Subota - 6. jul, je EXIT Tribe-u donela nekoliko zapaženih nastupa. Najzvučnija imena Main stage-a bila su Greta Van Fleet - američka hard rock grupa, i Dub FX - australijski performer i muzičar. Sa druge strane, Explosive bina je bila rezervisana za hardcore/punk melodije, a među izvođačima posebno su se izdvojili nemački Spermbirds, američki Total Chaos i novosadski Reflections of Internal Rain. Place to be, da se izrazim anglosaksonski, beše Explosive bina sinoć, barem što se gitarskog, hardcore/punk zvuka tiče. Program je startovao već oko 19 časova, međutim prvi bend koji je moja malenkost stigla ispratiti bio je zagrebački Ponor. Ovo je mislim četvrti put da uživo gledam ovu metal/hc/punk četvorku. Svirali su nešto više od pola sata, a na repertoaru su im bile uglavnom stvari sa drugog albuma - ,,Prah i pepeo’’, ali se našlo i ponešto za ljubitelje prvog. Inače, grupa je sastavljena od poznatih faca hrvatske punk scene koji su svoj raniji angažman pronalazili u bendovima kao što su Amok, Nikad, Senata Fox, La Kurtizana... Pesme sa gorepomenutog drugog albuma koje su obeležile nastup bile su Kad?, Strah i Naše sestre. U publici su uglavnom bili poštovaoci i poštovateljke, odnosno prijatelji i prijateljice sastava, pa je isti iskoristio priliku da se u nekoliko navrata njima zahvali i posveti koju traku. Interesantna stvar kod ovog sastava je ta što uprkos mračnim tonovima koje proizvode, apsolutno su i maksimalno vedri, nasmejani i pozitivni u pristupu i govorima između numera. Ko da sviraju skate punk, a ne metalkorčinu sa vrlo ozbiljnom tekstualnom tematikom. Kamo sreće da su takvi svi protagonisti regionalne hc/punk scene. Zbog tebe, za tebe zatim Sve što znaš i na posletku naslovna prvog albuma Ovo je kraj. Kratko, mračno i jasno. Na binu su se potom popele evropske hardcore legende – Spermbirds. Neposredno pre svirke Ponora imao sam priliku da sa ovim carevima odradim intervju. Opis te situacije bi glasio – skoro pa prijateljska atmosfera u bekstejdžu, umalo svi članovi uzeli učešće u razgovoru i zanimljivi odgovori puni novih informacija. Dakle, savršen intervju, no o tom potom, tj. kada transkripcija odradi svoje. Spermbirds imaju poseban status u Srbiji. To je bend koji se naširoko slušao u Beogradu i Novom Sadu krajem 80-ih i početkom 90-ih, a ključni momenat za sve tadašnje fanove, danas veterane, bio je koncert u prestonici aprila 1991. godine. Ni sami Nemci nisu znali šta ih je tada zadesilo i koliku su zapravo popularnost imali. Danas je situacija nešto drugačija, što ipak to ne menja činjenicu da su i dalje rado viđeni, o čemu govori i reakcija, ali i odevna kombinacija publike, gde je minimum desetoro ljudi imalo identičnu Spermbirds majicu, onu sa motivom omota ,,Something to Prove’’ albuma. Veče su otvorili sa Set An Example, pa onda grunuli hitčinu You’re Not a Punk. Sa narodom je uglavnom komunicirao bubnjar Matthias Götte, koji se nije libio da zasvira u navijačkoj majici FK Vojvodine, a po nešto su znali dodati i njegovi saborci iz originalne postave - gitarista Roger Ingenthron i pevač Lee Hollis. Za septembar su najavili izalak novog albuma, pa su odsvirali i par onih koje će se na njemu naći, kao na primer naslovna, Go To Hell Then Turn Left. Lee Hollins je retko govorio, ali kada jeste, bilo je obojeno ironičnim humorom. Americans Are Cool je najavio kao numeru o zemlji odakle je otišao i gde se ,,hvala bogu’’ nije vratio, dok je nešto kasnije pohvalio sam Exit uz dodatak da će se verovatno ,,utripovati’’ nakon nastupa. Gitaristi Roger Ingenthron-u su inače zagubili gitaru po aerodromu, pa je u pomoć uleteo Rajko iz benda Bronze i posudio mu svoju. Za to je dobio zahvalnicu, doduše pogrešno adresiranu jer je Roger mislio da je gitara došla iz Ponora. My God Rides A Skateboard kao uvertira za Knifethrower, a ova kao uvertira za Try Again, tokom koje su se svi prisutni razjarili i raspevali. Za dosvidanja ostaviše Only a Phase. Ipak, ne ide da se nakon sedam godina od srpskih fanova tek tako rastanu, te su se vratili i na bisu zasvirali Something To Prove i, na moju veliku radost, Lights Out legendarne američke hardcore/punk grupe Angry Samoans. Kraj kakav se samo poželeti može. Iako su se potkradale greške u sviranju, a Lee u nekim deonicama debelo falširao, sveukupno je bio dobar koncert i nadam se da na idući nećemo čekati ovoliko dugo. Na pozornicu su sledeći stupili američki street pankeri Total Chaos. Uniformisani od glave do pete, sa sve krestama, spajkovima, lancima, katancima i The Exploited majicama pred publiku Explosive bine isporučili su repertoar od blizu 20 pesama, u nešto manje od sat vremena svirke. Da se razumemo, ja taj stil potpuno podržavam, prvo zato što je esencijalna estetika ovog žanra, a drugo zato što se retko više u Srbiji viđa, pa ti bude milo kad se pojavi bez obzira što je gostujuće i kratkotrajno. Sam bend inače postoji već 30 godina i iza sebe imaju dvocifreni broj studijskih albuma i pregršt koncerata i turneja. Pre nekoliko godina su tokom jedne od tih turneja posetili i Novi Sad, tako da im je ovo bilo drugo gostovanje. Ono što je obeležilo sinoćnji nastup jeste veliki entuzijazam kod same grupe, ali gotovo nikakva reakcija auditorijuma. Jedva da je par nekih momčića u prvim redovima poskakivalo i pokušavalo zaigrati pogo. Šteta jer je bend zaista bio pun elana i što je još bitnije, dobro su svirali. Na set listi su se, između ostalih, našle Pledge of Defiance, Punk No Die, Street Punx i Complete Control. Iako se kroz tekstove uglavnom bave pank supkulturom i takvim načinom života, po nekima pozerskim temama, ovaj bend je i te kako angažovan. Tokom svoje karijere nisu prezali da u određenim trenucima podrže razne anarhističke inicijative i ostale socijalne projekte, a bogami ni sinoć verbalno nisu izopštili pojedine strukture. Tako se recimo na tapetu našla njihova, ali i sve Vlade sveta, a neposredno pre izvedbe trake Police Rat i sami čuvari javnog reda i mira. Za odnose s javnošću je bio zadužen bubnjar Miguel Conflict, koji je u jednom momentu krenuo da, ničim izazvan, komunicira na španskom i pevač Rob Chaos. Zdušno su se zahvaljivali na poseti, uverljivo i srdačno, i to posebno pri kraju. Za rastanak su sačuvali Riot City. Veoma dobar nastup i pristup. Šteta, ponavljam, što nije ispraćen u zadovoljavajućoj meri. Došao je red da se Explosive zameni glavnom binom Exit-a. Dok sam koračao ka njoj svoj set su završavali Greta Van Fleet. Ono što sam nakratko čuo bilo je kvalitetno, a ono što sam još kraće video jeste mrtva trka u tome ko više uživa, da li mlađarija na stejdžu ili sama publika. Ipak, onaj zbog koga sam pre svega prihrlio Main-tu jeste momak koji je naredni izišao pred narod. Njegovo ime je Benjamin Stanford, dolazi iz Australije i svetu je poznatiji kao Dub FX. Ovaj čovek je pokidao, dakle P O K I D A O! I to u tačno sat vremena nastupa, onoliko koliko mu je dodeljeno. Taj odnos sa pristunima, ta enegija, umeće rukovanja tehnikom pred njim, sonični sklad i ostale zvučne akrobacije koje je izvodio samo su neki od segmenata predstave koju nam je priredio. Priča je krenula sa Made gde je tek za delić pokazao šta nas čeka i šta ume, onda je bitbokserski uveo masu u Rude Boy, a zatim deganžirao Hip Hop. Došlo je vreme da se uleti na čist reggea teren sa So Are You, koji se na kraju pretvara u drum’n’bass ludnicu i gde nastaje totalni haos ovaploćen šutketinom i prašinčinom. Potpuni haos, a opet u totalno pozitivnom duhu. No, ako bih morao da biram za najbolji deo nastupa odabrao bih onaj kada je izveo The Sky. Isto šutka, isto prašine oblaci, ali celokupan doživljaj i sonična vožnja, pa ono, za večno pamćenje. Valjalo bi podsetiti da velika festivalska bina u suštini i nije prirodni muzički habitat ovog momka. Njegov zanat se kalio na ulici i upravo ti njegovi asfaltni performansi jesu ono od čega je satkan. Nisam siguran da li je ovog puta po bulevarima Novog Sada dostavljao svoje zvučne proizvode, ali se ne bi niko začudio da jeste. Dub FX, foto: Exit No, ’ajmo nazad među zidine tvrđave, tamo gde je žurku lagano finiširao. U tome mu je pomogao ruski artista Steppa Style koji je svojim vokalnim bravurama dodatno zagrejao već usijanu atmosferu. Nakon što je Rus uslikao jedan selfi sa Stanfordom i masom, te zapalio, ostala je još jedna pesma za izvesti. Kako reče ,,ja bih mogao još tri sata ovako, ali drugi izvođači treba da nastupaju.’’ Energično, autentično, dinamično, ali prekratko. Tako je, kako je i za dugo je sećanje. Povratak na Explosive i svirka novosadskog neocrust sastava Reflections Of Internal Rain. Kasnio sam malo, ali došao taman na moju omiljenu – Shadow. Bend se nedavno vratio na scenu, nakon nekoliko godina pauze i moram priznati da mi je ovaj nastup bio za nijansu bolji od onog u Beogradu gde sam ih skoro gledao. Uvežbanije su zvučali i vokali su bili razgovetni, verovatno i zbog kvalitetnije opreme na kojoj su sinoć muzicirali. Svakako, veoma dobro i moćno zvučaše. Ono što se dalo na prvu loptu primetiti, daleko ih je veći broj ljudi ispratio u odnosu na, recimo, Total Chaos, tako da bi na koncu to značilo da ih se novosadska publika uželela posle višegodišnjeg odmora. Dokaz toj tvrdnji priložen je prilikom izvedbe kompozicije Answers, kada se pevač spustio među okupljene i darivao mikrofon za singalong. Set su okončali numerom My Promise. Lepo subotnje Exit veče. Sitno brojim do kraja devetnaestog festivalskog izdanja, a za poslednji dan, opet metalčina, ali bogami i repčina, odnosno grajmčina. Čitamo se. Nemanja Mitrović Timočanin
Pročitajte celu vest