‚‚ BLUEBIRD“ by Charles Bukowski      Jedna od najpoznatijih pesama američkog andergraund pisca, buntovnika i bitnika poznatog u svetu književnosti po svojim jedinstvenim, anarhičnim, beskompromisnim proznim delima – romanima kao što su Bludni sin, Žene, Faktotum i Pošta ili pak urnebesnim, strašću i ironijom  obojenim zbirkama kratkih priča poput Zabeleške starog pokvarenjaka i Priče o običnom ludilu, Čarlsa Bukovskog, ’’Plava ptica“ je objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom ’’Poslednja noć pesama na zemlji“. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi... Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom... ... Još odavno sam došao do zaključka da je POEZIJA najkraći, najsočniji, najdelotvorniji oblik pisanja. Zašto pisati roman kad sve možete iskazati u deset stihova? Zašto deset romana kad možete napisati 10.000? Naravno, roman ZLOČIN I KAZNA nije mogao biti napisan u deset redaka, uprkos tome što se ne slažem sa završetkom, za koji verujem da je bio iznuđen pod pritiskom opštedruštvenog licemerja, to je ipak sjajno delo. Zbog toga osećam naklonost prema svega nekolicini romansijera, ali oni ne mogu biti opravdanje za sve one silne mudrijaše i pametnjakoviće koji su usledili...                                                                    OISEAU D'AZUR ... Šezdesetih godina dvadesetog veka njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznim tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim andergraund časopisima. Svoju prvu zbirku pesama Flower, Fist and Bastial Wail Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka ... Uskoro objavljuje zbirke pesama At Terror Street and the Agony Way (1968) i The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom ’’The Notes of the Dirty Old Man“ u časopisima Open City i  Los Angeles Free Press koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije... ... Bio je običan pijanac koji je radio u pošti, od jutra do mraka  patio za ljubavlju i za književnim priznanjem baš kao i njegov idol Džon Fante, lečio rane koje je njegovom alter-egu Henriju Kinaskom ostavio nasilni otac (skrivajući duboko u sebi potisnute emocije, tačnije emotivne rane iz kojih će se upravo izleći prelepa, tajnovita plava ptica), i - što će se ispostaviti kao krucijalno - pisao kolumnu po imenu ’’Zabeleške starog pokvarenjaka“ u hipi-tabloidu Open City. Zahvaljujući svom prijatelju Džonu Brajanu, osnivaču i vlasniku Otvorenog grada, objavljuje tekstove. Prvo o prostitutkama koje povremeno pokupi, potom o drugim piscima i novinama, da bi na kraju, kad je shvatio da se ljudima sviđa to što piše, uglavnom pisao o tome kako ne shvata zašto se ljudima sviđa to što piše... Stavljajući na papir svoja ‘’pokvarenjačka” promišljanja o životu i životu na margini, natopljena seksom, buntom, alkoholom i urnebesnim humorom jednog pronicljivog šereta, Bukowski piše posvetu svim neukalupljenim i samosvojnim ljudima, ma gde živeli i ma šta radili. Svrstavali su ga među bitnike, hipike, rokere... a on je bio samotnjak i bežao je od bilo kakvih’’klanovskih druženja”, nije tražio gurue po Indiji i Africi, alkohol mu je bio miliji od droge, a Mozarta i Bacha voleo je više nego Hendrixa i Dylana. U jednoj od svojih pronicljivih zabeleški piše: ‘’Ne želim biti inteligentan čovek i u tome sam uspeo. Inteligentni ljudi su mi dosadni sa svojom učenošću, svojim čvrstim pogledom koji pokazuje silno znanje... Moje me neznanje teši”… ... Taj slobodni stil i slobodni rečnik nije mogao da prođe nezapaženo, čak i ako je posredi bio relativno neugledan časopis. FBI je i dalje želeo da zadrži Ameriku čistom, ne shvatajući da se zbog Vijetnama, droge i te proklete divne rokenrol muzike sve nepovratno promenilo, i da sloboda znači mnogo više od čeka svakog meseca i novog "bjuika" svake druge godine. Momci iz FBI odmah su iskopali svu prljavštinu o ’’prljavom starom čoveku“: ispostavilo se da je još 1944. Bukovski uhapšen, u Filadelfiji, zbog izbegavanja regrutacije. Punih 17 dana Bukovski, rođen u Andernahu, u Nemačkoj (1920.), dokazivao je da nije baš normalan, pa ni sposoban za vojsku i rat protiv svojih sunarodnika. Od tada do 1968. uspevao je da ostane ispod radara službe, ali dve decenije kasnije, neko je ponovo ugledao njegovo ime. FBI nije otkrio mnogo toga: sem povremenih lekarskih kartona koji su se - toliko o privatnosti - lako našli unutar njegove fioke, i koji zagriženim fanovima mogu jasno da dočaraju kroz šta prolazi organizam godinama iznurivan maliganima, i razgovora sa stanodavcima, ljubavnicama i svim ostalima koji su, slučajno ili ne, znali i razgovarali s Bukovskim, on je i u dosijeu bio onakav kakvog ga je zapamtila planeta: mrzovoljan, običan, pijan i počesto neprijatan prema sagovornicima. Tu je, naravno, i spisak svih njegovih hapšenja... Nije bio terorista, niti protivnik Amerike, kao što su naslućivali - ili čak želeli - agenti FBI. Nije bio ni komunista, mada mu se gadio kapitalizam oličen u najvećoj i najzaposlenijoj pošti na svetu, i njenim krutim pravilima koje su Henrija Kinaskog dovodile do ludila i do alkohola... (Ulice su bile pune ludih i dosadnih ljudi. Većina je živela u lepim kućama i nije uopšte radila. Pitao sam se kako to uspevaju.)...  PLAVA PTICA Ima jedna plava ptica u mom srcu kojaželi da izađeali ja sam isuviše opasan za nju,kažem joj, ostani unutra,nećuda te svakovidi. ima jedna plava ptica u mom srcu kojaželi da izađeali ja je nalivam viskijem i uvlačimdim od cigaretatako da kurve, barmenii sitni trgovcinikad ne saznajuda jeunutra. ima jedna plava ptica u mom srcu kojaželi da izađeali ja sam isuviše opasan za nju,kažem joj,smiri se, zar želiš dame raščerupaš?zar hoćeš da mi zajebešsve?zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga uEvropi? ima jedna plava ptica u mom srcu kojaželi da izađeali ja sam pametan čovek, pustim je napoljesamo ponekad noćukad svako živ spava.kažem joj, znam da si tu,i zato ne buditužna.onda je vratim nazad,i ona pomalo pevušiunutra,ne dam joj daumrei onda mi tako spavamozajednosa našommalom tajnomi sve je to toliko lepo dabi čovek mogaoda zaplače,ali ja ne plačem,ati? ... Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek-dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza... Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ’’zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao ’’stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje... Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, gotovo brutalan i ’’neizdrživo“ iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima... Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike ( druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera ’’starog pokvarenjaka“ plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj ’’duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti... Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra...  ... U pismu piscu Džonu Vilijamu Koringtonu, on je izneo svoj manifest pisanja i kreativne slobode: ... Hram pravila ne znači ništa kompletnom stvaraocu. Postoji izgovor za slabu kreativnost ako smo neodlučni zbog prikrivenosti ili vina koje se spušta kroz zureće oči, ali ne postoji izgovor za stvaralaštvo obogaljeno direktivama škole i mode ili slabunjavim molitvenicima koji kažu: forma, forma, forma! Stavite je u kavez! Dopustimo sebi prostor i grešku, histeriju i tugu. Ne rizikujmo, sve dok ne ide glatko kao po loju. Stvari se dešavaju – sveštenik je pogođen u mošnice; stršljeni se špricaju heroinom bez hapšenja; oni su zapisali tvoj broj; tvoja žena je pobegla sa idiotom koji nikad nije čitao Kafku; zgnječenu mačku, čija creva lepe njenu lobanju na pločnik, satima ignorišu vozila; cveće raste u dimu; deca umiru u 9. i 97; muve su smrvljene sa ekrana… istorija forme je očigledna. Zaista, moramo pustiti sveću da gori – sipati benzin na nju ako je neophodno. Osećaj uobičajenosti je uvek uobičajen, ali postoje urlici sa prozora takođe… umetnička histerija prouzrokovana otežanim disanjem u grobnici… ponekad kad muzika prestane i ostavi nas u 4 zida od gume ili stakla ili kamena ili još gore – bez zida uopšte – jadne i smrznute u Atlanti od srca. Koncentrisati se na formu i logiku… izgleda maloumno usred ludila. Kreativnost je naš talenat i mi smo oboleli od njega. Poprskan je po mojim kostima i probudio me je u 5 ujutru da gledam u zid... ... A onda, u neočekivanom, hipersenzibilnom, čudesnom magnovenju, unutar neobično setne i gotovo romantične duše koja potiskuje, prikriva od ostatka sveta svoje najiskrenije emocije i najplemenitija osećanja, iznenada, pojavi se nešto tako lepo, lirično i nežno, pojavi se tanana nit lepršavosti vrsnog pesnika koja pred očima čitaoca kreira božanstvene slike jedne neobične ’’ptice“, slike jedne tako ranjive, melanholične duše koja želi da sačuva najskriveniju tajnu srca od ostatka brutalnog, nemilosrdnog sveta... ... Tema pesme Plava ptica je pesnikova najdublja unutrašnja patnja, ranjivost jedne hipersenzibilne, umetničke duše koja ne želi da se ogoli pred brutalnošću sveta. U pesnikovom srcu je plava ptica, koja je jednostavno metafora i personifikacija za njegove emocije. Pesnik se plaši da se plava ptica pokaže, da izađe van. Dok je među ljudima, Bukovski hoda sa pticom u kavezu smeštenom u grudima, zaštićenom od drugih ljudi pod teškim kaputom. Tek kada napokon ostane sam on pokazuje svoju neizmernu ljubav prema maloj dragocenosti, ranjivoj emociji koju skriva od svih. On pokušava da spreči postojanje plave ptice kroz veštine poricanja, a u nameri da odvrati svoj um od njenog prisustva beži od stvarnosti, ’’naliva je viskijem i uvlači dim od cigareta“. Jer, on ne želi da neko sazna da je plava ptica unutra i zato joj kaže: ’’Ostani unutra, neću da te svako vidi.“ On potiskuje svoja osećanja, jer društvo očekuje da čovek bude snažan i stoik. Iako plava ptica zarobljava njegova osećanja, pesnik je ipak ’’isuviše opasan za nju“.Tek kasno noću kada je sam, on ponekad može pustiti svoje emocije napolje, svoju plavu pticu. On zna da mora da zaštiti svu sreću koju ima, bez obzira koliko mala ona bila, a on ju je ostavio duboko unutra tako da niko drugi nije mogao doći do nje i da je odnese sa sobom... ’’Znam da si tu i zato ne budi tužna“ lirično je milovanje, u trenucima osame, vlastitih najdubljih emocija, vlastite ranjivosti koju svi skrivamo negde duboko u sebi – daleko, daleko od sveta... Pesnik joj pevuši, miluje je rečima i ’’ onda mi tako spavamo zajedno sa našom malom tajnom“... Lirski ugođaj je potpun, kulminira u čovekovoj ušuškanosti u vlastiti svet najskrivenijih snova i osećanja, kulminira unutar najtananijih emocija iz kojih izviru najčistije i najdublje ljudske kreacije, sve ono najlepše što ljudsko srce i duša mogu da ponude svetu stvarajući slapove umetničkih kreacija, korespondirajući unutrašnjom svetlošću sa večnim, onim neizrecivim, što se samo ’’plavom pticom“ u svima nama sluti i u retkim trenucima oslobađanja kreativnošću pokazuje kao umetničko delo... Plava ptica zauvek će ostati kao poetična slika čoveka i umetnika Bukovskog kakvog smo veoma teško mogli nazreti iza svih onih grubosti i ispada, ogoljenog i sirovog stila po kojem će ga većina pamtiti ... Ostaće ona skrivena, romantičnija i ranjivija strana jednog nesvakidašnjeg čoveka i umetnika koju je vešto prikrivao estetikom ružnog, čuvajući je samo za sebe i retke trenutke sreće ’’ dok svako živ spava“...         Poeta Čarls Bukovski je svojim brutalnim, sirovim, ciničnim i na momemte vulgarnim stilom, oslobođenim bilo kakve liričnosti i metafore, sa zanosnom dozom humora i jetke ironije satkao jednu jedinstvenu, autobiografsku priču o vlastitom odrastanju, sazrevanju, često trnovitom i nekonvencionalnom životnom putu koji ga je na kraju doveo do književnih voda u poznijim godinama, stvorivši svojevrsni kult oko njega kao andergraund pisca – pod snažnim uticajem jednog Henrija Milera, Alena Ginsberga i uopšte bitničke generacije oslobođene okova tradicionalnog, konformističkog i svega konvencionalnog u svom razbarušenom, buntovnom stilu usmerenom protiv establišmenta i tradicije...  I mada ga većina svrstava u taj kniževni krug američkog andergraunda i bitničke skupine revolucionarnih tendencija, dok se u dubokoj suštini njegovih provokativnih dela mnogo više oseti onaj čudesni individualistički i nehajni duh jednog velikog Hamsuna ili pak Selindžera i njihovih antijunaka – Abela iz romana ’’Krug se zatvara“ ili pak selindžerovskog antijunaka Holdena Kolfilda iz kultnog ’’Lovca u žitu“, sam Bukovski kao svoje uzore navodi jednog Dostojevskog, Fantea, Hemingveja i posebno Luja Ferdinanda Selina čiju je mračnu ispovest o propasti moderne civilizacije - ,, Putovanje na kraj noći“ smatrao najboljom napisanom literaturom (uz omiljenog Džona Fantea)... Kako god da bilo, jedno je sigurno – Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na ,,ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu ... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa ... Duhovna beda i stanje mrtvila, bezličnosti mase dati su u delima Bukovskog neodoljivo natopljeni alkoholnim isparenjima i sasvim običnim ludilom, tako lucidno profilisani i ironično obrađeni da se prosto prelivaju poput slapova unutar moderne pozornice apsurda gde na sve strane izbijaju nezadovoljstvo, nasilnost, perverznost i glupost modernog društva zasnovanog na lažima, sili, gramzivosti i perfidnim igrama vladajućih, privilegovanih pojedinaca... Estetika ružnog na neki način je stil kojim bi se mogla imenovati njegova čudesna poetika ... britkog, nadasve humorističnog i lucidnog stila pripovedanja – stvarnost ogoljena do tačke bolne neizdrživosti, sve ono nepravedno prećutkivano u delima savremenih pisaca koja uglavnom govore mnogo a ne kažu ništa ... barem kad je suština stvarnosti, ma koliko ona ružna i licemerna bila izgleda...  ... Ipak, negde duboko u sebi iza maske grubosti i ironije, kao i većina nas, skrivao je ono najvrednije, najlepši i najranjiviji deo sebe, ljubomorno čuvajući krhkost i senzibilnost kao izvorište sve lepote koja je satkala najlepša umetnička i poetska dela sveta... ima jedna plava ptica u mom srcu kojaželi da izađeali ja sam pametan čovek, pustim je napoljesamo ponekad noćukad svako živ spava.kažem joj, znam da si tu,i zato ne buditužna.onda je vratim nazad,i ona pomalo pevušiunutra,ne dam joj daumrei onda mi tako spavamozajednosa našommalom tajnom   By blue bird Dragan Uzelac, april 2021.      
Pročitajte celu vest