You’re not a Nazi, Jojo. You’re a ten-year-old kid who likes dressing up in a funny uniform and wants to be part of a club. Mogu da se setim samo dve uspešne filmske realizacije u kojima su se kombinovali neki vid komedije i nacizam. Prvi je The Great Dictator Čarlija Čaplina, koji je svoj film snimio kada je nacistička Nemačka bila u punom naletu. Drugi je remek-delo Roberta Benjinija The Life is Beautiful, ovenčan sa tri Oskara. Novi film Taike Vaititija (Taika Waititi) Jojo Rabbit predstavlja satiru Drugog svetskog rata i nacističke Nemačke, u kojoj sve posmatramo iz perspektive desetogodišnjeg dečaka. Radnja filma je smeštena pred kraj rata i pratimo usamljenog dečaka po imenu Džodžo (Roman Griffin Davis). On je zagriženi član Hitlerove omladine i njegova zaslepljenost nacizmom ide dotle da povremeno komunicira sa svojim idiotskim imaginarnim prijateljem Hitlerom (Vaititi). Međutim, Džodžo je predmet ismevanja, a svoju žilavost je neuspešno pokušao da dokaže bacanjem granate, koja mu je ostavila ožiljke na licu. Njegov svet se okreće naopačke kada otkrije da njegova samohrana majka Rosi (Scarlett Johansson) krije mladu jevrejku Elsu (Thomasin McKenzie) u njihovom tavanu… Reditelj i scenarista Taika Vaititi je filmaš sa Novog Zelanda koji se filmom Thor: Ragnarok ubacio u Marvel univerzum, a pored toga plasira komedije sa specifičnim humorom koje voli i publika i kritika. U svom novom filmu nacizam vidi kao šalu, a Hitlera kao zaista blesavog, nesigurnog čoveka, sa pretpostavkom da su nacisti bili loši ljudi, pa je moralni imperativ da im se smejemo. Adaptirajući roman Caging Skies, Vaititi se susretao sa velikim problemom – da bismo pratili priču predstavljenu iz njegove perspektive i da sve vidimo kao šalu, mi moramo zaboraviti strahote rata. Drugi problem je što je neminovno, s obzirom na temu, da se mi tih strahota sami podsetimo tokom gledanja filma. U filmu Jojo Rabbit nacisti deluju bezopasno, a možemo ih podeliti u fanatike i one koji se moraju pretvarati da su fanatici. Dok su prvi dostojni ruganja, drugi imaju podlogu da ih pratimo sa simpatijom, pa dolazimo u situaciju da nam bude žao likova sa amblemom svastike na rukavu. Ruganje ide dotle da, recimo, pripadnici Gestapa ne vide očigledne stvari jer se pozdravljaju do iznemoglosti i ismevaju jevrejsku rasu, nesvesni da je devojčica ispred njih upravo jevrejka. Što se tiče predstavljanja Hitlera, Vaititi se potpuno opustio i predstavio nam komičnog čoveka koji je smešan zbog toga što je detinjast i nesiguran. Film ga ne ismeva kao istorijsku ličnost, već kao produkt mašte mladog dečaka, kome je njegova ideologija i fanatizam gotovo sve u životu. Džodžo je pao na Hitlerov šarm i zaista veruje u nacizam, ali zbog svoje ličnosti nikako ne uspeva da se uklopi među svoje vršnjake. Zanimaju ga tajne sposobnosti jevrejskih ljudi, a kontakt sa devojčicom ga inspiriše da napiše knjigu u kojoj bi opisivao gde jevreji kriju svoje rogove i slično. Džodžo je dobričina, neiskvareni dečak kome moral dopušta da shvati kako je Elsa potpuno normalna devojčica, a ne ono što govori nacistička propaganda. Kako njihov odnos napreduje, dečak preispituje svoja uverenja, a njih dvoje postaju prijatelji. Verujem da će vam se scene sa njima dvoma dopasti čak i ukoliko vam fiktivne figure nacističkog sistema nisu komične. Upravo je osveženje što taj period posmatramo iz perspektive dečaka koji ne razume svet oko sebe, ali zbog toga Vaititi donekle dobija dozvolu da nam pruži nekoliko pomalo preteranih scena, koje bi sigurno naišle na osudu da nema dece u ulogama protagonista. Džodžo i Elsa su nevini karakteri u tom kontrastnom okruženju, a mladi glumci su zaista dobri u svojim ulogama. Baš dugo nisam video toliko dobru dečju glumu kao kod dečaka koji je glumio Džodžoa i drago mi je što se našao u društvu kvalitetnih glumaca na dodelama nagrada. U sporednim ulogama su odlični Skarlet Johanson i Sem Rokvel (Sam Rockwell), sa predstavom lika na granici karikature, koji vremenom stiče naše simpatije. Nastup Vaititija kao Hitlera je u isto vreme i hrabar i urnebesan potez, a ocena tog nastupa je veoma relativna stvar. Jojo Rabbit je provokativna, jedinstvena satira koja zbog predmeta svog ismevanja neće biti po svačijem ukusu, ali koju vredi pogledati pre svega zbog veoma šarmantnog nastupa i iznenađujuće doze srčanosti i sentimentalnosti dečaka-protagoniste. moja konačna ocena: 8/10 Članak Jojo Rabbit (2019) se pojavljuje prvo na The Filmske Recenzije.
Pročitajte celu vest