JOHN LENNON: ’’John Lennon - Plastic Ono band“ (1970.)         Aprila meseca 1970. godine Paul McCartney saopštava ono što je svet već duže vreme naslućivao – ’’Napuštam Bitlse zbog razlika u pogledima, razlika u poslu, razlika u muzici a najviše jer mi je lepše sa porodicom“. Maja meseca 1970. izlazi album Bitlsa ’’Let it be“, snimljen 15 meseci ranije, ali Bitlsa više nema, kraj... Ipak, prvi koji je najduže pokušavao i prvi saopštio ostatku benda da odlazi bio je John Lennon. ’’Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima“, priseća se McCartney tih dana.’’To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je John, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru da nas napušta“. ’’Pričaš svašta, ja ionako nisam više u grupi“, rekao mi je John...   ... John Lennon se napokon osećao kao oslobođen kada su se Bitlsi razišli – ’’Ja ne verujem u Bitlse. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Bitlse pozdravite ih u moje ime!“.       I mnogo pre zvaničnog raspada Bitlsa, Lennon je već dugo bio na sopstvenom životnom i umetničkom putu, sve manje vezan za rad Bitlsa kao grupe  - iza njega je bilo nekoliko solo projekata ( prvi već decembra 1968., sa Yoko Ono – album Unfinished music no.1 - Two virgins), uglavnom avangardne muzike, koji su na još apstraktniji način razrađivali eksperiment započet sa pesmom – ’’Revolution 9“, sa Belog albuma Bitlsa. Pomenuti solo debi - ’’Dve device“, sastojao se od snimaka svega što je Johnu i Yoko palo na pamet u trenucima snimanja - od cvrkuta ptica, vrištanja i kafanskog klavira, pa do zvuka puštanja gasova u stero tehnici! Ništa manje uvrnuti nisu bili ni sledeći- : Unfinished music no. 2 - Life with the lions, maja 1969, kao ni treći solo album - The wedding album, objavljen novembra 1969. , gde se čitava prva strana sastoji od beskonačnog ponavljanja imena John i Yoko, u različitim varijacijama!?! Ipak, da sve ne bude toliko ’’komercijalno“ pobrinuo se album Live peace in Toronto iz decembra 1969., live zapis klasičnog, čvrstog i ortodoksnog rock and rolla, snimljen uz malu pomoć prijatelja – Erica Claptona i Plastic Ono banda...   ... Što se same Lenonove muzike tiče( nakon razlaza Bitlsa) on se okreće mnogo ličnijim i politički angažovanijim pesmama... Vrhunac svega bile su nezaboravne, potresne, revolucionarne i beskompromisne, protestne pesme koje su smelo udarile u temelje jednog rigidnog i nehumanog društva, udarile u temeljne ’’vrednosti“ sveta zasnovanog na lažima, dvostrukom moralu i bogaćenju na račun nesreće drugih ljudi... Bile su to besmrtne : ’’Working class hero“ i ’’Imagine“, kao i totalno politički obojen, pun gneva i cinizma, album ’’Some time in New York city“ , koji su zaokružili jednu životnu i društveno angažovanu priču hrabrog čoveka i umetnika, rokera u srcu i duši...       Prvi pravi Lennonov solo album došao je na red krajem 1970. godine. U postavi : John Lennon - gitara,vokal, Klaus Voorman - bas i Ringo Starr - bubnjevi, uz neizbežnu, kmečeću Yoko Ono, i malu pomoć prijatelja – producent Phil Spector svira klavir u numeri ’’Love“, maestralni Billy Preston( koji je gostovao i na albumu Bitlsa ’’Let it be“) svira klavir u pesmi ’’God“ i Jim Gordon je na bubnjevima u ,, My mummy’s dead“,snimljen je, po mnogima, verovatno najbolji Lennonov solo album – ’’John Lennon-Plastic Ono band“, veoma bolna, katarzična emotivna reakcija na godine bitlmanije, neka vrsta Lenonove muzičke psihoterapije( koja se oslanjala na psihoterapiju Arthuta Janova, tzv. primal scream therapy, usmerenu na lečenje neurotičnih trauma proizašlih iz represije čiji koreni sežu duboko u detinjstvo ličnosti), pronalaženja svoje nove umetničke i životne vizije i misije ... Uticaj Joko Ono godinama je bivao sve veći – to se naročito odnosilo na Lenonovo sve izraženije i radikalnije društveno i političko angažovanje, približavanje radikalnoj političkoj levici, pacifistički angažman u mnogim projektima širom sveta ... pre svega političkim protestima protiv rata u Vijetnamu i vladavini struktura u koje mladi ljudi više nisu imali poverenja.   ’’Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. U početku nisam znao čemu sve to vodi, nisam to mogao da predvidim. Sve se događalo korako po korak, postepeno, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš - ljudima koje si mrzeo još dok si imao deset godina. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje za poniženjem od svih redom - od srednje klase, ljudi iz šou-biznisa, gradonačelnika i svih ostalih redom. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima“...   ... Bilo je to otvoreno i jetko lizanje emocionalnih rana iz prošlosti, u muzičkom smislu veoma sirovo i čvrsto iskustvo, gotovo ogoljeno do kosti i nivoa minimalizma, istinski rokerski odgovor na sva poniženja i kompromise... Gorčina je napokon istrešena do kraja, kao neka vrsta intenzivne psiho-audio terapije...   Bog je koncept kojim Merimo našu bol Ponovo ću reći to Bog je koncept kojim Merimo našu bol Ne verujem u magiju Ne verujem u Knjigu promene Ne verujem u Bibliju Ne verujem u tarot Ne verujem u Hitlera Ne verujem u Isusa Ne verujem u Kenedija Ne verujem u Budu Ne verujem u mantru Ne verujem u pesmu uzvišenog Ne verujem u jogu Ne verujem u kraljeve Ne verujem u Elvisa Ne verujem u Zimermana Ne verujem u Bitlse Jedino verujem u sebe... i tu javu San je završen Šta da kažem? San je završen Juče Bio sam sanjar Ali sada sam preporođen Bio sam morž Ali sada sam Džon I tako da, dragi moji prijatelji Moraćete samo da produžite dalje San je gotov…   ... Upravo tako, ovaj album na veoma iskren način prikazuje ogoljeno ponovno rađanje novog, pravog John Lennona, oslobođenog i pročišćenog od taloga prošlosti i kompromisa koji ponižavaju, svega onoga na šta je gledao sa velikom dozom gađenja, ironije i brutalnog sarkazma. Ne verujući ni u koga i ni u šta, osim sebe samog, Lennon kroz ovaj suštinski album predstavlja nešto sasvim, sasvim lično, neku vrstu ispovesti, deleći je sa svima koji su mu verovali, ali ga nisu istinski poznavali. Album je sniman u periodu od 26. septembra(dakle samo dan kasnije nakon godišnjice objavljivanja hronološki poslednjih snimaka Bitlsa na albumu ’’Abbey road“, što je samo po sebi neka vrsta simbolike i čudesne igre sudbine, jer se album pre svega odnosio na Lenonovu žestoku emotivnu reakciju na godine bitlmanije i sve nataložene obmane spakovane u jedan mit) do 23. oktobra 1970., u studiju ’’Abbey road“, London( opet ironija sudbine, jer je to zapravo bio studio koji su i Bitlsi uglavnom koristili i gde je snimljen, između ostalih, i njihov poslednji album, pomenuti ’’Abbey road“ – gde na omotu albuma, predvođeni Lenonom, prelaze čuveni pešački prelaz ispred studija ... i odlaze u legendu), kao i delom u ’’Ascot sound“ studiju, Berkshire... Dana 11. decembra 1970., izdavačka kuća ’’Apple“ objaviće album... Lenon je šezdesete otvorio sa Bitlsima, sedamdesete prvim pravim solo albumom, a osamdesete, osamdesete su počele njegovim političkim ubistvom, zatvorivši jedan ironični krug istorije...         Album John Lennon – Plastic Ono band (1970.) otvara Mother, pesma koja se bavi bolnim iskustvom gubitka majke, Julie Lennon, koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći kada je Johnu bilo 18 godina. Čuje se zvuk posmrtnih zvona na početku pesme... osećaj neizmerne tuge, a potom Lenonov čudesni vokal obojen bluzom, gorčinom i klavirskom pratnjom... Mama don’t go, daddy come home... jezivo odzvanja eho jedne ranjene, nevoljene dečije duše i čuje se sva ona psihološka trauma oslobođena Lenonovim odlascima na pomenutu terapiju primalnog krika... na relaciji Los Anđeles-London, na kojoj je tada najviše i živeo, boreći se za boravišnu vizu u Americi(koja ga od početka nije iskreno htela...).Taj tragični događaj zauvek ga je obojio tamom i gorčinom - ’’Mother, you had me i never had you, i wanted you but you didn’t want me, so i got tell you goodbye“... Kako je sam jednom prilikom rekao, tada je izgubio po drugi put; pre toga kada ga je ostavila kod tetke Mimi, napustivši ga kao i otac, lutalica i mornar Fred. Ostalo je samo jedno bolno - zbogom...   ... Iskren, kakav je oduvek bio, Lennon se na ovom albumu otvara do krajnjih granica. Bio je harizmatičan umetnik i čovek kojeg su mnogi sledili, verovali u njegovu iskrenost, pacifističke i slobodarske ideje, viziju boljeg i humanijeg sveta i neuništivi duh koji ga je borbeno vodio do dana atentata, decembra 1980. na pločnicima New Yorka.Tada, 1970., put za Ameriku je bio još u pripremama, a raskid sa Bitlsima i prošlošću još uvek svež i jeziv...   ... Smirenje na albumu stiže u lenonovski elegičnoj Hold on, numeri čija blažena melodija prosto kontemplativno lebdi na zvuku Lenonove tremolo električne gitare i  koja ukazuje na njegov dalji stvaralački pravac i emociju tokom sedamdesetih, u postbitls fazi...   ’’I'm saying 'hold on John' because I don't want to die ... I don't want to be hurt and please don't hit me ... Hold on now, we might have a cup of tea, we might get a moment's happiness any minute now. So that's what it's about, just moment by moment. That's how we're living now, but really living like that and cherishing each day, and dreading it too. It might be your last“.   Drži se Džone, Džone drži se Sve će biti u redu Pobedićeš u borbi   Drži se Joko, Joko drži se Sve će biti u redu Poletećeš   Kada si sama I nema nikog drugog Samo reci sebi "Drži se"   Drži se svete, drži se Sve će biti u redu Videćeš svetlost   Kada si jedan Zaista jedini Koji treba da obavi neke stvari   Kao da nikada nisu obavljene Samo se drži Drži se   ... Ukazuju na njegov mnogo ličniji i smireniji muzički materijal, ali i politički buran angažman koji će ga odvesti do tragičnog kraja. Na istom je tragu i pesma I found out, ali znatno reskija i dinamičnija, naglašena iskričavom gitarskom distorzijom. Oseti se grč i obilje nataložene, neoslobođene energije, zgađenosti lažima sveta licemera i lažnih idola - straight rock je bio jedino pravo Lenonovo ’’agregatno“ stanje još od druge polovine pedesetih godina(dok je kao klinac, sa školskim bendom ’’Quarryman“ prašio po prvim svirkama sledeći svoj kreativni i nesputani duh), čistina i energičnost kojoj je još kao mladić težio, u vreme kaljenja po brojnim klubovima rodnog Liverpula i Hamburgu. Sve to je bojio filigranskom setom koja dira dušu. Posvetu korenima uradiće par godina kasnije, obradom rock klasika pedesetih na albumu ,, Rock and roll“...       Sledi potom jedna od ključnih, pesma od koje me svaki put podiđe jeza prilikom svakog novog preslušavanja i vraćanja filma unazad, sećanja na Lennona i političko ubistvo kojim je brutalno uklonjen( uz naravno priču da je to uradio tamo neki ’’ludak“) - brutalno iskrena, borbena priča o ’’heroju radničke klase“- Working class hero.Godine 1968. počinje da se budi i sazreva Lennonova politička svest - pesma Revolution negira svaku vrstu nasilja i poziva na buđenje ljudske svesti i savesti. Bio je to usud jednog prelomnog vremena, revolucionarnih ideala zdrobljenih cinizmom perfidnih vladara ljudskih života i poslednji veliki krvavi obračun sa neposlušnima - epoha ’’šezdesetosmaških“ snova kada su brutalno ubijeni braća John i Robert Kennedy, Martin Luter King i legendarni komandant Ernesto Che Guevara, kada je sasečena levičarska radikalna oštrica i sama pomisao na neki humaniji i pravedniji svet...   ... Ja sam oduvek imao političku svest, znaš, i bio sam protiv statusa quo. To je sasvim razumljivo ako si odgajan, kao što sam ja bio, da mrziš policiju i da je se plašiš kao svog prirodnog neprijatelja i da prezireš vojsku koja odvlači ljude da poginu negde daleko. Hoću reći, to su razmišljanja čoveka iz radničke klase, ali počinju da blede kad postaješ stariji, kada te zaokupi porodični život i kada se utopiš u sistem. Ja nikada nisam bio apolitičan, iako sam se privremeno okrenuo religiji u vreme kada sam redovno koristio LSD, tokom ’65. ili ’66. I ta religioznost je bila direktna posledica života koji sam vodio kao superstar, bežao sam u religiju da bih se osetio slobodnije... U dve knjige koje sam napisao, iako su pisane u stilu Džojsovog brbljanja, ima dosta napada na religiju, a napisao sam i scenario za predstavu o radniku i kapitalisti. Još od detinjstva sam bio satiričan prema sistemu...   ... Pesme ’’Revolution“ , ’’Give peace a chance“, ’’Working class hero“ i ’’Imagine“, pre svih, utirale su put Lennonovom političkom angažmanu na levici i ulozi jednog od ključnih lidera sedme decenije 20.-og veka. Sedamdesete su Lennona kao nepoželjnog državljanina SAD odvele u pravcu angažovanja i podrške radikalnim levičarskim pokretima, kao što su ga dovele nakon praćenja od strane FBI na crnu listu buntovnika za ’’odstrel“. Heroj radničke klase koji je pevao o svetu bez podela i bede, na kraju je platio glavom...   ... Keep you doped with religion, sex and T.V. and you think you’re clever and classless and free but you’re still fucking peasents as for as i can see working class hero is something to be...   ... Pesma Heroj radničke klase predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to ’’pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu“, tj. mašinu( za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva)...   ... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim tako što ti ni za šta ne daju vremena i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš, treba biti heroj radničke klase...       Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira...   ... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi mrze te ako si pametan, preziru lude dok ne poludiš ne možeš da igraš po njihovim pravilima, treba biti junak radničke klase. Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš kada od silnog straha ne možeš valjano ni da funkcionišeš, treba biti lider radničke klase...       Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?   ... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom a ti misliš da si tako uman i da ne pripadaš klasama, da si slobodan ipak, koliko mogu da vidim, ostaješ i dalje jebeni seljak, heroj radničke klase je prava stvar...       Lenon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:   ... Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne samo po sebi, već pesma za revoluciju...       A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu:,, Sledi me“...   ... Govore ti da na vrhu još ima mesta ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu treba biti heroj radničke klase ako hoćeš da budeš heroj, sledi me ...       Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lenonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima...   ... Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista kopilad je na vlasti... čine tačno iste stvari, prodaju oružje, ubijaju ljude po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima...   ... Nakon heroja radničke klase drogiranog religijom, seksom i televizijom, poniremo u svet izolacije i sećanja – Isolation( pesmu obojenu zvukom Lenonovog klavira i toplinom Hammond orgulja, još jednu od katarzičnih reakcija na godine izolovanosti od realnosti provedene u Bitlsima, gorku bluz reakciju na otuđenost sveta gde su ljudi postali jedni drugima stranci i neprijatelji, svetu iluzija i licemerne pobožnosti...ti si samo čovek i žrtva ludila... Sunce nikada neće nestati, ali svet neće trajati još dugo...) i Remember( ... ako ikada budeš tužna i ceo svet te izluđuje, seti se, seti se danas...stihovi su pesme koji prosto izviru iz Lenonovih dečačkih sećanja, pre svega kao posledica psihoterapije kojoj se podvrgao nakon kraja priče sa Bitlsima i njegove potrebe da izbaci iz sebe sve ono što ga je godinama opterećivalo i sprečavalo da se izrazi na način koji je osećao negde duboko u sebi, a koji je bio potisnut stalnim pritiscima spolja)donose novu iskrenu emociju, katarzu, dalje ogoljavanje, sliku kruga koji je nepravilan i nikad se ne zatvara... Zamimljiva je bilo i viđenje pesme ’’Isolation“ od strane muzikologa Wilfrida Mellersa koji je ovu pesmu opisao kao: ’’ Anglicized version of Negro piano blues“...   Ljudi kažu da smo napravili Zar ne znaju da se plašimo Izolacije Plašimo se da budemo sami Svako mora da ima svoj dom Izolacija   Samo dečak i devojčica Pokušavaju da promene ceo svet Izolacija Svet je samo jedan gradić Svi pokušavaju da nas obore Izolacija   Ne očekujem da razumeš Nakon što si izazvao toliko bola Ali, onda ponovo, nisi ti kriv Ti si samo čovek i žrtva ludila   Bojimo se svakoga Bojimo se sunca Izolovani Sunce nikada neće nestati Ali svet neće trajati još dugo Izolacija      Sve je obojeno nekom čudesnom dozom sete i rezignacije, elegičnih tonova u kojima se možda tek nazire sve ono lepršavo što će doneti Lenonov naredni album – Imagine(1971.), na mnogo melodičniji, manje gorak i široj publici prijemčiviji način – ’’zaslađen“ melodičnošću i novom dozom optimizma, jedinstvene lennonovske liričnosti i nadahnuća kojima je obojio nekadašnji lepršavi svet Bitlsa ... I kad udarimo u zid bezizlazne nesreće i izolacije, pomislimo da nema dalje, javlja se poslednja i večna nada, spas vere... ljubav. Na trenutak, sav bes, strah, gorčina i nemir utihnu... Spektorov zvuk klavira izranja iz setne tišine, pojačava se i iz čistog srca odzvanja pesma Love... ... Love is real, real is love love is feeling, feeling love love is wanting to be loved...       U nekoliko iskrenih i jednostavnih stihova otkriva se sav raskoš talenta i jedini mogući odgovor na sve ... ... Love is you, you and me love is knowing we can be... ... love is free, free is love love is living, living love love is needed to be love...       Onda još malo gorčine u Well well well( čudesnog, izlomljenog ritma, jetke naracije, karakteristične, ehoom naglašene spektorovske produkcije, pesme koja se kao mantra ponavlja i pretvara u jeziv, katarzičan Lenonov krik, audioterapiju zastrašujućeg intenziteta i naznaka unutarnje čovekove sartrovske mučnine), iskrene topline i ljubavi u jezivo melodičnoj i setnoj Look at me( numeri koja datira još iz vremena Bitlsa, gde Lenon koristi gitarsku fingerpicking tehniku – pokupljenu od Donovana tokom boravka Bitlsa u Indiji, tačnije Rišikešu, i tako sjajno primenjenoj i u pesmama sa Belog albuma Bitlsa – ’’Dear prudence“, ’’Julia“ i ’’Happiness is a warm gun“), konačan opraštaj sa prošlošću, ispovest, ponovno rođenje i samospoznaja u pesmi God, zatvaranje kruga pročišćenja, pokajanja i zle kobi u nepunih minut akustične ispovesti My mummy’s dead i ...kraj.   Pogledaj me Sa kim bih trebao da budem? Pogledaj me Šta bi trebalo da budem? Pogledaj me Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja   Evo me Šta bi trebalo da budem? Evo me Šta mogu da učinim za tebe? Evo me Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja   Ko sam ja? Niko ne zna, osim mene Ko sam ja? Niko drugi ne može videti Samo ti i ja Ko smo mi? Oh, ljubavi moja, oh, ljubavi moja…   ‚‚ Bog je koncept kojim merimo količinu našeg bola...“, pevao je tada iznova rođeni Džon Lenon, istinski probuđeni umetnik i pacifista, čovek – humanista konačno probuđen i osvešćen nakon decenijske bajke zvane The Beatles koju je sam stvorio i iživeo, promenivši svet burnih šezdesetih godina ...  Imao je svega 40 godina kada je nasilno napustio svet koji ga često nije prihvatao i najbolje razumevao. Iza sebe je ostavio fantastično delo, opomenu svetu uljuljkanom u licemerje i laži nehumanih sistema, snove i lepotu, kao i jedinstveno iskrenu ispovest, album John Lennon - Plastic Ono band.   ... Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revoluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi... Sve revolucije su počinjale kada su Fidel ili Marks ili Lenjin ili kogod, koji su bili intelektualci, uspeli da dopru do radnika. Skupili su ljude oko sebe i izgledalo je da radnici shvataju da su eksploatisani. Oni se ovde još nisu probudili, još uvek veruju da su Tv ili kola rešenje. Trebali bi ste da pokrenete studente levičare da razgovaraju sa radnicima...   Ljubav je stvarna, stvarna je ljubav, Ljubav je osećaj, osećaj je ljubav Ljubav želi da bude voljena. Ljubav je dodir, dodir je ljubav, Ljubav je postizanje, postizanje je ljubav Ljubavi pita da bude voljena. Ljubav si ti, Ti i ja, Ljubav je znanje Da zajedno možemo biti. Ljubav je slobodna, slobodna je ljubav Ljubav je življenje, življenje ljubavi, Ljubavi treba da bude voljena.       John Lennon je ostao neponovljiv i jedinstven umetnik, jedan od predvodnika generacije koji se prepoznaju po sjaju svetlosti kojom iznutra zrače i osvetljavaju put onima koji traže... Pogledaj me... ko sam ja?Niko ne zna osim mene...       By Dragan Uzelac, sometimes in Apathy city, summer 2020.
Pročitajte celu vest