U ovom tekstu ne govori se o simptomima i tegobama koje imaju osobe sa celijakijom i alergijom na gluten. To su veoma ozbiljna zdravstvena stanja i nema sumnje da činjenice o ovoj bolesti dovoljno govore o  problemima sa kojim se pacijenti svakodnevno nose. U ovom tekstu želim da skrenem pažnju o modernizaciji ovog zdravstvenog problema, koji na žalost već neko vreme ide u potpuno krivom smeru. 21. vek je učinio da gluten postaje sve učestaliji problem. Često nije u pitanju samo autoimuno oboljenje, celijakija, zbog koje se o glutenu najpre saznalo. Alergija i intolerancija na gluten su blaži oblici tolerancije organizma koji sve više pogađaju decu, ali i odrasle.  Na našem području Novak Đoković je bio prvi gluten free influenser. On je prvi progovorio o benefitima koje mu je donela bezglutenska ishrana i tada je prihvaćen izraz gluten free, kao zdravija ishrana koja forsira meso i povrće, a isključuje hleb. Za njim su krenuli i mnogi sportisti i druge poznate ličnosti. Gluten je česta tema i među obolelima od autoimunih bolesti, a mnogi lekari i nutricionisti se slažu da je on trenutno jedan od neprijatelja broj 1 u ishrani.  S jedne strane naš Nole je konačno otvorio oči i skrenuo pažnju na ovaj problem, ali s druge strane popularizovanje priče o glutenu umanjilo je pravu podršku ljudima kojima je on glavni životni neprijatelj. Neočekivano. Ono što jeste problem – priča o glutenu se pretvorila u praćenje trendova. Mnogi misle da je poštovanje pravila gluten free ishrane moderno i često zdravije (iako to ne mora da znači) i tako površnost u pridržavanju dijete bez glutena skreće pažnju sa potreba onih čija je dijeta doživotna.  Skorašnja marketinška kampanja domaćeg trgovačkog lanca pod nazivom “gluten uzvraća udarac” uvredila je osobe koje imaju svakodnevnu borbu sa glutenom, a i vrapci na grani znaju da gluten free ishrana nije mogla nadmašiti glutensku potrošnju da bi gluten krenuo u napad. Ali gluten stvarno boli.  Svaka njegova čestica.  Svaka mrvica hleba. Rasti i živeti kao celijakičar ili alergičan na gluten nije ni malo trendi. To je svakodnevno razmišljanje o bezbednoj prehrani i obrocima koji zahtevaju posebnu pripremu. Celijakija i alergija na gluten Celijakija je kod nas marginalna bolest, spada u grupu retkih bolesti, a ono što ne znaju osobe koje nemaju kontakt sa njom je da je to neizlečiva bolest. Kada se jednom dijagnostikuje, a za to je često potrebno i do deset godina, isključenje glutena je jedina terapija. I nema leka. Jedini lek je hrana koja ne sadrži gluten. Šta preživljavaju osobe koje imaju celijakiju i alergiju na gluten? Od trenutka dijagnostikovanja celijakije život obolelog se u potpunosti menja. Svaki trenutak vezan za hranu usmeren je na razmišljanje o sigurnim namirnicama, o bezbednom obroku.  Uvođenje u bezglutensku ishranu zahteva promenu svakodnevnih životnih navika, a svaki izlazak iz kuće se dobro planira. Menjaju se cele porodice. Ishrana nije samo prehrana već ritual U našim životima ishrana je usko povezana sa društvenim životom i ritualima. Sva socijalna okupljanja, proslave, rođendani, ali i svakodnevni život u vrtiću, školi ili na poslu uključuje zajedničke obroke. To dodatno otežava ionako komplikovan život osoba koje imaju celijakiju, čija se ishrana priprema kod kuće, u sigurnim, nekontaminiranim glutenom, uslovima. Obroci van kuće zahtevaju planiranje i posebnu pripremu, čuvanje i specijalno posluživanje, koje mora biti u skladu sa higijenskim i bezglutenskim pravilima.  Dok čitate ovo možda razmišljate da to i nije tako komplikovano, da svi ljudi  idu u nabavku i planiraju obroke, ali u realnosti, to ne izgleda tako jednostavno. Pored zdravstvenih problema i simptoma koje celijakija i alergija na gluten prouzrokuju, evo sa čim se osobe obolele od celijakije svakodnevno suočavaju: Diskriminacija zbog različitosti u ishrani. Kolege, šefovi na poslu, vaspitačice u vrtiću, učiteljice i drugari u školi - često ne veruju da je jedna hlebna mrvica dovoljna da utiče na zdravstveno stanje, a da jedna čestica glutena može prouzrokovati  digestivne smetnje kod celijakičara. Dešava se da vaspitačice u vrtiću daju parče glutenskog hleba detetu, pod izgovorom da ono treba da se navikava; društvo u školi izbegava druga/drugaricu koja se razlikuje, jer “izvoljeva sa jelom”, ne jede i ne pije što i svi.   Deca su često sklona izolaciji, a odrasli – depresiji Nerazumevanje pojedinaca u okruženju, često i onih u užoj porodici. Dešava se čak i da majke ne shvataju ozbiljnost problema ili da bake i deke krišom daju glutenski hleb da bi dete bilo zdravo. (!) Napominjem da sitne čestice mogu biti uzrok trenutnih simptoma celijakije kao što su bolovi u stomaku, dijareja, povraćanje, a da konstantna upotreba glutena može prouzrokovati veoma ozbiljna oštećenja, ne samo digestivnog trakta, već i celog imunog sistema. Slaba ponuda proizvoda bez glutena:  90% proizvoda u prodavnicama prehrambene robe je zabranjeno za celijakičare. Nedostupnost gluten free proizvoda  u manjim sredinama i prodavnicama. Visoka cena gluten free proizvoda. Problemi u kupovini i dostupnosti proizvoda dolaze i od proizvođača koji ne navode adekvatno alergene ili ih navode bez analize, kako bi se zakonski zaštitili.  Brašno kao lek Osobe obolele od celijakije u Srbiji dobijaju određenu količinu brašna bez glutena. Od skoro, tačnije, od marta 2017. godine na teritoriji Srbije je povećana količina bezglutenskog brašna koji se dobija na recept preko RFZO – a, sa 5 na 7 kilograma. Ali mnogima je i to malo. U Hrvatskoj je ta količina već godinama – 10 kilograma.  Pojedini izabrani lekari se ponašaju kao “čuvari državne kase” i mesecima nakon povećanja ne prepisuju maskimalnu količinu brašna, već po starom, 5 kilograma, tražeći opravdanje u neinformisanosti o promeni.  To otprilike izgleda kao da molite za lek ili kao da molite za hranu, jer hrana bez glutena je celijakičarima lek, a kilogram bezglutenskog brašna iznosi između 600 i 800 dinara. Kao da ne znaju da je ishrana osoba sa celijakijom bazirana na spemanje kod kuće, naročito kad je u pitanju spremanje hleba i peciva.  Jedan od razloga su cene tih proizvoda i nedovoljna ponuda, a drugi razlog je taj što su bezglutenski industrijski proizvodiprepuni trans masti, šećera i emulgatora, tako da je zdraviji način za sve ljude koji imaju autoimuna oboljenja – priprema hrane kod kuće. Samo da napomenem da 300 grama hleba bez glutena košta oko 300 dinara, 2 kiflice – oko 300, keksevi bez glutena su između 300 i 600 dinara, 30 grama pereca je preko 200 dinara... Šokirani? Još jedna nepravda u ovom bezglutenskom svetu je da samo osobe sa celijakijom dobijaju brašno na recept, a alergični na gluten – ne. A pošto je alergija na gluten povezana sa drugim alergijama na hranu, najčešće na mleko i jaja u najranijem uzrastu, ishrana alergične dece koja su na posebnim mlečnim dohranama, ishrani bez glutena i jaja - stravično je skupa. Kako je u svetu? Popularizacija bezglutenskog načina ishrane u svetu je na potpuno drugom nivou. To je način ishrane koji je sveopšte prihvaćen i niko se sa tim ne sprda.  Bezglutenska industrija u svetu dostiže tolike razmere da je cena proizvoda znatno niža nego kog nas. O ponudi da ne pričamo. Preko 500 hotela u svetu jelovnik je prilagodilo osobama koje ne jedu gluten. Kruzeri i avio kompanije podržavaju ovaj način ishrane, dok naša deca u regionu ne mogu da idu u vrtić jer hrana koja je 100% bez glutena nije obezbeđena ili jedva mogu na ekskurziju bez pune torbe hrane koju nose od kuće. I kada se sledeći put nasmejete i vidite da na proizvodu koji po prirodi stvari ne bi trebalo da sadrži gluten, ali na njegovoj ambalaži stoji oznaka bez glutena, setite se da je nekima to veoma važno. Pa makar to bilo i kiselo mleko. Ne zaboravite, to je dijeta čija se pravila ne smeju kršiti NIKADA.  ?
Pročitajte celu vest