onih nevidljivih, ali neophodnih,  metar u visinu, i pomerilo dva koraka ulevo, odakle se sve jasnije vidi kada je potrebno, da se nije dogodilo mnogo novih iskustava, da se nije osetilo toliko toga divnog, ali i manje i više bolnog, da se nisu dogodili susreti sa ljudima i ljudi u susretima. Danas imam potrebu da isceljujem sebe od bolnog saznanja da sam počinila greh onog trenutka kada sam pred sobom i „nekim tamo“ svetom pokazala prstom na čoveka koji je ostao iza mene, a zvao se „mojim“ ostavljajući mu osećaj krivice da nije radio kako treba i šta treba da bi naša porodica opstala. Dok me život nije dobro protresao i dok nisam shvatila šta znači otvoriti srce potpuno, pustiti nekog u svako ćoše tebe i želeti da uđeš u svako ćoše nekoga, imala sam pravo na to. Sada nemam više nikakvo pravo, sada imam obavezu da skinem anatemu sa čoveka koji je otac mog deteta, čoveka sa kojim sam godinama delila život najbolje što sam znala i mogla... On je, jer je tako lakše, vrlo legitimno, mogao još uvek da bude glavni okrivljeni za zločin „nečuvanja porodične svetinje“ i „zanemarivanja“ žene koja je „divna i požrtvovana“ i koja to nije zaslužila. S druge strane gledano, on je nedužno osuđen. On je, baš kao i ja bio tragač za sopstvenom srećom. Smem li ga zbog toga osuditi ako znam da sam bila saučesnik u zločinu ili ću potpuno spremna da amnestiram oboje? I da se ova priča ne pretvori u niskobudžetni triler, reći ću vam u kratkim crtama odakle smo pošli, dokle smo došli i zašto se mi zapravo, sada sasvim sigurno znam, nikada nismo ni našli... Taj čovek sa kim sam stvarala porodicu poznavao je moja opšta mesta, jer nismo umeli drugačije da razgovaramo. Nespremni, ja u svojoj, a on u svojoj nesigurnosti, zakovani strahom da će izaći sva naša „MANJE DOBRA“ ćutali smo godinama o onome što smo suštinski bili duboko u sebi. Najveće tajne smo ćutali... Znao je šta me boli, jer se bol kod mene skrivala teško, ali nije znao šta me raduje, jer su me radovale čudne i neobične stvari, daleko od onoga što je za njega život bio, a koje sam tek kasnije sama sa sobom i ja tek počela da slavim i u njima uživam... Nije znao koju muziku volim, ni da li je ona deo mene... Nikada ga nisam pitala zašto je od svih pesama i sve muzike voleo samo onu najskuplju Džonija Keša. Nikada nisam prihvatila dete u njemu koje je sasvim jasno znalo da ne želi nikada da odraste. Nikada nije saznao ko mi je omiljeni pisac ili pesnik, mada je znao da imam želju da budem neko tamo piskaralo. Nikada nisam saznala zašto je prve knjige pročitao tek onda kada je od mene počeo da odlazi i gde su ga to one vodile. Nikada me nije pitao šta želim od života, kako bih živela potpunu slobodu u idealnim uslovima, niti sam ja bez straha od osude mogla na glas da pričam: želim to i to i to... Nikada nije saznao da imam Bucket List. Nikada me nije „računao“ u svoje planove za budućnost jer on će svoje, ja ću svoje... Nikada nije saznao ono mesto na kome najviše volim da budem ljubljena, jer nisam htela da mu ga pokažem, a on ga nije našao. Nikada nismo osećali da smo se ikada dovoljno „sreli“ i tako jedno drugom predali, već da smo oboje od nekih života pobegli i sreli se negde na pola puta, na „brisanom prostoru“, gde smo shvatili da niko od nas ne dobija ono što mu je potrebno, da niko nije siguran kako je želeo, a niko od nas to ne sme da izgovori.Ono što smo smeli bilo je da gledamo jedno u drugo kao ljudi koji su nekome dužni sreću, ne znajući da ako lično svoju nismo našli nemamo šta ni za davanje. Ono što smo radili bilo je okajavanje grehova koje smo jedno drugom činili, jer nikada srca nismo potpuno predali, već smo jedno u drugome tražili spas. Sada na godine iza sebe gledam kao na svoje učitelje, a na svoje patnje gledam kao na goniče ka sreći koju dugujem sebi. I sve ovo možda ne bih videla da nisam srela ljude koji su za mnogo manje vremena saznali svako ćoše mene i sa kojima su se desila prepozavanja koja nisu tražila nikakvo obavezivanje na sutra i još i još ... da nisam naišla na usne koje su prvi poljubac spustile baš na ono mesto na mom telu koje je mislilo da neće nikada biti pronađeno... da nisam srela srce koje je razumelo sve moje radosti i onda kada ih ne kažem, kome sam smela da pokažem koliko umem da budem blentava, koliko luda, da vrištim od sreće kao dete i plačem isto tako, koliko okrutna kad sam besna, koliko spremna da sve dam, koliko spremna da sve i oduzmem ako mislim da tako treba... da nisam srela srce koje sam svim srcem pustila da ide u svoj život, jer srce nije da se veže, jer sam dobila sve što mi je bilo potrebno da idem dalje, da rastem, da gledam, da imam šta sa čim da uporedim, da znam gde i šta da tražim, da imam odakle da učim. Ali pre svega, sa svim ovim iskustvima koje sam na dušu naslagala, osećam da sam dužna da kažem IZVINI čoveku sa kojim sam rodila najdivnije biće na svetu, koga sam osudila što OBOJE nismo znali bolje, jer smo oboje bili nedovoljno hrabri, nesigurni, mali, neophodni jedno drugome za spas, a ne za ljubav, i tužni godinama, tužni do raspadanja što sve nije bolje i što svako od nas vidi sreću tamo gde ono drugo nije. Sada smo spremni da idemo dalje... I on i ja svojim iskustvima ohrabreni, dorasli, porasli, svesni da nismo krivi, da nismo znali bolje, da se nismo razveli u trenutku, već da smo u tom procesu živeli godinama, još od smrti prvih leptirića pa do rastanka. Dugujem mu izvini što sam se ikada usudila da za zajedničke greške pokažem prstom na njega. Nesvesni onoga što je najviše bolelo, a nije imalo veze sa nama, već sa svakim od nas posebno, sve vreme smo pokušavali da lečimo posledice, nikada ne tražeći uzroke naše „obolelosti“... Našli smo ih kada je proces završen, kada su životi otišli dalje, kada su nastavili da se razilaze u svojoj različitosti. Našli smo ih kada smo pronašli novu bliskost koja je jača nego ikada pre, jer sada smo dva poodrasla bića spremna da se poštuju i cene, da svim srcem vole poešane krvi u onom malom anđeoskom licu što se šeta između nas, čineći nas srećnim ljudima. I oni posle njega u mom životu i one posle mene u njegovom, dobili su ono što smo im spremno dali, a dali smo im mnogo više nego nas dvoje jedno drugom. Kroz proces bola smo dovoljno porasli i umesto novih razočaranja danas sa pravom tražimo nove velike sopstvene sreće... Koliko sam mu se dala, toliko me je imao, koliko me je tražio, toliko me je i dobio.  Ovo je jedina prava istina: KRIVI SMO MI... Copyright © https://razvedrise-razvedise.blogspot.rs/?
Pročitajte celu vest