Da je nekim slučajem Dejan Tiago-Stanković odlučio da se bavi onim što je završio – arhitekturom, verovatno bismo njegovu kreativnost mogli da doživimo gledajući zdanja koja bi on projektovao. Međutim, sudbina je za njega imala drugačiji plan. Od Beograda (gde je rođen), preko Londona, pa sve do Lisabona (gde trenutno obitava), sudbina ga je vodila i usmeravala ka onome u čemu uvek daje svoj maksimum, a to je književnost.Na svom književnom putu, prevodio je portugalske pisce (prvenstveno Saramaga) na srpski jezik, ali i naše pisce, poput Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića, na portugalski jezik. A zatim se i sam okušao u pisanju – i na srpskom i na portugalskom jeziku. Do sada su mu objavljeni zbirka priča Odakle sam bila, više nisam (2012) i dva romana - Estoril (2015) i Zamalek (2020). Roman Estoril je preveden na više svetskih jezika, višestruko je nagrađivan, a u Portugalu je uvršten i u školsku lektiru.Nedavno smo na našim stranicama imali prikaz Dejanovog novog romana, Zamalek, i to je bio povod da ga zamolimo da nam otkrije šta je to što ga je oblikovalo i usmeravalo na njegovom književnom putu. foto: Dušan Todorović, London Bendovi, muzičari i albumi Moje odrastanje i formiranje obeležila je, pre svega, tendencija mojih bake i dede koji su se svesno trudili da mi daju pristupe onome što su oni smatrali kulturom. Dakle, vodili su me u Operu (koju nisam uspeo da zavolim dovoljno da bih danas išao sam) klasičnog baleta (koji baš nikako nisam zavoleo) ali i koncerata na Kolarcu gde i dan danas volim da odem. Baka je bila pevačica pa mi je pevala makedonski i grčki folklor, ona je to zvala zapisi. Ali od svega sam najviše voleo da idem na koncerte horske muzike, a od koncerata kojih se najradije setim najfantastičniji su mi bili koncerti ruskog hora Glinka.S druge strane, odrastao sam u Beogradu početkom 80tih, u vreme Novog Talasa. Išli smo grupno na koncerte. Sećam se 7 dana Azre u SKC gde sam bio na makar tri koncerta.Ipak, najvažnije od svega nije to šta sam slušao, nego šta nisam. A nisam slušao narodnjake. Ne da nisam hteo da ih slušam, nego je to bila muzika iz nekog paralelnog univerzuma s kojim sam se sretao samo kad vrtim stanice na radiju, pa kad se zalomi, čujem nekoliko taktova dok ne promenim program.Reditelji i filmovi I tu je moj ukus klasičan. Voleo sam i volim domaći film. Gorana Markovića, Šijana i Dušana Kovačevića. Možete zamisliti mog oduševljenja kad mi je, mnogo godina kasnije u Lisabon za ambasadora došao Kovačević ili kad sam upoznao Markovića. Ali ipak, ako bih morao da izdvojim film koji me je najviše obeležio, to bi bio film Nestali, Missing, Koste Gavrasa, o Čileu gde u vojnoj diktaturi ljude guta mrak. Danima sam to sanjao. Stripovi Ja volim samo smešne stripove. Imao sam čitavu kolekciju Alana Forda i Asteriksa.Strip Asteriks na Korzici je ostao posebno zabeležen, jer sam tada, kao mali, primetio da je prevod genijalan (Korzikanci govore kao Crnogorci) i tad sam, čini mi se, prvi put poželeo da budem prevodilac. Pisci i knjige Tu je odgovor sasvim lak. Oblikovali su me oni pisci i ona dela koja sam prevodio. Lepota moje prevodilačke karijere je u tome što, kad sam počeo, nije bilo ni naših dela prevedenih na portugalski, niti obrnuto. Pa sam mogao da biram. Tako sam preveo svog omiljenog portugalskog pisca, Saramaga, i to njegova tri romana koja sam najviše zavoleo. Sedam Sunaca i Sedam Luna, Jevanđelje po Isusu Hristu i Slepilo. Od naših, preveo sam svoja tri omiljena romana: Kad su cvetale tikve, mog dragog prijatelja Dragoslava Mihailovića, i Andrićevu Prokletu Avliju i Na Drini Ćupriju. Uz njih sam naučio da pišem. Pozorište Kako sam živeo u blizini pozorišta, mene su kao klinca puštali na predstave za badava ukoliko je ostalo neprodatih karata. Toliko sam star da sam gledao Maratonce i Radovana III. Pa vi vidite.Posle, kad sam živeo u Londonu, išao sam na koncerte i u pozorište koliko god sam bio u stanju da platim. Ali kako sam stanovao iza ugla od Paladijuma, sredili smo šemu da nas puštaju na zadnja vrata, pa sam tamo najviše išao. Sećam se fenomenalnog koncerta Mariane Faithfull. Mrak, ona sedi na visokoj stolici pod reflektorim i peva As tears go by i irsku narodnu She moves throuhg the fair. Nezaboravno. Događaji Događaji iz marta 91, pobuna protiv Miloševića 9. marta, kao i potonja okupljanja na Terazijama, koji nisu doveli do promene vlasti i nisu sprečili rat, (čemu sam se toliko nadao) uverili su me da treba da kupim prnje i idem iz zemlje, jer ne mogu da dopustim da moja sudbina zavisi od nekakvih zlih političara.Ali ipak, od svega o čemu sam vam gore pričao, na mene su najviše uticala putovanja. I to ne samo u mladosti, nego i nedavna. Ne mislim na turistička putovanja, već na ona gde se u drugu zemlju preseliš na dovoljno vremena da možeš da upoznaš lokalne umetnike, da vidiš kako ljudi žive, kako društvo funkcioniše. Tako sam živeo u Lonodonu, Lisabonu, Berlinu, Rio de Žaneiru i Kairu. Ta promena sredine i proces upoznavanja i uklapanja je najvrednije iskustvo, shvatiš da su svuda ljudi isti, a različiti, ali da na svakom mestu većina ljudi jeste dobra i dobronamerna, i izgubiš strah od drugačijeg. ____ Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."
Pročitajte celu vest