Bilo je to jedno od onih jutara kada sam još otvarajući oči osetila prisustvo „spartanske majke“ u meni - one koja drži disciplinu u svojim rukama, one koja drži mač, one koja ne želi odustajanja, one koja ne želi poraze, koja želi sve ili ništa u ovoj i svakoj drugoj borbi... Šamarala je još pre nego što sam otvorila oči... I bila sam istrenirana da dajem sve, da majka ratnica u meni uvek bude zadovoljna, jer se sva odustajanja debelo plaćaju neprospavanim noćima, krivicama koje nagrizaju dušu, kajanjima i grčenjima u stomaku kada treba posle toga u neku novu borbu krenuti... Ako je osetim, ako joj kažem: „oči su otvorene u boj se ide“, često je umilostivim da mi poveruje. Toliko smo se bar upoznale... Znala je da ne odustajem, znala je da ako zalutam, sve lakše nalazim kompas da se vratim u sebe gde se sve velike borbe i ratovi zapravo i vode... I iako je neki neznani „imunostimulator“, grozničavo tresao moje telo cele noći i bio uporan da mi ne dozvoli da spavam do pred zoru, znala sam da se oči moraju otvoriti širom. Kao po svakodnevnom rasporedu i sada je i te kako vredelo otvoriti oči, makar samo da bi se „sin jedinac“ odveo u školu, zagrlio jako i poljupcima prekrstio od čela do brade i preko očiju, ne bi li se anđeli sami od moje ljubavi u njegovu zaštitu pozvali... Uvek je vredelo samo zapamtiti njegov izraz lica koji je sa ogromnom radošću svakog jutra jurio u novi dan. I shvatila sam još jednom koliko je postojana moja volja da nikada ne odustanem, da tražim razloge za napred, za osmeh, za dobro jutro i dobar dan, za mirnu noć, za samo još jednu uspomenu i samo još jedan osećaj upisan u „Dnevnik Nezaborava“... Ovaj napredni nivo koji živim, moj „Level 38“, naučio me je da postoje ljudi koji kroz život idu tako lagano i bez potresa da ih jedan šamar života slomi u najsitniju parčad i da se često nikada ne sastave... S druge strane smo mi, uvežbani „padavičari“, uvek na crti sa izazovima, spremni da podnesemo sve što se podneti mora. Ni većeg srljanja, ni više padanja, ni više herojskog dizanja, čak i onda kada izgleda da se nikada podići nećemo. Mi, ljudi, „padavičari“, gledamo na život onako kako mnogi gledati neće. Naučila su nas saplitanja i padanja... Naučili su nas udarci koje je život znao kome da „podari“. I kažem da „podari“, jer zaista mislim da je svaki pad i svaki udarac, najdragoceniji dar... Život nam zaista daje samo ono sa čime možemo da se nosimo... Bezbroj se puta dokazalo... I dok ovo pišem svesna sam toga da bih pored onih životnih, dobila i mnoge šamare sada od vas... Da biste mi svašta sasuli u lice pitajući: „Ali ZAŠTO? Zašto baš život mora meni da dokazuje koliko je velikodušan,  tako što me muči? Ima li pauze? Ima li kraja?“   I odgovoriću vam, jer sada znam, jer živim to, da IMA KRAJA. I ne bojte se... jer KRAJ je pre ONOG kraja... Kraj je tamo gde ćete svom snagom „zabosti mač“ da se više nikada, nijedan rat u vama ne započne i nikada sebi više novu ranu ne nanesete... tamo gde ćete reći „bravo, gotovo je! MIR je“... tamo gde nikada nećete prst upirati u drugoga i reći „ti si kriv(a)“ i „da nije tebe“... Kraj je tamo gde su sva „opraštam ti“ ljudima koje volimo ili smo voleli, gde su suze u rekama izlivene sprale krivice koje smo na svoje duše spakovali, a koje nikome koristile nisu, tamo gde je bezbroj „hvala“ za sve što imamo u životu, a nikada se zahvalili nismo, gde je „hvala“ za svako novo jutro kada znaš da se u tom jutru mnogi probudili nisu... Kraj je onda kada pustiš sve strahove od života i od smrti da odu od tebe, strahove od toga da budeš ono što jesi i kažeš i pokažeš to što jesi... Kraj je kada shvatiš da je kreacija života savršena i da se ne vidi u šamarima života, već u svemu što se događa oko njih... Kraj je onda kada ispraviš kičmu, udahneš duboko, otvoriš srce da širi Ljubav, pogledaš oko sebe i vidiš čitav jedan novi svet. Taj divan svet...I danas kada ga gledam znam šta je ono što me je uvek vodilo dalje... Moj svet je svet „usputne lepote“, one koju samo mi „padavičari“ imamo dara da vidimo, jer ona ima moć večno obnovljive energije i nalazi se u svakoj kapi čistog života oko nas... Ona nas podiže na noge, ona nam krila isceljuje za nove letove... Ona je u svemu što je Život, jer sve što je Život – Ljubav je... Išla sam kroz život prilično strpljivo, da bih danas, sa ovog mesta, stotinu puta slomljena i isto toliko puta sa dna podignuta, mogla da kažem da osećam da je zaista sve Ljubav. I kako u i filmu „Collateral Beaty“ gde Ljubav u svojoj neodoljivosti kaže: „I'm the darkness and the light, I'm the sunshine and the storm...  I was there in her laugh, but I'm also here now in your pain. I'm reason for everything, I am the only "why".... Don't try to live without me...”, ja znam da se nikada u meni nije ni čekao KRAJ... Znam da sam bila i da još uvek jesam deo jednog savršenog putovanja, zahvalna na svakom koraku... Moje borbe i moji ratovi su mi pokazali koliko vredi MIR, koliko vredi sve u šta se može gledati, šta se može mirisati, šta se može dodirnuti, šta se može slušati i šta se može okusiti da bi se prosta sreća množila... Moje borbe i moji ratovi su mi pokazali koliko vredim ja i još više koliko moji „Ljudi Blagoslovi“, oni što dođu onda kada Život reši da nam na rane pošalje meleme...  Usuđujem se da gledam i u ovo uzdizanje, kao i novi pad što me čeka...   I to je jedini pravi moj KRAJ... Kraj skončanja straha od svega što dolazi, a nije lako.... Jer na jedno pitanje - Zašto? - Život mi daje bezbroj „usputnih“ -  Zato...  Kada jednom naučiš da gledaš u „usputnu lepotu“ pobedio si sve borbe i svako „Zašto?“...  Uveo si se u MIR koji nema izgleda da postane buka... I tada znaš... sve u redu... Copyright © https://razvedrise-razvedise.blogspot.rs/     ?
Pročitajte celu vest