Posle dugog planiranja, zbog pandemije koja je zahvatila svet, konačno smo rešili da jesen provedemo na jednoj od naših najlepših planina, na Tari. Iako je period na Tari trebao pre svega da bude radan, trudili smo se da svaki slobodan trenutak uživamo u prirodi oko nas. Jesen je počela, a drveće je već polako počelo da dobija najlepše žuto-crvenkaste boje. Po nama, oktobar mesec je najbolji mesec za obilaženje planina. Temperatura je bila između 18 i 25 stepeni. Jedina mana je bila što smo morali da ponesemo dosta odeće, jer nismo znali kakvo vreme nas očekuje u narednih 7 dana.  Nacionalni park Tara Tara je proglašena Nacionalnim parkom 1981. godine. i prostire se na oko 19.200 hektara. Posebno je interesantno da 80% Nacionalnog parka Tare čine guste četinarske šume, zbog čega ona spada u najšumovitije planine Srbije.  Josif Pančić je na ovoj planini 1875. godine pronašao posebnu vrstu četinara, tzv. Pančićevu omoriku, za kojom je tragao oko 20 godina. Pored ovoga u šumama Tare se mogu pronaći brojni sisari među kojima je najatraktivniji mrki medved. Na dosta pešačkih staza se mogu čak videti i table koje upozoravaju na medvede. Tako da vodite računa.  Kućica na Drini Ova specifična kućica koja se nalazi na steni u sred Drine spada u glavne simbole Srbije. Čak su je spomenuli i poznati časopisi kao što su “Nacionalna geografija”, “Dejli mejl” i drugi. Kućica je sagrađena 1969. godine, ali je više puta rušena od strane reke. Međutim, ljudi su je svaki put vraćali na njeno mesto još lepšu i jaču. Postoji legenda koja kaže da je glavni “krivac” za nastanak stene na sredini reke Drine, Kraljević Marko. Naime, želeći da pređe na drugu stranu reke, a da se njegov konj Šarac ne pokvasi, on je sa vidikovca Crvena stena, bacio ogromnu stenu u sami centar reke. Postoji čak priča da se na steni i sada mogu videti otisci kopita. Mi to nismo videli pa ne možemo da potvrdimo. ???? Kada smo krenuli dalje ka Perućcu svratili smo do reke Vrelo. Ona se još zove i Godina zato što je dugačka 365 metara i spada u najkraće reke u Evropi.  Manastir Rača Od kućice na Drini do manastira Rača nam je trebalo oko 15 minuta kolima. Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina i potiče iz 13. veka. Ovaj manastir predstavlja najznačajniji kulturno-istorijski spomenik na području Nacionalnog parka Tare. Za vreme Drugog svetskog rata ovde je u zemlji čuvana najvrednija knjiga srpske književnosti, Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka. Kažu da je račanska prepisivačka škola bila nekih 40 minuta hoda uz reku. Škola je prekinula rad kada su se monasi pridružili velikoj seobi Srba 1690. godine.  Mi nismo imali sreće jer je bilo dosta klizavo, ali malo iznad manastira se nalazi jedna stazica koja vodi do klupice odakle se pruža divan pogled na sam manastir. Banjska stena Jedan od najpoznatijih i najlepših vidikovaca kako na Tari tako i u celoj Srbiji je Banjska stena. Do njega se lako dolazi, jer je lepo označen na “Google” mapi. Kada se stigne do Mitrovca ide se još nekih 5 km do mesta gde možete ostaviti auto. Nakon toga imate još jedan kilometar lagane šetnje do pogleda na reku Drinu i jezero Perućac. Naziv Banjska stena potiče od Banjskog vrela koje je izviralo u podnožju vidikovca, ali je ono sada potopljeno izgradnjom jezera Perućac. Kada stignete do lokacije znajte da ima dosta tačaka odakle se pruža neverovatan pogled, tako da nema potrebe da brinete da li ćete uspeti da se uslikate. Samo strpljenje i to je to.   Nama je vreme bilo malo maglovito kada smo stigli, ali svakako smo uživali. Ovakvi pogledi samo daju snagu da se još više i jače istražuje naša lepa zemlja. Vidikovac Osluša Do ovog vidikovca se lako dolazi. On se nalazi u istoimenom selu, a od Mitrovca je udaljen nekih 7 km u pravcu ka Kaluđerskim barama. Postoje putokazi za njega, tako da ne možete da promašite. Kada skrenete sa glavnog puta ide makadam 2 km i stižete. U odnosu na vidikovac Banjska stena on nije ništa posebno, ali svakako ukoliko imate vremena svratite jer ćete imati lep pogled na Drinu i Bajinu baštu.  Jezero Zaovine Odlučili smo se da naš smeštaj dok budemo na Tari bude kod Zaovinskog jezera, “Konaci Zaovljanska jezera”. Iako ga većina ljudi zove Zaovinsko, pravilan naziv je Zaovljansko. Jezero je veštačko i ono je nastalo ispumpavanjem vode iz Drine i jezera Perućac. Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 900 metara, a boja vode je fantastična. U nekim momentima smo imali utisak kao da smo na moru. Još jedna pozitivna stvar kada dođete van sezone je i manjak turista. Pogotovu kada su radni dani. Imali smo utisak kao da nema nikoga osim nas u selu. Jedini restoran u blizini jezera je “Tarsko jezero”, gde preporučujemo da probate domaći sok od jabuke.  Zaovinsko jezero je omiljeno mesto i ribolovcima, jer je bogato ribom, a takođe se tamo nalazi i ribnjak Nacionalnog parka Tare.  Kada imate super domaćine onda saznate i za neke manje poznate lokacije. Mi smo tako saznali za brdo Jabučica odakle se pruža divan pogled na jezero Zaovine. Od smeštaja do te lokacije nam je trebalo nekih 20 minuta hoda. Prvo se prolazi preko jedne livade, a onda i kroz šumu. Pogled je omamljujuć. Jezero i šarena brda ispred nas, ništa nam drugo ne treba. Još ako budete imali sreće kao i mi, i sa vama na put krene seoski pas (mi ga zovemo Čupko) kako bi vam pokazao put, onda ste “uboli premiju”.  Jezera Spajić i Lipovica Odmah pored jezera Zaovine nalazi se i jezero Spajić. Ovo manje jezero je nama lično i slađe od Zaovina, ali verovatno je razlog upravo taj što je manje, pa nekako sve deluje bliže. Jako lep vidikovac na ovo jezero nalazi se kod brane Lazić, gde stoji i tabla sa natpisom da je upravo ovde Josif Pančić pronašao omoriku.  Do jezera Spajić se dolazi kada iz pravca Mitrovca pre brane Lazić skrenete levo i krivudavim putem se spuštate sve do jezera. Kada smo... The post Najlepša Tara appeared first on Putujući Ranac.
Pročitajte celu vest