THE DOORS: ’’L.A. Woman“ (1971.)         ’’Pesme Dorsa su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo ušlo je u prostoriju”.                                                                                                                     Jim Morrison         ’’Dorsi su pravili album kakav je Džim želeo, a ne ono što se očekivalo. Dorsi su po Džimu bili bluz bend, a ne pop grupa“.                                                                                                                     Bruce Botnick        Gramofonska igla klizi vinilom. Čvrsta, zgusnuta struktura poslednjeg albuma legendarnog američkog benda The Doors naprosto izbija iz rilni gramofonske ploče, uvodeći me hard-rock-blues tonovima u poetski svet Džima Morisona, granična područja mogućeg i bolno proživljenog. Vrata neobičnog sveta Dorsa otvaraju se preda mnom, odvodeći me tokovima jednog burno proživljenog života na kraj noći, tamo gde prestaju strah i fine laži...   ... Gledano iz istorijske perspektive, ovo vreme će verovatno podsećati na doba trubadura u Francuskoj. Sigurno će izgledati neverovatno romantično. Mislim da će buduće generacije smatrati da smo mi bili veoma dobri, s obzirom na mnogobrojne promene do kojih se došlo u naše vreme a kojima smo upravljali sa toliko duha. Ovo je kulturna i duhovna renesansa poput one na kraju epidemije kuge u Evropi kada je bila desetkovana polovina stanovništva. Ljudi su tada igrali, nosili šarenu odeću. Sve je podsećalo na neko neverovatno proleće…   ... Ogoljena, simbolističko-romantičarska lirika, prožeta snažnim emotivnim nabojem i mračnim, sablasnim vizijama, svetom demona koji su sve vreme proganjali hipersenzitivnog pesnika na njegovom beskompromisnom putu samouništenja i preterivanja( koji bi ga, eventualno, da je poživeo još koju godinu odveo u blejkovski zamak mudrosti kroz pročišćena vrata percepcije), underground slikama Los Anđelesa i unutarnjim lomovima Morisona - jahača na oluji i razočaranog buntovnika na obroncima lagane kapitulacije, prelama se kroz bitničke, surovošću nabijene tonove ovog vanvremenskog albuma...   ,, Doputovao sam u Ameriku da trampim bisere za zlatni krčag u L Ameriku! Hajde, narode, ne gledaj me tako pokislo veliki vrač je stigao u grad, doneću vam kišu, promeniti sreću, naučiti te L Ameriko kako da nađeš sebe...”       Godine autodestrukcije i života na ivici, s jedne strane, te stalnog muzičkog napretka benda i kreativnog uspona Morisona kao poete i umetnika, s druge strane, doneli su svoj autentični plod - album L.A Woman, 1971. godine, nešto tako bolno iskreno, kreativno i nadahnuto, otrgnuto iz prolaznosti vremena i postavljeno kao temelj muzičkog pokreta i izraza jednog vremena. Svedočanstvo koje kroz vreme postoji samo za sebe i govori o jednom neobičnom životu, buntu i poetici nedosanjanog. Album je sniman i miksan u periodu od novembra 1970. godine do februara 1971. godine ( mada je gotovo sve bilo završeno za samo dve nedelja rada u studiju). Nakon početnog haosa i depresije, vezane pre svega za činjenicu da je Morison sve više gubio interesovanje za dalji rad sa bendom( u kandžama industrije i vlasti koja ih je proganjala kao potencijalnu opasnost za sistem, naročito posle incidenta na koncertu u Majamiju 1. marta 1969.) i lagano tonuo ka konačnoj autodestruktivnoj ’’kapitulaciji“, te odlaska dotadašnjeg producenta Rotčajlda, rad na poslednjem ’’The Doors“ albumu počeo je pod nadzorom producenta Brusa Botnika, dotadašnjeg saradnika Pola Rotčajlda. U improvizovanom ’’The Doors workshop“ studiju u Los Anđelesu krenula je jedinstvena bluz priča, labudova pesma i jedan od najboljih albuma svih vremena – ’’vrisak leptira“ Džima Morisona. Bend su zvučno upotpunili i kvalitetom uzdigli na još viši nivo( čistokrvnog ritam i bluz dodira) bas gitarista Jerry Scheff ( ex Elvis Presley bend) i teksaški ritam gitarista Marc Benno, vrativši bend i njihovu jedinstvenu muziku bluz korenima...   ,, Jahači na oluji, u ovoj kući ste rođeni, u ovaj svet ste bačeni kao psi željni kosti, kao glumci željni uloge, jahači na oluji...”       Od poletne energičnosti i sirovosti The Changeling i pop elemenata  Love her madly, preko rečima naslikanih, bolom i gorčinom obojenih bluz tema  Been down so long i Cars hiss by my window, preko hitmične, furiozne  L.A. Woman i tame L America, pa sve do lirski nadahnutih Hyacinth house( izuzetno mračna Morisonova poetika koja se bavi obradom teme iz grčke mitologije, gde se pominju Apolon, bog lepote i medicine i njegov ljubavnik, Hyacinth(Hijakint, spartanski kraljević, izuzetne lepote, nakon njegove nasilne smrti simbolično pretvorene u prelepi cvet zumbula), unutar koje se dešava drama ubistva mladića – neizbežna tema smrti, kao osnova Morisonove pesničke tragike jasno naznačene već na prvom albumu epskom numerom ’’The end“), obojena lepršavim, romantičarskim zvukom Manzarekovih klavijatura pod snažnim uticajem Frederika Šopena...  i The WASP, još jednog moćnog bluz standarda Crawlin king snake i završne, melanholijom obojene Riders on the storm, neke vrste Morisonovog epitafa, opraštaja od sveta koji ga nije razumeo i prihvatio, plovimo uzburkanim okeanom jednog burnog života, jedinstvenog muzičkog i poetskog izraza, životnog stava i shvatanja-proživljenog do granica (ne) mogućeg...   ,, Pa, đavolski dugo sam bio daun već mislim da sam gore. Zašto neko od vas ne dođe i pusti me na slobodu?...       Čitav jedan život, zgusnut u poetske sklopove, nemire i slike naprosto oživljava pred slušaocem, bolno iskren i prenet kao impresija na platno, osenčen bluz setom i teškim, klaustrofobičnim tonovima. Atmosfera na albumu varira od razigrane lepršavosti i poleta(recimo Love her madly, apsolutnog pop filinga) do teskobne tame i zloslutnosti ugođaja(Been down so long teskobe ili pak najave smrti u najmoćnijem Morisonovom bluzu Cars hiss by my window) – od božanskog vokalnog ugođaja koji nam pruža Morisonov glas u Hyacinth house do završnih, mračnih tonova jedne L America i opraštajućeg šapata u Riders on the storm od kojeg vas podilazi jeza... Ono što je sazrevalo godinama unazad, kroz nezaboravne žive nastupe, svojevrsno the Doors ludilo na ivici nervnog sloma, i kreativno muzičko-poetsko napredovanje, doseglo je svoj vrhunac u opraštajnom remek-delu, jednom od onih koje ostaje sa vama do poslednjeg kraja, i onda kada muzika utihne... ... Pesma Changeling predstavljala je snažni, sirovi, klasični rock and roll( nastala je 1968. godine, kao jedna od mnogih sjajnih iz Morisonovih haotičnih beleški), i nosila je u sebi jetku mantru ’’Imao sam novac, nisam imao ništa“, Morisonov gorki stav o ispaznosti života rokenrolera, kao i njegove čudesne stihove : ’’I am the air you breathe, food you eat, friends your greet, in the sullen street“. Robijeva  Love her madly, vanredno melodična i furiozna, objavljena je kao singl, nedelju dana pre Džimovog odlaska u Pariz( što je označilo definitivni kraj dotadašnjih Dorsa), marta 1971. godine... ’’... All your love is gone, so sing a lonely song of a deep blue dream... romantični su Robijevi stihovi, nastali u pauzi rada benda tokom sumornog suđenja Morisonu zbog incidenta u Majamiju, koje se oteglo do kraja oktobra 1970. ...   Well, I've been down so Goddamn long That it looks like up to me Well, I've been down so very damn long That it looks like up to me Yeah, why don't one you people C'mon and set me free I said, warden, warden, warden Won't you break your lock and key I said, warden, warden, warden Won't ya break your lock and key Yeah, come along here, mister C'mon and let the poor boy be Baby, baby, baby Won't you get down on your knees Baby, baby, baby Won't you get down on your knees C'mon little darlin' C'mon and give your love to me, oh yeah Well, I've been down so Goddamn long That it looks like up to me Well, I've been down so very damn long That it looks like up to me Yeah, why don't one you people C'mon, c'mon, c'mon and set me free   ... U drugoj nedelji decembra 1970. godine Dorsi su održali ono što su nazivali blues day. Nakon obrade bluz standarda legendarnog Džon Li Hukera(John Lee Hooker) Crawling king snake, Džim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom  Beeen down so long( pevajući o sebi kao o zatvoreniku on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu – odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru ’’Dade county“, na Floridi)... Snažni Morisonov bluz Been down so long, pesma koja je nosila u sebi slike depresije, želje za oslobađanjem i seksualnosti, bila je i referenca na dva dela – novelu Richarda Farine ’’ Been down so long it looks like up to me“ i  bluz numeru iz 1928., autora Waltera Furry Lewisa– ’’I will turn your money green“... Obojena moćnom slajd gitarom Robie Kriegera, uz malu pomoć prijatelja – Jerry Scheffa na bas gitari i Marc Bennoa na ritam gitari, ’’Đavolski dugo sam bio dole“ postala je bučna, agresivna bluz pesma – old Doors slow blues stila.... ... Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim, alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću Džim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet... Još jedan moćan, vanvremenski bluz - Cars hiss by my window( u kojem Džim na jedinstven način solira glasom, podražavajući zvuk bluz gitare) govori o jednoj od mnogih epizoda iz Džimovog burnog života bitnika, iz Venice west boemskih dana nakon završetka studija i odlaska od kuće u život, pesnika i pevača Dorsa, govori o događaju u vreloj sobi – sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi... Džim još jednom aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu i bila heroinski ovisnik. Inspiracija za naslovnu numeru, bolni Džimov opraštaj sa Los Anđelesom – gradom noći, njihov poslednji, veliki hit -LA woman, bio je roman losanđeloskog pisca Johna Rechia – ’’City of night“(1963.) – jedna od Morisonovih omiljenih knjiga iz studentskih dana, kao i reči pisca Johna Fantea: ’’Jebi se, L.A., i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice...“...   Well, I'm the crawlin' king snakeAnd I rule my denI'm the crawlin' king snakeAnd I rule my denYeah, don't mess 'round with my mateGonna use her for myself Caught me crawlin', baby, windowGrass is very highKeep on crawlin' 'til the day I dieCrawlin' king snakeAnd I rule my denYou better give me what I wantGonna crawl no more Caught me crawlin', babyCrawlin' 'round your doorSeein' everything I wantI'm gonna crawl on your floorLet's crawlAnd I rule my denCome on, give me what I wantAin't gonna crawl no more I have crawled a while Come on, crawlCome on, crawlGet on… Well, I'm the crawlin' king snakeAnd I rule my denCall me the crawlin' king snakeAnd I rule my denYeah, don't mess 'round with my mateGonna use her for myself...       U međuvremenu, u jednoj od pauza snimanja poslednjeg The Doors albuma, Džim Morison je proslavio svoj 27. rođendan( 8. decembar 1970.), snimajući tog dana svoju poeziju( bez Dorsa)... Bili su to snimci, posthumno objavljeni, poznati pod nazivom An american prayer – stihovi Morisona ’’ozvučeni“ naknadno od (pre)ostalih članova benda... Nakon što je završio snimanje u ranim jutarnjim časovima, iskapivši još jednu bocu žestine do dna, Džim se onesvestio i srušio se na gomilu studijske opreme. Sutradan je već zahtevao od benda da sviraju neke od numera sa budućeg albuma LA woman( do tada snimljene) uživo... Uprkos njegovoj dotadašnjoj odluci da posle živog nastupa na engleskom ostrvu Vajt( avgust 1970.) i suđenja za incident u Majamiju nikada više ne nastupi na koncertu sa Dorsima, on se naglo predomislio i datumi za nove nastupe istog trenutka su dogovoreni( uporedo sa daljim studijskim radom na novom albumu) – 11. decembar, Dallas, i 12. decembar 1970. – New Orleans( ispostaviće kao poslednji živi nastup Dorsa sa Morisonom)... Kraj je bio sve bliži... Muzika se bližila konačnom kraju... A onda je i utihnula...   The cars hiss by my window Like the waves down on the beach The cars hiss by my window Like the waves down on the beach I got this girl beside me But she's out of reach Headlight through my window Shinin' on the wall Headlight through my window Shinin' on the wall Can't hear my baby Though I called and called Yeah, right Woo! Windows started tremblin' With a sonic boom Windows started tremblin' With a sonic boom, boom A cold girl'll kill you In a darkened room Yeah, woo Ride Ride on Weooooo! Wawa, eooo! Oooo, owa, owaaa! Wa, waaaaea! Ooo, wa, wa, wa, wa, waa! Uh-huh   Manzarek: Upravo je u Nju Orlinsu Džim sasvim izgubio svoju čudesnu energiju. Bio je jednostavno ispražnjen...   Densmor: Njegova životna sila je nestala. Bilo je to veoma depresivno iskustvo.   Vins Treanor( road menadžer Dorsa): Bio je veoma pijan. Bend je završio deo pesme ’’Light my fire“, a Džim je visio na mikrofonu pokušavajući da peva... Zatim je seo kraj bubnjeva i nije se vraćao da peva... Nakon što ga je Densmor razdrmao nogom, Džim je napokon ustao i promrmljao: ’’Da...da...“, a onda je uzeo stalak mikrofona i počeo mahnito da udara po podijumu – sve do trenutka dok drveni pod u ’’Warehouseu“( bivše skladište u Nju Orlinsu) nije počeo da puca... Potom je bacio ostatke stalka u publiku i napustio binu( ispostaviće se, nepovratno). Densmor je tada ustao i rekao: ’’U redu, ja više ne sviram“ i napustio je pozornicu, ostavivši na sceni Robija i Reja...       Bio je to kraj, trenutak velike gorčine i konačne spoznaje kraha jednog velikog čoveka, buntovnika, bitnika, pesnika i umetnika, emotivni i nervni slom Džima Morisona – jedan u nizu zloslutnih padova koji će ga par meseci kasnije odvesti u smrt – u Parizu, 3. jula 1971. godine....   ,, Pište automobili kraj mog prozora kao talasi dole na obali. Devojka je kraj mene ali van mog domašaja. Farovi bljesnu kroz prozor obasjaju zid, ne čujem svoju dragu iako zovem i zovem. Prozori se tresu od zvučnog udara hladna devojka ubija u pomračenoj sobi...”       Posle nervnog sloma Džima Morisona ’’apsolutno uživo“, na sceni ’’Warehouse“ pozornice, New Orleans, nastavljeno je snimanje šestog, poslednjeg studijskog albuma Dorsa sa Morisonom...       Pesma Riders on the stormpostaće Džimov umetnički epitaf, trenutak kada je njegova besmrtna muzika utihnula... Bio je januar 1971. godine... Pamela se vratila iz Pariza, Džim se neko vreme primirio i doneo definitivnu životnu odluku o njihovom zajedničkom odlasku u Pariz... Odluka suda u Majamiju o Džimovoj višemesečnoj robiji na Floridi, mogućnost oduzimanja pasoša uprkos plaćenoj kauciji, kraj živih nastupa Dorsa i gubitak želje za daljim radom sa bendom, nagnali su umornog i razočaranog buntovnika Džima Morisona da prelomi... Incident na koncertu u Majamiju bio je presudan – Džim je postao progonjeni, obeleženi i nepoželjni ,, public enemy“, nastupi Dorsa su otkazivani i praćeni, dok je zloglasni FBI Džimu disao za vratom...   …Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti...       Džimov muzički epitaf – pesma ’’Jahači oluje“, po rečima Reja Manzareka bila je uzeta i adaptirana za album iz Džimovog scenarija za film Highway( iz 1969.), filma o autostoperu-ubici( igra ga sam Morison), koji nakon stopiranja ubija vozača i otima njegov plavi ’’Mustang“ u apokaliptičnoj atmosferi ’’Joshua tree“ pustinje... Morison je film snimio sa nekolicinom bivših kolega sa UCLA univerziteta... Inspiracija za pesmu ’’Riders on the storm“ bila je poezija kultnog američkog pesnika Harta Cranea( koji je život okončao suicidom) koji je pisao o ’’jahačima oluje“... Priča o ludaku-ubici(inspirisana takođe stvarnim likom masovnog ubice Williama Edwarda Cooka, koji je, lutajući između Misurija i Kalifornije, negde početkom pedesetih godina 20. veka, u roku od 22 dana nasumično usmrtio šestoro ljudi) završava se romantičnim stihovima o ljubavi( posvećenih Pameli)... Što se same muzike tiče, Kriger i Manzarek su inspiraciju potražili u kantri numeri (Ghost) Riders in the sky: a cowboy legend, američkog kantri muzičara i glumca Stanley Davis Jonesa... Prepuna zloslutnih tonova i simbolike, uz Morisonov glas koji kao neku vrstu opraštanja recituje stihove, uz turobni eho i zvuke nadolazeće grmljavine, oluje ova numera je objavljena kao singl ploča juna 1971., neposredno pred Morisonovu smrt u Parizu, put bez povratka mračnog jahača oluje...   ... Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih... Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera....                                                                     Majkl Meklur, američki pisac i bitnik       Bio je gospodin Modžo Rajzin( pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda the Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan,  obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda... Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece... Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu( kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost - public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ’’lud“ da ’’potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena... Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran( kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,, zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv... A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove...   ... Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila... Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima .         Bio je, doista, romantični pesnik, tragični pesnik zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ’’vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove... Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog... Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao... Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju... Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja... Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptirai otkaže pretplatu na uskrsnuće ...    ... Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume... Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen , zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti... Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ’’lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla... Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan...       Album ’’LA woman“ bio je zaokružena celina, životna priča nastala iz pobune duha, kao jedna od mnogih s kraja šetdesetih, bergmanovski zatamnjena i lirski nadahnuta, muzički oslonjena na blues tradiciju zaodenutu snagom rock and rolla, jednostavna, iskrena i uklesana u stenu vremena kao nešto što ga nadilazi svojom unutrašnjom snagom i kreacijom. Vrata otvorena između krajnosti spoznatog i nedokučivog, odsjaji i damari duše i srca suprotstavljeni jezi smrti... korak dalje ka ostvarenju snova što nam izmiču na dalekom putu ka sebi i neprolaznosti. Neponovljivi the Doors touch namenjen sanjarima koji nikad ne odustaju, bez obzira na cenu i  odricanja, veru u nešto što nadilazi i sam život.   ,, I tako sam stigao pre nekih pola sata procunjao gradom i video gde vetar duva- u pravcu devojčica u holivudskim gajbama... Jesi li srećna, mala damo, u gradu svetlosti ili si samo još jedan anđeo? Noćni je ovo grad.Noćni...”       Na foto sešnu za intrigantni, simbolički omot albuma( krvavo crven okvir unutar kojeg se na žutoj, gotovo samrtno beskrvnoj pozadini unutrašnjeg omota, oslikavaju crno-beli likovi Dorsa) Džim Morison je sedeo pogrbljen na stolici, sa flašom irskog viskija kraj nogu...   Manzarek: U toj fotografiji možete videti nestanak Džima Morisona. Sedeo je, jer je bio pijan. Bio je na zalasku života i nosio je prevelik teret na leđima. On više nije bo mladi pesnik kojeg sam sreo 1965. godine na plaži u Venice westu....       Kraj, koji se pretvara u novi početak svakog od nas, nadilazimo verom u nešto za čega se iskreno borimo do poslednjeg daha. ,,L.A. Woman” album jedan je od onih svetova snova, kuhinja duše u koje se zaklanjamo na kraju svih naših puteva, uspona i padova, straha od smrti i prolaznosti. Iskorak na drugu stranu stvorenu verom i nadahnućem... uteha i radost onima koji nikad ne odustaju i teraju beskompromisno do kraja... jahačima na oluji čija žrtva opominje i budi nadu...   ,, Devojko, moraš voleti svog čoveka, uzmi ga za ruku, nateraj ga da razume, svet zavisi od tebe, a život je beskrajan. Moraš voleti svog čoveka...      by Mici,,scream of the butterfly“Zibi , 2013-09-23., somewhere in ...    
Pročitajte celu vest