Da li smo nezadovoljni kako su Nas roditelji podizali,usmeravali sopestvenim primerom I nacinom zivota iz koga smo  ucili ,o uverenjima koja su nam"usadili"  I da li I koliko to danas utice na Nas zivot?!?! Sigurna sam da itekako utice! Kako roditelj ima tu moc da dete  podigne u nebesa tako ima I moc da ga spusti na dno! Naravno misleci da radi dobro!Svi roditelji zaista I rade najbolje sto umeju I znaju.U tim I jeste najveci "problem" Sto cesto mislimo da radimo ispravno.Nekada I onako kako su nasi roditelji vaspitavali nas,nekada bas suprotno od toga.. Da li smo danas kao odrasli nezadovoljni "tretmanom koji smo dobili"I vucemo repove nezadovoljstva za sobom,vadeci se I pravdajuci (cak I sami sebi)za neostvarene snove ,pogresne izbore i  zivote koje zivimo ? Od nasih smo rodritelja  pokupili kako dobra tako I losa uverenja,ona koja nam stete.Mozda smo usput pokupili I uverenje da to promeniti ne mozemo. Apsolutna istina je da mozemo.Potreban je motiv,potrebna j volja.Neki ljudi apsolutnu istinu spoznaju kad vise nemaju kud,kad dotaknu dno,pa krenu u potragu za istinom I boljem sutra... Prvi I osnovni korak je PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI I ODBACIVANjE "DECIJIH"ocekivanja. Da li I dalje imate ocekivanja od roditelja,da li I dalje smatrate da Oni imaju neke obaveze Prema vama iako vam je 30,40,50 god?Sta bi kao roditelji trebali da rade ili ne rade,koliko treba da se pruze ili skupe?Da li mislite  su oni  krivi za zivot koji trenutno zivite?Moguce da jesu,kao sto rekoh niko ne moze tako da nas podigne I spusti kao sto mogu roditelji.Ali u svemu tome, koliko Vama znaci da krivicu prebacujete na njih ili na nekog drugog?.Apsolutno smo  to radili do sada I nista promenili Nismo! Onog momenta kada sam preuzela odgovornost,da ono sto sada zivim ,ono sto cu ziveti ,je samo moja I nicija vise odgovornost,onog momenta kada sam ocekivanja smanjila,postala svesna cinjenice da su moji roditelji samo ljudi a ne moji obaveznici I da zapravo od sebe treba da daju samo oniliko koliko zele,ne ni cak koliko mogu ,ako to ne zele I ako smatraju da  to  nesto  nije za nas.Imaju pravo na  svoj licni dozivljaj.To je apsolutna istina.Nasa je da oni treba nesto ,vise ,bolje ,da su trebali nesto vise bolje,njigova je da nisu  (ili suprotno) je da nasi roditelji nisu nase zrtve.Danas verujem da niko ne treba da bude nicija zrtva,vec da svako treba da zivi svoj zivot, uziva u njemu,da roditelji nisu stvorili  decu da bi bili njihove zrtve ,kao da ni deca nisu birala da se rode I postanu zrtve svojih roditelja.Sve dok se zrtvujemo ,jedna strana uvek trpi. Kad prihvatimo odgovornost,prihvatimo ocekivanja,razumemo druge ,kad se okrenemo sebi I svojoj promeni na bolje,nastupice prvi korak  kada cemo se mentalno odvojiti od svojih roditelja I tim postupkom osvestiti Sebe,uverenja koja nam stete,postupke ,ponasanja koja su prihvacena I nasledjena, a to zapravo nisu Nasa. Kad spoznamo da mi svoj zivot kreir mo,uredjujemo,da smo mi od sada pa na dalje jedini uredjivaci svog zivota, svoje gazde I da imamo puno pravo da ga zivimo u skladu sa sobom, kako mi zelimo. Da radimo sta zelimo,zivimo sa kim zelimo ,druzimo se sa kim zelimo,kazemo sta zelimo,mislimo kako zelimo ,korigujemo neka uverenja I sebi stvorimo nova,postujemo ono sto Jesmo,postajuci svesni unutrasnjeg roditeljskog glasica koji cesto cini neko nase uverenje . Tada,znajuci da mi krojimo svoju buducnost,da je sve u nasim rukama,prihvatajuci odgovornost za sve sto se desi ,mozemo ziveti slobodno I zadovoljno.                                                 Hvala Vam sto citate moje blogove                                                                                            Dalia Mojsilovic                                                 www.spoznajazivota.blogspot.com
Pročitajte celu vest