’’MAJSTORI, MAJSTORI“ (1980.) – Goran Marković   ’’Majstori, majstori“ su nastali sasvim slučajno. Grupa mladih ljudi htela je da se odvoji od velikih državnih producenata i napravila malu firmu u Knez Mihailovoj ulici. Skupili smo se 1980. u tri prostorije, kupili tri Titove fotografije da, po zakonu, u svakoj okačimo po jednu. I imali smo firmu, ali ništa više. Meni se tada po glavi vrtela jedna situacija gde čistačica u školi odlazi u penziju, a kolektiv od toga napravi cirkus u kome se ona gubi kao ličnost. Rešili smo da to snimimo. Tekst sam napisao za dve nedelje, a film smo snimili za 18 noći - radili smo subotom i nedeljom i uveče, kada đaci nisu tu. U školu nas je pustila jedna energična žena koja je pomalo ličila na glavnu junakinju - rekao je reditelj i scenarista filma Goran Marković.            Srpski filmski i pozorišni reditelj, Goran Marković smatra se jednim od najznačajnijih i najplodnijih  autora bivše zemlje, Jugoslavije, sa nizom izvanrednih ostvarenja poput: Specijalno vaspitanje(1977.), Nacionalna klasa( 1979.), Majstori, majstori(1980.), Variola vera(1982.), Tajvanska kanasta(1985.) , Već viđeno( 1987.),  Sabirni centar(1989.) i ,, završnim“, Tito i ja, barem što se bivše Jugoslavije tiče. Naravno, i potonja njegova ostvarenja( Urnebesna tragedija, Kordonili Turneja) ne zaostaju svojom čudesnom magijom i smelo progovaraju o još crnjoj stvarnosti, koja nažalost još uvek traje i kada pomislite da je najcrnja ona postaje još crnja, rušeći sve komparacijske zakone i logiku stvari...   ’’Ljudi inače misle da je praška Akademija nešto posebno, ali tamo naučiš sve što i na nekoj drugoj filmskoj školi. Magija umetnosti se ne može naučiti, to ili nađete u sebi ili ne. Zato su mi važnije bile okolnosti mog života u Pragu, koje su znale biti dramatične. Bio sam tamo 1968. godine, doživeo slom Praškog proleća, i sve to je za mene bilo vrlo značajno. Kasnije, kada je sovjetskim tenkovima bila ugušena iluzija 1968. godine, ostao mi je osećaj da se uvek moram suprotstaviti mračnoj sili. Onome što ugnjetava ljude, nameće vrednosti koje nisu njihove i tera ih da žive kako ne žele. Nekada je to bio sovjetski komunizam, i u svim svojim filmovima, bez obzira na žanr, trudio sam se biti subverzivan i raditi o glavi toj mračnoj sili. Kada je pao Berlinski zid(1989.), činilo mi se da su se moji snovi ostvarili, ali zapravo je počeo najstrašniji period mog života. Mračna sila više nisu bili Sovjeti, nego režim Slobodana Miloševića... U Pragu na akademiji sam se naučio boriti i to smatram svojom glavnom pozitivnom osobinom“.   ... Odlazak čistačice u penziju predstavlja idealnu priliku da se u školi, u kojoj je radila, održi još jedna sedeljka o društvenom trošku. Istog dana u školu stiže mladi i ambiciozni inspektor koji otkriva da je škola samo spolja sjajna, dok je iznutra razdirana intrigama i netrpeljovšću, koje kulminiraju nakon jedne bezazlene ljubavne afere između prosvetnih radnika... Jednostavnu životnu priču Marković veoma vešto koristi kao metaforu za svoju vrsnu tragikomediju, razarajuću kritiku jednog društva u kandžama licemerja i rasulu... Marković je sa Miroslavom Simićem, s kojim je prethodno napisao “Specijalno vaspitanje”, osmislio tragikomičnu priču o odlasku u penziju čistačice u osnovnoj školi. Taj događaj, kao i tužba profesorke engleskog protiv svog kolege, samo su povod da publika upozna zamršene odnose u kolektivu i to sve tokom jednog dana. Duboka pesma književnika Aleksandra Sekulića – Majstori u kući, kritički nastrojena prema svim vlastima u svakom dobu, pesma koja traži od čitaoca da se zamisli i razmisli, očigledno je inspirisala i Gorana Markovića u toj meri, da po njenim stihovima nazove film.    ,, Ja sam ’’Majstori, majstori“ smislio vrlo brzo, čak mislim da je za mesec dana bio napisan scenario. Snimanje je trajalo samo 19 dana na traci od 16 mm. Čak nismo imali ni rasvetu. Tu smo oskudicu pretvorili u vrlinu. Direktor fotografije Milan Spasić smislio je da rasvetljava sve neonom. Pošto se sve odigrava u školi, tj. u jednoj krajnje šugavoj atmosferi, on je rešio da od nemaštine napravi stil. Na šper pločama je instalirao desetak neonki i to je bila rasveta... Film su dočekali na nož, čak mu je pretilo jedno vreme da bude i zabranjen. Pobunili su se, kao, prosvetni radnici, zbog vređanja njihovog lika i dela... Ovo je jedna primitivna sredina u kojoj znanja nisu baš rasprostranjena pojava. Postojao je jedan broj tih etabliranih kritičara koji su smatrali da je komedija nižerazredni žanr, nešto što ne može biti umetnost... Umetnost je samo nešto što sadrži užasan patos, je l’?“.     Marković i u filmu Majstori, majstori, kritički intoniranom i oporom, hrabro zaseca u društveno tkivo i iz ugla školske ustanove( vaspitno-obrazovne zajednice, kako glasi njena zvanična funkcija, uglavnom nepostojeća u praksi, kao i većina stvari čiji je cilj zadovoljenje krute forme bez suštinskog sadržaja) demaskira mimikriju lažnog sjaja jedne od temeljnih institucija sistema – tadašnjeg tzv. samoupravnog socijalizma( ko li je samo sa kim ili čim upravljao?)... Majstori, majstori su društvena hronika širokog idejnog zamaha, a diskretna lokacijska klaustrofobičnost potcrtala je teskobu koja nadire i preti da zarobi aktere uhvaćene u donekle prijatnu i lagodnu kolotečinu svakodnevice. Ovo je film velike istine, zapravo velikih istina, što je posebno značajno kada govorimo o filmu koji očitava suptilan društvenu angažovanost i koji je izveden u klasičnom fabularnom stilu i u naturalističkom ključu. Četrdeset godina docnije, stanje  u ovdašnjem školstvu nije se značajno promenilo(osim što je sve još haotičnije i apsurdnije), a nije tu samo reč o zarobljenom protoku vremena – ima dosta toga i u autorovoj inteligenciji i spremnosti da na svoj način tu i takvu istinu i izrekne… I sve to više nego lucidno upakovano u priču o  ljudskim slabostima i sistemu koji ih podupire do trenutka kada odluči da krene u sasvim drugačijem smeru… ... Ne verujem da filmom mogu promeniti svet, nego mogu samo menjati duše i duboke osećaje ljudi, ublažiti bes i očaj. Mogu možda i probuditi empatiju, ali sumnjam da nešto mogu praktično menjati...       Tu je, opet, sjajna ekipa glumaca, kakve je malo koja kinematografija imala i koji su, uglavnom, veoma lucidno i kreativno iznosili uloge, dajući im uvek onaj presudni lični, neponovljivi pečat i šmek. Uvek je tu bila doza krajnje specifičnog, urnebesno-tragičnog humora, reprezenta ovih naših uvrnutih prostora, ali preko potrebnog da bi sami sebe pokušali razumeti, ovako nelogični i nesolidni... Uz češku školu reditelja( pre svega neprevaziđenog satiričara Jiržija Mencla) i humora, bili smo uvek tu negde u vrhu, sličnih senzibiliteta i doze crnila koji su opisivali tragikomičnost apsurdnih društava, dajući oduška narodnom trpljenju diktatora, demagogije i svih mogućih, ponižavajućih gluposti ... Fantastična Semka Sokolović-Bartok( buduća tetka iz Bosanske Krupe u ,, Raljama života“ Rajka Grlića), kao direktor škole, naprosto dominira autoritativnošću, cinizmom, neurozama i krutošću, gde je sve spolja naizgled savršeno, dok jedna ljubavna afera iznutra ne razori ,, savršeni sklad“, harmoniju i poredak jedne veoma ugledne škole i njene direktorice, te pokaže pravo stanje stvari – sa puno intriga i netpeljivosti...   ... Među glumcima kruže priče da Goran Marković predivno radi sa nama. Htela sam da vidim kakva je to čarolija. Dok se film nije završio, ništa nisam razumela. Kada se završio, shvatila sam da je on zapravo svakog od nas okrenuo jednog ka drugom. Zamislite 18 noći sa Zoranom Radmilovićem! Nikada više ni u jednom filmu nije bila takva atmosfera dok se čeka.Sa Pajom Vuisićem sam mogla da ćutim. To je takvo dostignuće da ne možete da zamislite. Paja je bio čovek sa kojim je, ako pristane da govori u pauzama, bilo vrlo prijatno razgovarati. Ali ćutati sa njim, to je tek najlepše na svetu! Sa Zoranom pamtim neke fantastične noći kada je pričao svoje događaje iz Zaječara. Tu smo se povezali, zaljubili jedni u druge i meni je uvek bilo žao što film traje tako kratko, ali ostala su prijateljstva do kraja života - otkrila je glumica Tanja Bošković.   ... Ambicioznog, mladog inspektora, koji dolazi da sve to proveri, ostajući do kraja zaglavljen u sistemu koji se raspada, tumači Bogdan Diklić, uvek savršeno hladan i komičan, unoseći dodatni haos i nemir u društvo prepuno nelogičnosti i neodgovornosti pojedinca... Tu je još uvrnuta ekipa prosvetnih radnika – ljudi od ugleda i prikrivenih strasti - Predrag Laković( nesretno zaljubljen), Tanja Bošković( uvek koketna, ovaj put obična šmizla), Miodrag Andrić- Ljuba Moljac( švaler, pravi Tarzan među nastavnicima, predaje fizičko vaspitanje), potom Pavle Vujisić( majstor za popravke svega i svačega, protivteža svojom razboritošću opštem haosu), anonimna spremačica koja upravo odlazi u penziju, neko gotovo neprimetan unutar društva ,, intelektualaca“ koji uništavaju sve pred sobom, i kao šlag na opraštajnoj torti nastavnik tehničkog obrazovanja Sava( mrzovoljni i cinični, veličanstveni Zoran Radmilović), biologičarka, Savina supruga( Olivera Marković, uvek uglađena i smirena, protivteža neurotičnom, potrošenom Savi) i napokon neko u čijem se liku sve sažima i prelama, u čijim se alkoholnim traumama( genijalni Berček, nastavnik književnosti, poetičnog nadimka - Viski) očituje sva tragika jednog lažnog morala i društva u celini...   ’’Bio sam skeptik, mnogi tvrde i mizantrop, u gotovo svim mojim filmovima sve je vrvilo od loših i ružnih ljudi, a sve zato što sam nekako lično predosećao opštu hipokriziju koja je vladala. Ako ima neki zajednički imenitelj u mojim filmovima – to je borba protiv sveopšte laži na koju smo svi pristajali i koja je bila javna tajna. Svi mi u ovoj državi znali smo o čemu se radi, ali niko ništa nije preduzimao ne želeći, jednostavno, da se deranžira.Prema tome, ova eksplozija na svim planovima je eksplozija istine koja nije mogla više da se prikriva, a pogotovo prećuti...“.       Berčekov završni monolog, alkoholni krešendo, kada pijan kao majka recituje stihove znamenitog srpskog književnika Aleksandra Sekulića ,, Majstori, majstori...“( o svima onima koji nam se nezvani mešaju u život, ,, pomažući“ nam - uništavaju ga, baš onako, temeljno) i Radmilovićeva konstatacija: ,, Evo šta obrazovanje napravi od pravog čoveka“, posmatrajući Berčeka kako se razoren alkoholom i rezignacijom pijan stropoštava po sred stola sa hranom i pićem, simbolizujući čovekov pad i unutrašnje urušavanje, metaforično oslikava zloslutnu najavu opšte propasti tadašnjeg društva... Supervizor, legendarni Rade Marković, koji se na kraju pojavljuje kao egzekutor ili ,, partibrejker“, na ispraćaju ,, drage Keve“, kako su od milja zvali spremačicu, samo svojim jedinstvenim, hladnm cinizmom konstatuje uznapredovalu ,, bolest“ unutar škole i njenog poretka stvari, raspršujući i poslednju iluziju u mogućnost popravke bilo čega...   Majstore zatekohna krovu stare kućemenjaju slomljen crepmajstori na krovumajstori unutramajstori, majstoriko vas je zvaozašto dirate moj crni krovna kojem stoji roda belana kojem raste trava kudravamoj krov u podnožju dugog vekazašto ste mi kuću zauzelizašto ste napaličekićima ekserimačetkama bojamamajstori majstoriizlazite pustite meda sam kuću uređujemne čuju oniukucavaju moje kostifarbaju mojom krvljuiznose iz mog srcanameštaj starinepodnošljivi majstorinjih trideset sede na meni jednomdoći će kažu čuven gostloviće maglu po šumarcimasa tvojom će se kućom sudaritimora da bude kao iz bajkeevo tebi ogledaločešljaj smeh u njemulice ti je poduprtoželeznom tugommajstori majstorišta ste učinilito nije moja kućato moj gost nijeto više nisam ni ja       Rade Marković, kao pravi, otmeni i odmereni gospodin, u ulozi ciničnog i hladnog supervizora beskompromisno saopštava neprijatne istine o truleži koja vonja na sve strane, na opštu hipokriziju i inerciju društva kome ni obrazovanje, u pravom smislu reči, nije potrebno – već samo neka vrsta simulacije istog, jalovi surogat za proizvodnju novih poltrona i dupeuvlaka. Deceniju kasnije, ,, Majstori, majstori“ pokazaće se kao jedan od proročkih filmova, u vreme kada su sve gadosti, decenijama gurane pod veličanstveni tepih, izbile u vidu rata, nasilja, podele plena pljačkom i sve to uvijeno u oblande zaglupljujućeg šovinizma sa kojim je sve i počelo pre pola veka, u borbi za vlast i podelu plena... Bilo kako bilo, ovaj film ostaje jednim od nenametljivih ,, markovićevskih“ klasika Yu filma, pa i šire... Film je doživeo i zabranu zbog navodnog vređanja lika i dela nastavnika!   ... Zabrana filma ’’Majstori, majstori“ trajala je kratko jer on nije bio prst u oko tim ljudima. Nastao je kada se o društvu govorilo u alegorijama i indirektno. Za svoje filmove sam namerno birao takve sredine kao što su popravni dom, škola ili bolnica. One su predstavljale društvo u malom. Danas možete sve da snimite, ali nemate uporište na šta bi se to odnosilo. Društvo je danas do te mere ostrašćeno i ozlojeđeno, a ljudi su se prozlili. Tako da nijedna metafora više nije primerena - objašnjavao je Goran Marković.         Goran Marković i njegova legendarna generacija poznate Praške škole(filmskih reditelja stasalih sedamdesetih godina 20. veka, koju su činili njegove kolege sa studija na čuvenoj filmskoj akademiji u Pragu, šezdesetih godina, u tadašnjoj komunističkoj Čehoslovačkoj – Srđan Karanović, Goran Paskaljević, Rajko Grlić i Lordan Zafranović. Bila je to sjajna mlada generacija reditelja, novi filmski talas koji je smenio ili nadomestio prazninu nakon tzv. crnog talasa, kojem su pripadala do tada najveća rediteljska imena Jugoslavije, autori uklonjeni zbog otvorene kritike društva na zalasku i moguće kontrarevolucionarne subverzivnosti, po mišljenju dominantne Partije, na čelu sa Brozom) doneli su novu, kritički intoniranu svežinu i još otvorenije progovorili o zataškavanoj stvarnosti i zabranjivanoj istini, najavljujući skori definitivni kraj jednog trulog i licemernog poretka bez istinske supstance i bilo kakvog relevantnog morala, vrednosti utemeljenih u pravdi, znanju i istini. Bilo je to zlatno doba Yu filma i rock and rolla, ,, ujedinjenih“ u buđenju buntovne svesti i urbanog senzibiliteta unutar izolovane, palanačke ,, svesti“, do tada dominantne i jedine ,, ispravne“, oivičene demagoškim i ideološkim okovima tzv. svesti naroda i narodnosti, na čelu sa ,, ljubičicom belom“. Lavina novog bunta počela je naglo da se kotrlja, noseći sve pred sobom do sudbinskog tužnog epiloga s početka devedesetih, kada je sve nestalo u haosu rata, beznađa i surove, dugo odlagane realnosti, čije posledice trpimo i danas – ničim izazvani, naravno, kako se to i tada tvrdilo...    
Pročitajte celu vest