Vrtić. Nekome nužno zlo, nekome stvar želje i izbora. Kojoj grupi pripadate? Sem ukoliko živite u kući punoj baba, deda, dokonih tetki, ujaka; ukoliko imate milione i ne radite i sve vam se može: i dadilje i čistačice i spremačice; sem ukoliko živite bajku ili neku špansku (već sad i tursku) telenovelu, u svim ostalim situacijama pre ili kasnije dođete do neizbežnog – slanje deteta u vrtić.Milion pitanja u glavi, stereotipa o kojima već odavno slušate na svakom drugom ćošku, o nemarnim vaspitačicama kojima se deca valjaju u suzama po podu a one ih ni ne pogledaju, o deci koja se tamo bore, grabe, tuku, kao da opisujemo neku borbu pasa u ringu, a ne skupinu različite dece koju niko nije pitao da li žele baš tu i baš s njima da budu, milion strahova, preispitivanja i ideja kako da u celokupnu tu avanturu uđete što bezbolnije, toliko svega da vas glava zaboli, odakle i kako da krenete. Moj prvi savet NE SLUŠAJTE PUNO Još bolje, ne slušajte nikog. (Osim ukoliko taj neko nema nešto lepo i pametno da vam ispriča i posavetuje.) Masovno ljudi preuveličavaju događaje i doživljaje svoje dece iz vrtića, u tolikoj meri da preplaše sve one kojima je slanje dece u vrtić ili jasle neizbežno. (Ogradiću se sada, sigurno je bilo i ružnih stvari, neadekvatnog ponašanja osoblja koje tamo radi, ali nemojmo zbog nekolicine takvih priča koje kruže generalisati i sve ih stavljati u isti koš) Kako ono beše mi roditelji kažemo deci kada nešto ne žele da pojedu: “Moraš prvo da probaš pa da kažeš da li ti se sviđa ili ne” . Nijedno tuđe prepričavanje ne može zameniti sopstveno iskustvo. E pa posmatrajte i vrtić tako. Vi roditelji pre svega.  Moj drugi savet. Dobra uvertira i priprema. Ukoliko u vrtić šaljete bebu, tačnije jednogodišnjaka koji ne razume previše i još manje govori, malo što šta mu možete reći i objasniti, što će oni shvatiti i primiti k znanju. Međutim ukoliko u vrtić šaljete trogodišnjaka, četvorogodišnjaka ili decu sličnog uzrasta, izdvojte vreme, PRIPREMITE IH. Jer oni i te kako mogu da razume. Ne znači da hoće, ali vaše je da probate. Znači, uvertira pre svega. Još mnogo pre nego što uopšte krene u vrtić, pričajte, puno pričajte. I ako mislite da ste doviljno rekli, ne i dalje pričajte. ???? Objasnite im ko su vaspitačice, da je njihov posao da paze i čuvaju decu dok su njihovi mama i tata na poslu. Kažite im da su oni sjajni i da sa njima mogu o svemu da pričaju i sve da im kažu. Da se tamo treba lepo ponašati kao što ih i mi, roditelji, kod kuće učimo. Ni u kom slučaju ih ne plašite njima, ne kažnjavajte rečenicom “Ma ići ćeš ti meni u vrtić i videćeš tamo…” Tu ste tri koraka unazad u startu. Pričajte im da će tamo biti puno dece kojima mame i tate rade, i svi jedva čekaju da se druže zajedno i igraju. Neka odaberu ko im se dopada i nek sa njima ostvare kontakt.  Kod kuće se uveliko igrajte vrtića, vaspitačica i dece. Pa kroz igru, izgovarajte rečenice i fraze koje znate da će im se tamo pričati. Tipa: “Deco, ne pričajte dok se jede.” “Hajde svi u red, idemo na pranje ruku.”… ” Igra im može malo približiti viziju vrtića i osloboditi ih malo u startu. (Opet kažem, ne znači da hoće, al moramo probati.) Otvoreno pričajte o svim aktivnostima koje će ih u vrtiću dočekati. A pod aktivnosti mislim na spavanje u tamo nekim krevetićima u nekom tamo nepoznatom prostoru, onda kada im tamo neka nepoznata teta kaže da je vreme i da moraju. Ne dozvolite da ih neke stvari iznenade, jer ukoliko neko ima problem s tim, ne voli ili ne želi ili možda više ni spava ni kod kuće, mnogo će im gore biti kad ih realnost ošamari i shvate da su u “neobraonom grožđu” odjednom. Biće ljuti, izrevoltirani. Dajte im najbolje moguće objašnjenje, zašto moraju da legnu, spavaju. Da ne bude samo “E zato što moraš”. Preformulišite. Kažite, odmaranje. Npr: nakon silne igre, jurcanja, snaga izađe kroz patike i ostane napolju, pa moramo da legnemo, zatvorimo oči jer na taj način telo privlači novu snagu, koja uđe u naše mišiće, ruke, noge pa posle mogu ponovo da se igraju i zabavljaju. Već polako ostavljajte decu same da se obuku, svuku. Vežbajte iako luuude jer ne uspevaju. Ne odustajte iako baš svaki put glava neće da prođe kroz taj otvor na majici, pantalone se svlače nekako stalno zajedno sa gaćicama, a peta na čarapi nikako da dođe na svoje mesto. Pustite ih da se sami obuju, sami procene koja je leva koja desna patofna. Probaju da zašniraju duks i nabace ranac na leđa. Pomozite im koliko toliko da ne krenu u školu kao totalni marsovci koji pojma nemaju šta čemu služi, jer neuspeh decu dovodi do ludila. A bolje da za početak izlude kod kuće, pa kad dođe vreme za vrtić, gde sve te stvari sami moraju da rade, da iole budu spremni i pitomiji. ???? Moj treći savet. Povedite ih sa sobom kada dođe vreme za kupovinu stvari neophodnih za polazak u vrtić. DOZVOLITE IM DA BIRAJU. Iako vam se možda ne dopada model ranca koji je vaš mališan nanišanio, uzmite baš njega. Jer bolje da želi i da se raduje što je konačno došlo vreme za taj ranac, što će baš njega nositi u školu, nije strašno da ih sitnicama “kupite”. Bolje vi njih nego da posle suzama kupuju oni vas. (ali ja neeeću u vrtić????)Ako im baš ne možete prepustiti odabir garderobe koju kupujete, budite mućak, pitajte ih između 2,3 komada koji se vama dopadaju : “Evo izaberi sam/a koje želiš?” I tako više puta dok ne obavite sve. Izbor patofnica. Ma zar je važno koje su? Dok god je broj odgovarajuć, a nju te šljokice i tufnice oduševljavaju, neka je, neka bira. Ona će ih nositi.  A onda: kada dođe vreme za taj prvi dan, ulazak, rastanak i sve što za tim sledi, vi roditelji upamtite jedno : STRPLJENJE I RAZUMEVANJE, kao prvo i poslednje.  SADA im trebate staloženiji nego ikad. SADA im trebate nasmejaniji nego ikad. SADA im trebate razumniji nego ikad. Potreban im je taj zagrljaj, poljubac, radost na licu, i kad čujete urlik koji vam se iza leđa prolomi dok se vrata zatvaraju, potrebna im je vaša hrabrost da tu tugu i bol koju siiigurno osećete, nikako ne pokažete. Jer vi ste roditelj, vi treba to da znate. Da predosetite kada da zaćutite, da procenite kada da pitate, da se pravite kada da ne vidite, i tačno znate kada sve baš suprotno da uradite. To što je vaše dete prestalo da plače u vrtiću, ne znači da je prestalo da mu bude teško. To što prećutkuje stvari, ne znači da ih je zaboravilo. To što ne pitate, ne znači da na kraju neće reći. A reći će. Vi budite spremni da saslušate i utešite.  Ako prvi dan dođu kući nasmejani, ne znači da drugi i treći hoće. Ako se zacenu plačući prvi i drugi dan, ne znači da će “kišiti” cele godine. Strpljenja. I ako se možda osećate da bi najradite sve poslali dođavola, vratili je kući gde je sve bajno i sjajno, vi znate da to verovatno ne možete, da posao čeka, da će kad tad morati da se privikne, stoga se vratimo baš na to STRPLJENJE neophodno kao kiša sušnoj godini. Polako. MOJ NAJVEĆI SAVET: (jer i ja sam ga dobila kad je najpotrebnije bilo) Vrtićki dan ostaje iza vrata vrtića. Tu neka se cela priča završi. Ne moramo sve ni da znamo. (Ima ko će nam nasamo reći ono najvažnije. Mislim na vaspitače.) Kad svoju decu dovedete kući iz škole, vratite se svojim redovnim obavezama, stvarima i navikama koje ste i pre vrtića radili. Posećujte prijatelje, idite u parkiće, ne menjajte rutine samo zato što je nova životna epizoda otpočela. Ne mora i ne treba svako sa vrata da zapitkuje : “Heeej kako je bilo u vrtiću?”. Nemojte da dožive da se sada sve vrti oko tog vrtića i da, zaboga, ni o čemu drugom ne može da se priča sem o vrtiću.   Jedna lasta ne čini proleće. Prvi dan vrtića je ostavio osmeh na licu mog deteta, ali drugi, treći i svaki sledeći nije. I mnogo mi je teško kada mi kažu da je plakala, tražila da ide kući. Ali ne dam da to vidi na mom licu. Svakog narednog jutra je sa istim osmehom budim, vodim, ljubim na vratima i govorim: “Ćao malena, vidimo se uskoro”. Jer znate, ja sam vam od onog kova: kada jednom kreneš nema nazad. Kad naiđeš na prepreku, ne obilaziš je, već pogaziš i preskočiš.  Od kojih ste vi?
Pročitajte celu vest