Šta mislite kako izgleda kada mama uzme slobodan dan od vikenda i ode na izlet sa drugim mamama? Evo sad ću vam kasti. Mame koje su navikle da vikend posvećuju porodici i kući, a po mom poslednjem istraživanju takvih je 98%, moraju da naprave kompletnu organizaciju kako bi uzele jedan dan vikenda za sebe.  To najčešće podrazumeva dobro organizovan plan na domaćem terenu: šta će porodica jesti i šta će raditi kako se vikend rutina, koja često uključuje jurnjavu i odvođene dece na treninge ili rođendane, ne bi poremetila. Mi smo to uspele! Mame iz bloka. Dve zahvaljujući rekreativnoj nastavi na kojoj su bila deca, pa su imale manje griže savesti, a dve zahvaljujući divnim muževima, koji su nakon čekiranih obaveza, rođendana i treninga, jedva čekali na miru da igraju igrice, a da mama kvočka ne zvoca.  Kada na put odete bez dece, imate osećaj da ste poslednji put bili negde sami u nekom drugom životu. Putovanje je počelo tako što smo se skoro pa na vreme našle i krenule ka autobusu. Nijedna nije bila u stresu zbog ciklusa. Nijedna nije imala bolesno dete kod kuće, muža koji će da pridikuje ili neku mameću krizu. Sve smo bile koliko se može reći smirene mame, ali je jedna u dokolici odgovorno ponela iz poštanskog sandučeta 5 koverti u kojima su se nalazili mesečni računi, koje je ceo dan šetala po Temišvaru. Autobus je krenuo na vreme. Radi dalje priče moram napisati da je prosek godina u busu bio 50+: desetak nas koji još uvek imamo 30+, i penzioneri. Nismo razmišljale o krizi četrdesetih, jer smo bile jedne od najmlađih u autobusu, pa nas je tokom celog dana nosio taj mladalački duh.  Već po izlasku iz Beograda, krenuli su pozivi od kuće. Komšinica mame saputnice tražila je nazad svoj štap za ukrašavanje torti koju je trebalo ukrasiti do 12h zbog odlaska na rođendan. Frka je nastala jer je uređaj za šlag nestao. Muž traži aparat po instrukcijama koje čuje ceo autobus, ali ga ne nalazi, već odlazi u najbliži market da kupi nov, ali mi i ceo naš autobus nismo bili te sreće. Postaje napreto, ceo autobus je na nogama, da li će komšinica sasuti paljbu po neodgovornoj mami koja je štap izgubila. Do zapleta priče dolazi kada druga mama saputnica angažuje starije dete da u njihovoj kuhinji pronađe uređaj za ukrašavanje (ne znam uopšte zašto se zove štap za šlag, kada uopšte ne liči na štap!). Junak naše priče pronalazi uređaj po uputstvima, srednje dete druge mame odlazi, preuzima ga i nosi ga na pravu adresu. Misija izvršena, torta za rođendan ukrašena. Sliku videle nismo. Ali da se vratimo na Temišvar. Temišvar - put ka Evropi (?)  U Temišvar se u poslednje vreme sve češće ide zbog jeftinih letova ka Evropi koje organizuju low cost kompanije. Mnogi idu i zbog kupovine u Julius tržnom centru kada su aktuelna sezonska sniženja. Temišvar nam je blizak i zbog srpske zajednice koja se tamo nalazi.  Mi nismo išle ni u Evropu ni u šoping, ni zbog srpske zajednice, već u organizaciji opštine Novi Beograd, na kaficu i da nam dupe vidi puta. Posle skoro četiri sata puta došle smo do Temišvara. Kod nas mama je uvek sve u tajmingu.  Pokušavamo da u ograničenom vremenskom roku uradimo milion stvari.  Da bismo stigle da vidimo ceo grad, popijemo kafu na miru, ručamo i da na kraju da kupimo suvenire, opsesivno kompulzivne mame ili mame puštene sa lanca – krenule su mahnitalo da izvršavaju same sebi nametnute ciljeve. Temišvar - šta videti Prvo smo krenule u šetnju i obilazak grada. Na prvi pogled, ovaj grad na reci Begej, a slučajno nazvan po reci Tamiš, deluje kao spoj siromašnog socijalizma i božanstvenog baroka. Čekirale smo se na Trgu Ujedinjenja i na Trgu Slobode na kojem se nalazi zgrada Garde i stara Gradska kuća. Na Trgu Ujedinjenja nalazi se i Saborna crkva Srpske Pravoslavne crkve. Srbi u Temišvaru imaju istoriju, ali njihov broj je iz decenije u deceniju sve manji.           U crkvi smo se silno ismejale jer smo bile primorane da pazimo na času i slušamo govoranciju vodiča, a zabranjeno voće je najslađe, kao i naš smeh. Ali nešto smo i zapamtile.       Naša katedralna crkva je sagrađena davne 1748. godine i nosi posvetu Svetom Đorđu. Crkva je nakada bila škola, a njen najpoznatiji đak je bio Miloš Crnjanski. U blizini i danas postoji srpska gimnazija, ali se broj đaka s godinama znatno smanjuje. Detalj koji nas je impresionirao je ikonostas u zlatnoj boji, koga su stvorili Konstantin Danilo i majstor Mihailo.            Čekiranje smo nastavile na Trgu Pobede na kojem se nalaze zgrada Opere i nacionalnog teatra i najstarija zgrada, dvorac Janoša Hunadija ili po srpski Sibinjanin Janka, podignut u 15.veku. On je danas muzej Banata.       Na drugoj strani trga nalazi se Banatska mitropolija rumunske crkve. Na trgu se nalaze i druge gradske palate, u stilu secesije, nastale u poslednjim decenijama i godinama perioda vladavine Austrougarske. Replika statue vučice koja doji Romula i Rema nalazi se na ovom prelepo uređenom trgu zbog kojeg je Temišvar i dobio nadimak “Mali Beč”, mada je meni više ličio na Mali Prag. Kada smo uredno obišle sva tri trga i ušle u dve katedrale, čekirale se i precrtale ove tačke sa liste stvari koje treba videti u Temišvaru, koji je dovoljno mali da ga možete obići za dva – tri sata, sele smo u kafić da se osvežimo i popijemo kafu. Nakon što je konobarica nekako jedva razumela na našem grupnom savršenom engleskom jeziku i nakon što nam se u kafiću samopozvan priključio lik iz autobusa, verovatno razmišljajući koju koku da osvoji, naručismo kafe, sve različite, kako već žene sa stavom to rade. Da li smo mu delovale kao pomahnitale domaćice ili ga je privukao naš diktatorsko - nekontolisani  smeh, čoveka u društvo primismo sa nevericom, ali ga zadržasmo, jer smo cool. Šetnju Temišverom nastavile smo u Parku ruža, eto, samo da se kaže da smo sve obišle, a onda smo sa druge strane došle do Trga Ujedinjenja, sa kojeg se prostirao još lepši pogled na našu crkvu i građevine oko trga, ispred kojih su se nalazile bašte kafića.  Smeh i glupiranje bili su neizostavni detalji našeg izleta, ali naša ničim izazvana sreća nije naišla na razumevanje naših saputnika, naročito kada smo došle 15 minuta nakon dogovorenog vremena za povratak. Dve, naizgled vrlo miroljubive bakice su u našem odsustvu nagovarale vodiča da autobus krene bez nas, a jedan gospodin nas je izvređao sa takvom gorčinom, da je i njegova supruga morala da nas brani. Eto šta možete očekivati na putu kada ste veseli. Doduše, i kad kasnite. Zašto je dobro otići na izlet sa drugaricama bez dece?   Izlet sam nazvala organizovano opuštanje od sopstveno – robotsko - nametnutog života.  Ali kako god da zvuči i kako god ga mi doživljavamo, ovaj kratak izlet, od skoro osam sati provedenih u autobusu, na mame ima i terapeutski efekat.  Ja sam izvukla nekoliko benefita: 1.       Mozak je na otavi: Odmaranje mozga nam je preko potrebno, jer smo non stop u obavezama i ispunjavanju ciljeva. 2.       Promena prioriteta: Ne misli se o fiziološkim potrebama deteta oko kojih brinemo više puta dnevno.    3.       Ne predviđaš budućnost: Kada znaš da će dete napraviti scenu – pre nego što će se to desiti, daješ mu uređaj čiji si zakoreli protivnik da bi ga umirila. 4.       Opuštanje donosi više smeha, a smeh dušu leči. Naravno da smo bile najglasnije u busu. Ne smem ni da zamislim šta bi tek bilo da smo otišle negde u noćni provod. 5.       Žene u grupi se ponašaju kao lavice, tako da je čopor pravo mesto da se na putu osećate snažnije. 6.       Brzi i konkretni dogovori: bez kukanja, cvilenja, ljutnje i plakanja. 7.       Radiš apsolutno ono što ti se hoće: ne ono što ti je dete nametnulo.  Evo i dokaza:             ?
Pročitajte celu vest