Svoje dete volim najviše na svetu, verovatno kao i svaki roditelj. Ponekada bih joj zvezde sa neba skinula (kad bi se to moglo, jelte), sve dozvolila, sve učinila, u granicama normale, razume se. Jer je volim, jer je moja ljubav prema njoj beskonačna. Ali sa druge strane, mislim da spadam u grupu strožijih roditelja. Zato što puno držim do vaspitanja, poštovanja reda i pravila. Zato što ne dam da me dečija manipulacija obrlati, već se hvatam u koštac sa njom i sečem je u korenu. Zato što ne nasedam na suze proistekle iz gluposti ili bezobrazluka. Bezobrazluka koji se pretvorio u histeriju. Ponekad iz čista mira, bez ikakvog razloga ili možda ipak sa razlogom, ali neosnovanim razume se(tipa, niste mu dozvolili da toplomer baci na pod, gura daljinski u usta, ili švrlja se markerom po licu…) malo dete kreće u histeriju. Ali ne onu histeriju tipa “malo ću se namusiti isplakati se i nakon deset minuta zaboraviti i započeti neku novu zanimaciju“, već onu histeriju tipa “nadjačaću sada i odmah svakoga u kući, i tv, i zvono tefona i svu moguću zvučnu elektroniku koju posedujemo“. Razumete me sad koju histeriju? ????Nema roditelja koji ovaj vid histerije nije barem jednom doživeo. U tom trenu nezadovoljstva dete radiće sve što može samo da istera svoje i dokopa se onoga što je hteo ili uradi baš ono što je naumio. Ako li iole budete držali do sebe i svog stava, plač će se pretvoriti u vrisku, a onda će vrištati sve jače i jače. Pa će vam se obesiti o vrat, i neretko vas iz besa udariti, počupati za kosu. I dok vi govorite “Pa šta je više s tobom, smiri se“, ono će skakati po vama, jer zaboga majko, želim da ustaneš i hodaš dok plačem, a ne da sediš i držiš me u krilu, dok ja histerišem obešena o tvoj vrat. Želim jedan savet da vam dam. Trgnite se dok ne bude kasno. Ne dozvolite takvo ponašanja, naučite svoje dvogodišnje dete da je to i te kako neprihvatljivo ponašanje i da ne može proći nekažnjeno. Stavite im do znanja da taj vid manipulacije koji su spoznali kod vas ne pali.Ukoliko dete odbija da se u vašem zagrljaju i naručju smiri, (a opšte poznato je da majčin dodir i zagrljaj leče sve) znači da mu/joj nije ništa, već testira vaše granice, gura do iznemoglosti da ostvari zacrtano, i jednostavno ni ono samo posle 15-20min više ne zna što plače, pa daj da eto, samo nastavi gde je stalo. Reagujte! Recite mu da ako ne prestane i ne smiri se, spustićete ga na krevet da se sam smiri, a vi izaći iz sobe. I učinite to. Negodovaće, plakaće za vama, histerisaće (sad barem ima valjanih razloga za to, izašli ste iz prostorije).. Pustite ga. Znate da plač ne proizilazi iz toga što ga nešto boli jer je povređen ili bolestan, ili uplašen…Verujte da će posle dva ili tri minuta vašeg “nestanka” i te kako umeti da ceni vaš povratak, vaše prisustvo i zagrljaj. Mogu da potpišem da sada neće biti potrebno da stojite, hodate po prostoriji, cupkate i govorite “Smiri se“, već da će i zagrljaj i uteha u sedećem položatu biti dovoljni da suze stanu. Deca moraju naučiti da roditelji imaju limite. Imaju granice. Da postoji linija preko koje se ne ide. Da svaki korak preko te linije donosi posledice. A pod posledice ne mislim na batine, šamaranja, roditeljsku grlatu psihičku torturu, već npr. izlazak iz prostorije na par minuta, ne razgovaranje, ne uzimanje u naručje, ne puštanje omiljenog crtaća posle večere, sklanjanje omiljene igračke na neko vreme…Posledice koje fizički ne bole, već koje stavljaju do znanja da njihova ružna dela dovode do roditeljskih odluka koje se njima ne dopadaju. Svako iole inteligentno dete će ubrzo prestati sa takvim nastupima, jer će shvatiti da ne donose nikakvu satisfakciju niti išta dobro. Naučite decu strpljenju, neka shvate da ne mora i ne može sve odmah (makar to bilo “Mama dodaj mi plazmu” dok vi perete sudove ili “Mama hajdemo napolje” a vi još niste ispili svoju kafu do kraja). I taj čuveni telefon, ne koristite ga kao izlaz iz kriznih situacija ako Boga znate, obiće vam se kasnije o glavu. Doći ćete u situaciju da ga iz džepa vadite brzinom svetlosti da sprečite histeriju koja samo što nije nastala u sred kafića, jer eto, ono je nešto želelo što vi baš ne možete da “rodite” ili dozvolite u datom trenutku. (da gurne prste u pikslu, proba vašu kafu ili ustane i stoji na stolici u sred kafića…) Ako vašem detetu posvetite samo malo više pažnje u ranom odrastanju (al ne ono da ste fizički samo prisutni a mislima odsutni), kasnije vas neće toliko trebati, zivkati, moljakati, vući za rukav, jer ćete ga naučiti pravim vrednostima, osposobiti za samostalnu igru, razviti mu maštu. A to su zlatna deca.Moje dete zabavu nađe u štipaljkama, u kamenčićima pored zgrade, kada manjka društvo u parkiću se “druži” sa Elzom, Anom, Olafom, i drugim likovima iz crtaća i knjiga. Ponekad mi kada je spuštam sa ljuljaške kaže “Hej mama, ne zaboravi da spustiš i Elzu” ????. A to je rezultat mašte koju je razvila, da u trenucima kada ostane sama, ili neko od nas dvoje ne može da uskoči na partiju domina, sebi pronađe zabavu. Ja sam puno radila na tome. Verujem da radite i vi. I ako vam se na momente učini da nema efekta, da vam nikako neće pustiti rukav, ne brinite, i te kako hoće, jer tanka je linija između onoga “Ajde mama i ti” i “Ma mogu ja sam“. Videćete.
Pročitajte celu vest