Paw traveller Te noći duvao je kašim. Snažno i neumoljivo podizao je pesak i ubacivao najsitniju peščanu prašinu kroz malene proreze između prozora i balkonskih vrata. Nije mi se dalo da zaspim, ustala sam i osetila kako pesak škripuće pod tabanima. Dođoh do prozora, na ulici je bilo pusto, samo je vetar kovitlao neko suvo rastinje. Jedva čekam da svane. I konačno u praskozorje sve se umirilo i svetlost je bivala sve jača iza planine Šajib. Stajala sam kraj prozora i razmišljala o tome da Šajib znači beli starac a ova planina izgleda tako crno u sopstvenoj senci, da bi u jednom momentu izgledalo kao da ceo obod gori. Prelep prizor za oči jutarnjeg dokoličara. Zvono budilnika me je prenulo iz misli. Pola pet je, još da popijem kafu i krećem. Paw traveller U pet sati na trotoaru ispred niskobudžetnog hotela jedan mladi zaljubljeni par, jedan sredovečni mlinar i ja, pomalo drhćući od jutarnje svežine iako je bilo letnje vreme, čekali smo naš prevoz. Možda neće ni doći pomislih, ali ubrzo se iza ugla pojavi vozilo i čim stade uskočismo jedan po jedan u prepravljeni prtljažnik. Mlinar i ja smo seli na jednu stranu dok se zaljubljeni par smestio na drvenu, nevešto sklepanu, klupu preko puta. Više iz kurtoazije upitah svoje saputnike odakle su. ,, Mi smo iz Kikinde’’, odgovori nezainteresovano zaljubljeni par, a mlinar reče da je iz Mladenovca i nastavi da gomila reči u rečenice bez početka i kraja. Jedan od onih logoroičnih ljudi koji puno pričaju a skoro ništa ne kažu. Najpre sam se pretvarala da slušam, a kako mlinarev epski narativ nije izgledalo da ima kraj razgrnula sam dotrajalu zavesicu i nezainteresovano gledala kroz prozor. I njegov glas je polagano usporavao dok konačno nije potpuno utihnuo, i čuo se samo zvuk motora. Paw traveller Predeli su se smenjivali a bivali isti, samo nepregledna prostranstva peska. U jednom momentu pomislih da vidim jezero. Kako smo se približavali postalo mi je jasno da je fatamorgana, izvrsna zabava za moj mozak koji se još batrgao da se oslobodi nezainteresovanosti u koju ga je usisala besmislena mlinareva priča. Napokon posle nekoliko sati puta stigosmo u selo. Hmmm selo?! Nekoliko kaima-nomadskih šatora i kućeraka od karšifa-mešavine zemlje, peščane prašine i soli, i posebno ograđeni prostori za kamile, koze i kokoške smeštenih u sred ničega. Da, to je ipak berbersko selo, skromna naseobina sa tek dvadesetak duša. Paw traveller Napuštajući severnu obalu Egipta dok je asfaltirani put polako tonuo u peščani da bi potom potpuno prestao biti put, i obilazeći bezbrojne dine niko od nas četvoro nije imao utisak da ćemo pronaći ovako nešto u sušnoj pustinji. Siromašno selo čija beda i nemaština istovremeno zrači nekim spokojem i čudesnim šarmom. Upitah našeg vozača koje je poreklo naših domaćina i šta je ostalo od njihove tradicije? I on, koji ih tako dobro poznaje jer im povremeno dovodi ponekog radoznalog putnika, reče da je ovo jedna porodica koja pripada plemenu Berbera koji inače žive u raštrkanim zajednicama širom Afrike. Raštrkani tako po Alžiru, Maliju, Egiptu, Maroku, Libiji, Tunisu, Nigeru i Mauritaniji, sve ove grupe govore različite amazijske jezike koji su povezani sa drevnim egipatskim. Reče mi da su Berberi većinom muslimani suniti ali da je njihov identitet širi od jezika i etničke pripadnosti, i da sva ova plemena obuhvataju različita društva, različite pretke i stilove života. ,,Gotovo je nemoguće’’, nastavi on, ,,govoriti o Berberskim plemenima jednolično i u opštem smislu jer su toliko mnogo različita. To su misteriozni ljudi bez jasnog porekla koji koriste svoju jedinstvenu sposobnost da se kreću po Sahari i žive u njoj  trgujući, a sve kako bi podržali svoj životni put’’. Paw traveller Dečja graja prekide tišinu pustinje koju je do tada narušavao jedino zvuk vetra i loš engleski mog sagovornika, i odvuče mi pažnju od njegovog izlaganja. Pogledah u pravcu odakle se čuo smeh dece i ugledah devojku koja sedi na zemlji i igra se sa mališanima. Sedi na pesku odevena u tradicionalnu odeću, a dok mazi jednog od mališana ispod rukava joj izviruju kanom oslikane ruke. Na moje čuđenje jer je tako mlada, ona je majka. Udala se sa četrnaest godina za svog brata od strica, a moje čuđenje je ubrzo zamenila znatiželja da saznam više. Njeno ponosno i tajanstveno pleme je oduvek održavalo svoje obrede i običaje, pa tako po jednom od ovih običaja jedanput godišnje mladići i žene mogu slobodno izabrati jedni druge bez da će naići na bilo kakvo protivljenje svojih roditelja i saplemenika tom njihovom savezu. Pa, može se polemisati da li je ovaj običaj ispravan ili ne, ali to je deo berberske tradicije i gotovo da oslikava naziv Amazig kako Berberi zovu sami sebe, što u prevodu znači slobodan čovek. Rekla bih slobodan u svakom smislu, oslobođen od svih materijalnih i nematerijalnih stega savremenog sveta, kulturološki toliko različit. Draž putovanja upravo i jeste u upoznavanju sa različitim kulturama i njihovim običajima. Paw traveller Odnekud se pojavi se jedan mladić u tradicionalnoj haljini i rukom nas pozva da dođemo. Upitno pogledah vozača. ,, Hajde ‘’, reče on, ,, idite. Poziva vas da jašete kamile za simboličnu nadoknadu, znate, njima to mnogo znači ‘’. Svo troje odoše, a mlinar je izgledao posebno ushićen. Ja se odlučih da popijem čaj i kupim neku rukotvorinu kako moj doprinos ovoj zajednici ne bi izostao, bez da mučim jadnu životinju. Zanati zauzimaju važno mesto medju berberskom populacijom. Izrađuju posuđe od keramike, tkaju tepihe, odeću i ćebad. Kupih neke drangulije i nastavih da tumaram po naseobini. Moji domaćini nisu obraćali pažnju na moje prisustvo. Osećala sam se kao da sam u nekom svetu koji je paralelan sa svetom ovih ljudi. Radili su svoje poslove, jedna žena je mesila hleb, dva mladića su pojili kamile, na zidiću jedan je starac odmarao. Sedoh kraj njega. Ništa, nije me ni pogledao, nastavio je letargično da gleda u daljinu i puši. Pokraj nas prođe devojčica terajući ispred sebe nekoliko koza. Zaboga, gde ih vodi pomislih u sebi, nigde niti jedne travke, samo pesak i ništa više. Možda zna za neku oazu u blizini. Možda, ko zna? Setih se svog detinjstva. Baka je imala koze i volela sam kada mene zaduži da prevežem koze sa jednog na drugo mesto. Jednom mi je jedna umakla i lepo se u bašti najela nekakvog zeleniša kupusastog lišća nalik na čipku. Sećam se da su me grdili, ali je bar koza uživala tog dana. Paw traveller Odlučih se da ostavim starca koji me ionako ignoriše i da se popnem na vrh jedne od dina, onako iz čiste dokolice kao kad smo bili deca. Ta veličanstvena gomila peska nikada ne miruje, pomera se i menja na vetru ali ostaje na istom mestu. Jedno od istinskih čuda prirode koje te tera da shvatiš koliko si sićušan naspram nje. Pešačenje je jedinstveno jer nema staza. Koračam a mekani pesak propada i stvara novi oblik. Jedan korak napred, pola nazad, bez žurbe. Svakih nekoliko minuta zastajem i osvrćem se oko sebe i uživam u pogledima na veličanstvene puste prizore. Paw traveller Osećao se povetarac koji je dolazio odozdo iz doline, a sa vrha se pružao pogled koji oduzima dah. Sunce je bilo na zalasku i svetlost je bojila sve u crveno stvarajući skoro nadrealne prizore. Osećala se prijatna svežina koja me je podstakla da krenem nazad u selo. Po povratku sam u gostinjskom kaimu čekala svoje saputnike sedeći na tradicionalnom, ručno istkanom, tepihu. Zavrnuh jedan kraj tepiha i u dokolici počeh da brojim čvorove kada se moji saputnici konačno pojaviše ko zna odakle, zajapureni i izgoreli od sunca. Vreme je za čaj.
Pročitajte celu vest