Veoma je lep osećaj znati da imaš u svojoj okolini umetnika i drugara koji stvara nešto što je tebi idejno i sadržajno blisko. Naš prvi susret i upoznavanje je bio kao mim sa dva Spajdermena koji upiru prstom jedan u drugoga, a preslikani su. ("Ti si onaj što pravi dada pesme / radi fanzin...") Naše žene su bile u fazonu da li se pravimo da se ne poznajemo i da to nije neka spontana dadaistička predstava. To zapravo jeste, a i nije ono što možete očekivati od Stanićeve poezije. Iako se vezuje za neke paraliterarne entitete, za koje nisam siguran da li bih trebao da ih pominjem (pa zato i neću), ovu zbirku je objavio pod svojim građanskim imenom i to je prva naznaka da se tu radi o pravoj pravcatoj, pre svega literarnoj diverziji i istaknutoj neodadističkoj crti koja krasi njegove radove. On u svom rukavu već ima objavljenu zbirku pesama („Rupe”), a između ostalog, bio je i gost u mojim publikacijama (Librarion #0, Librarion #5, Fuшeraj)."Karaoke Kapitalizam" je presek najupečatljivijih radova koji u standardnom, formalističkom smislu ni u snu ne bi bili svrstani u "normalnu" poeziju, niti su u obavezi da to i postanu. Oslanjajući se na ready-made metodu koja svoje korene i koncept duguje dadaizmu, i kasniji procvat i reinvenciju u postmoderni, njegovi radovi divljački, ali opet sa gotovo robotskom preciznošću i stilom, nepatvorenim slobodarskim poletom stvaraju nove poglede na materiju koja je tom prilikom 'secirana' , bio to priručnik za prvu pomoć, zakon o radu ili udžbenik matematike za peti razred osnovne škole, kao i mnogi drugi. Svako ko zaviri u Stanićeve radove, može očekivati široku lepezu stihova, ali pre toga mora da se naoruža strpljenjem uperenim ka tumačenju konteksta i podkonteksta, koji svesno beže pred očima i zdravim razumom. Kako to već biva sa ready-made-om, neiskusnom oku i sluhu za poeziju će se ovi redovi činiti kao nabacana gomila činjenica i krajnje ofrlje postavljeni polurečenični konstrukti. Međutim, poetska stvarnost kao takva služi kao tampon-zona između medijuma, sintagmi koje postoje same za sebe i u međusobnoj haotičnoj simbiozi, i čitaoca, koji sklapa sliku u glavi, u zavisnosti od svojih predubeđenja, znanja (ili neznanja) i količinom mašte kojom raspolaže – učinak je svakako zagarantovan. Neko će možda prepoznati tekstove koji su ovde raščerečeni kao pečenje pred slavlje, pa će mu možda biti još veća mučnina prilikom razmišljanja o tome, ili će ostati potpuno „imun” na negativnu reakciju i shvatiti ovo kao skeč, jezičku intervenciju. Kod Stanića, dakle, postoji bezbroj varijacija u njegovim radovima koje mogu nasmejati, ili razbesneti, štaviše, „pokvariti” impresiju o datoj pojavi. Pitanje je da li neko može pročitati zakon o radu, i potisnuti potrebu da publikaciju u štampanom obliku zafrljači u pravcu onih koji su ga pisali i koje isti maltene ne dotiče. Da ne zalazim u politiku, poćiću od svojih afiniteta – mrzim matematiku iz dna duše, a tekst koji se odnosi na sadržaj udžbenika za peti razred osnovne škole me još više obeshrabrio u nameri da ću je ikad zavoleti kao nauku. Više sam uživao u literosekciji jezičkih priručnika i svesnom „prljanju", raščlanjivanju srpskog jezika, neko bi rekao i modernizaciji (zbog koje tradicionalnisti vrište), kom je u posebnom sloju pridata posebna pažnja, kao i smela, bolna analiza kapitalizma kao nužnog zla. Zbirka duguje i naslov već pomenutom.Slobodno pretpostavljam da inspiracija Stanića kao pesnika i hroničara ovog kratkofitiljnog i sumanutog Internet vremena, ide ka zadržavanju koncepta igre, rekombinacije već postojećih obrazaca, i to sve bez upotrebe veštačke inteligencije i generatora "slučajne poezije". U isto vreme, ukoliko sve to posmatramo kroz alegoriju, tu je i hermetična kritika pomenutih pojava, predstavljena krajnje ljudski. Ko će to bolje učiniti nego živi pesnik, koji ima moć da kaže sve što misli, a da to ne bude previše odurno, suvoparno, jer na kraju krajeva, sve je ovo zabava ili bar tako neki žele da nam nametnu, kao karaoke, jedino je pitanje koju pesmu ćeš propevati ili koje ćeš stihove sricati teškom mukom.Nemojte olako shvatati poeziju, naročito avangardnu, jer je istina čak i između reči u stihovima, a kamoli redovima. Borislav se potrudio da nam saopšti sve što misli, a opet, ostavio mogućnost da sami sklopimo sliku, idealnu ili manje idealnu, punu osećanja, ili potpuno lišenu istih, u skladu sa time šta želimo da pročitamo u datom trenutku. Pesmu u karaoke baru može po slučajnom obrascu (eng. random) da vam bira mašina, ali za stihove koje ćete čitati, zauzmite stav i ne dozvolite da vam se to nameće po bilo koju cenu. Angažovana poezija ne trpi neodlučne i nepripremljene duše.Desya Lovorov
Pročitajte celu vest