Alis Voker je jedna od najistaknutijih američkih književnica i prva Afroamerikanka, koja je osvojila Pulicerovu nagradu za književnost, upravo za roman "Boja purpura". Knjiga je, takođe, adaptirana u režiji Stivena Spilberga i film, u kojem glavne uloge tumače Vupi Goldberg i Opra Vinfri, je svojevremeno bio nominovan za jedanaest Oskara. Sasvim je razumljivo što sam želela što pre da ga pročitam kada sam videla da će se pojaviti i na našem jeziku. "Boja purpura" govori o životu dve sestre Sili i Neti, crnkinjama, koje odrastaju u ruralnoj sredini i siromaštvu na jugu Amerike, u periodu između dva rata. Vrlo brzo će ih život i nesrećne okolnosti razdvojiti, ali će njihova priča biti ispričana u formi prepiske, najpre u vidu obraćanja Sili Bogu, a zatim i u vidu pisama, koje sestre studiozno šalju tokom trideset godina jedna drugoj, iako ona ne stižu uvek na pravu adresu. Dok postoje knjige, koje vam ulepšavaju časove čitanja svojom vedrinom, ova knjiga nije jedna od njih. Jedna jako mračna i teška priča, čijem tonu doprinosi i pripovedanje na iskrivljenom jeziku jadne Sili, koja nikada nije imala priliku da se obrazuje. Moram priznati, na samom početku mi je čitanje išlo nešto teže i sporije, nisam se rado vraćala knjizi, ne zato što nije dobra, već zato što sam u njoj čitala nešto što me tišti i čini da se osećam nelagodno, pa čak i loše. Ali je to nešto što je svakako moralo biti ispričano, jer cilj ovakvog vida umetnosti je da nas potrese i dotakne, natera da "proživimo" život kakav mi sami nikada nismo morali da vodimo. I sa te strane, ova knjiga je zaista nešto posebno. Naravno, upozorenje da se u knjizi nalazi i uznemiravajući sadržaj, iako ne u tolikoj meri grafički prikazan, stoji. Knjiga, koja će vas definitivno potresti do srži, sa likovima, koji su napisani na jedan realan i otrežnjujući način, sirovo i  emotivno. Knjigu čini čitava plejada izuzetno snažnih ženskih likova, čiji život predstavlja svakodnevna borba, što sa okolinom, što sa najbližima. Ali kao što sam već napisala, sam proces čitanja je išao nešto teže u početku, ali sam napredovala sve više i više kako je ton knjige postajao optimističniji i unekoliko vedriji, što ne znači da će isti slučaj biti i sa vama. Zato i ne želim da preterano pišem o radnji i likovima, mislim da je ovo jedna od onih knjiga, koju svako treba da doživi na sopstveni način, prosto, da dozvoli sebi da prođe kroz jedan takav emotivni proces. Obično klasici američke književnosti kod mene izazivaju oprečna osećanja, ne mogu uvek da se "povežem" sa likovima ili pričom zbog stila pisanja ili teme, koju knjiga obrađuje, ali "Boja purpura" je na mene ostavila dugotrajan utisak, koji će me pratiti još dugo. Kada je reč o čuvenom filmu, koji je po knjizi snimljen, ne znam da li ću ikada biti u stanju da ga pogledam, mada verujem, a i godinama sam slušala, da je veran knjizi.  Da li ste vi čitali "Boju purpura" ili gledali istoimeni film?
Pročitajte celu vest