Luis Bunjuel „VIRIDIJANA“ (1961)   Moj prijatelj Hulio Alehandro pomogao mi je da razvijem jedno svoje davnašnje erotsko sanjarenje. Sanjao sam da sam vodio ljubav sa španskom kraljicom, nakon što sam je prethodno uspavao narkoticima. Na ovu priču se nakalemila druga priča.Film Viridijana je snimljen u studiju u Madridu i na jednom prelepom imanju izvan grada. Imao sam izvanredne glumce i sedam do osam nedelja na raspolaganju za snimanje. Viridijanaje izazvala veliki skandal u Španiji, kao i film Zlatno doba, što me je opravdalo kod španskih republikanaca koji su živeli u Meksiku.Legendarni film verovatno najvećeg španskog filmaša svih vremena Luisa Bunuela u Španiji je zbog svoje provokativnosti i kontroverznosti bio zabranjen sve do smrti diktatora Fransiska Franka. Luis Bunjuel zasigurno je najveći španski filmaš svih vremena, čija je karijera trajala čak pola veka i smatra se ocem filmskog nadrealizma. Filmove je Bunjuel snimao od 20-ih godina prošlog veka pa sve do kraja 70-ih godina, snimao je na dva kontinenta i na tri jezika, a bio je izuzetno raznovrstan i žanrovski jer je snimao i eksperimentalne filmove, dokumentarce, komedije, kostimirane drame, fantazije, krimiće, westerne, pustolovne filmove, satire, melodrame pa čak i nešto što bi se moglo nazvati erotskim filmovima. Temeljeći svoju filmsku poetiku na apsurdu i kontradikciji, Bunjuel nam svojim specifičnim humorom i nadrealnom notom prikazuje portret banalne, isprazne, dekadentne i monotono-repetitivne svakodnevnice buržoaskog društvenog krema, svu njegovu promašenost i apsurdnost. Uticao je Bunjuel i na celu armiju budućih filmaša, počevši od čileanskog avangardiste i multiumetnika Alejandra Jodorowskog pa do Davida Lyncha i predvodnika grčkog čudnog talasa Jorgosa Lantimosa, a čak 15 njegovih filmova uvršteno je na listu od hiljadu najboljih filmova svih vremena. Na toj listi nalazi se i Viridiana, humorna drama snimljena u špansko–meksičkoj koprodukciji, koja je bila prvi film nakon četvrt veka koji je Bunjuel snimao u svojoj rodnoj Španiji. No, ubrzo se pokazalo da je bio to i poslednji film koji je snimio u Španiji, pošto je Frankove cenzorske komisije žestoko prevario i podvalio im daleko provokativniji film nego što su oni očekivali i film koji je Vatikan proglasio ne samo kao najobičniju uvredu za sve katolike, već i za sve hrišćane. S današnje distance „Viridiana” zapravo i ne deluje tako provokativno, no treba biti svestan da je ovaj film snimljen početkom 60-ih godina u ultrakatoličkoj španskoj diktaturi pod vodstvom Fransiska Franka. Zato i ne čudi da je ovaj film o mladoj časnoj sestri Viridiani (Silvia Pinal), koja pre konačnog zaređenja odlazi u posetu svom perverznom starom ujaku razljutio mnoge konzervativce i puritance. Stari ujak (Fernando Rey) je udovac i nikada se nije oporavio od smrti svoje supruge, a kada Viridiana stigne k njemu, on potpuno izgubi razum jer ga devojka neverovatno podseća na njegovu pokojnu suprugu. Biće ti mirno kao u samostanu, uverava ujak  mladu Viridijanu dok primećuje kako uveliko sliči pokojnoj ujni, pa čak i hoda kao ona. Kamera ne skida oči s Viridijane i strasno je ljubi u ekspresionistički perfektno osvetljenim krupnim i srednjim planovima dok prve večeri kod ujaka hoda u snu, baca pletiva u kamin kao hipnotisana, uzima pepeo – „znak pokajanja i smrti” – te ga simbolički prosipa po kući, intonirajući neke filozofske motive skandaloznog filma. Objektiv ne okreće pogled ni kad Viridiana erotično skida crne hulahopke i oblači spavaćicu od lana u osami spavaće sobe. Starac tada pokuša zavesti puno mlađu buduću časnu sestru, no sve to završi tragedijom, zbog koje se Viridiana pokuša iskupiti te ujakov dvorac pretvori u utočište za lokalne ludake, prosjake i klošare koji su živeli u okolini. Njezine dobre namere vođene hrišćanskim milosrđem vrlo brzo se pokazuju kao prilično loša ideja, tim više jer će se onde ubrzo pojaviti i ujakov sin, koji takođe baci oko na mladu Viridianu. Bunjuelov provokativni film dekonstruiše apstraktnost i nedelotvornost verskih dogmi, kao i ljudsku sputanost njima. Uspostavljajući dijalog s delima španskih romanopisaca B. Pereza Galdosa i Ramona del Valle-Inclana, koja tematizuju moralnu degradaciju, licemerje i duhovnu prazninu provincijskih viših klasa kraja 19. veka, a likovno se uveliko referirajući, ironijom i pronicljivom preciznošću, na Goyine portrete slaboumnih i bigotnih velikaša, uz čuvenu scenu večere pijanih i razbludnih prosjaka i razbojnika, groteskno-parodijski citat Leonardove Poslednje večere, praćen ‚‚aleluja“ refrenom iz Hendlovog oratorijuma Mesija, film više od dotadašnjih Bunjuelovih ostvarenja iz 1950-ih eksponira nadrealističke komponente iz prve faze rediteljevog svaralaštva: slobodnije asocijacije, višeznačne simbole i snolike ugođaje. Za mnoge se pokazalo ogromno iznenađenje što je scenario koji je Bunjuel napisao sa svojim čestim saradnikom Juliom Alejandrom uopšte i prošao špansku cenzorsku komisiju jer „Viridijanom” kao da je Bunjuel pokušao dodatno isprovocirati konzervativnu špansku vlast pošto je u priču ubacio i brojne tabu teme. Kako bi svog najslavnijeg filmaša privukli da se vrati kući, cenzori su mu dopustili praktički sve osim završne scene, no genijalni Bunjuel opet ih je uspeo prevariti jer je završna scena ispala još nemoralnijom, nego što je trebala biti u originalnom izdanju. Kad je snimio film, bio je svestan da bi mogao imati ozbiljnih problema pa je ovog puta cenzorima podvalio verziju filma iz koje je izbacio gotovo sve kontroverzno, a svom sinu je dao zadatak da filmske negative „prošvercuje” u Pariz, gde je „Viridiana” montirana. Tako zapravo niko i nije imao priliku videti pravu verziju filma sve do premijere na festivalu u Kanu, gde je Bunjuel dobio Zlatnu palmu za najbolji film. Luis Bunjuel prikazuje licemerje, prazninu, posesivnost svih vrsta, pervertiranost i amoralnost sveta. Napokon, Bunjuel kao Španac ne može zapostaviti ni pitanje vere. U zemlji u kojoj sveštenstvo ima veoma važnu ulogu, po njegovom mišljenju negativnu,neizbežno je pokazati stav o tome. Bunjuel je izrazito antiklerikalan, ali tek retko polemiše s verom kao takvom. On ne podnosi praksu Božijih pastira. Prema njemu ona zna biti u saglasju s nazadnim silama. Bunjuel je ateista, ali to se u njegovim delima najviše ogleda kao nemoć traženja Boga i bilo kojeg uporišta. Nehrišćansko u njegovim filmovima predstavlja nedostatak nade i utehe, no s njima se u Španiji i previše manipulisalo. Kad se vratio u Španiju, Bunjuel se našao u problemima jer mu je film u domovini zabranjen, bez obzira što je već krenuo u svetsku distribuciju i što je svuda u svetu prihvaćen s oduševljenjem. Osim Bunjuela u još ozbiljnijim problemima se našao i direktor španske cenzorske komisije, koji je odmah smenjen, a „Viridiana” je u Španiji bila u fioci sledećih 17 godina, sve do smrti Franka i kraja diktature te se za to vreme ovaj film uopšte i nije smeo spominjati u medijima, dok su producentske kuće koje su ga radile ugašene. Bio je to znak Bunjuelu da opet da petama vetra te se nanovo vratio u Meksiko, da bi se na kraju skrasio u Francuskoj, gdje je krajem 20-ih godina i započeo svoju čudesnu karijeru antologijskim filmom Andaluzijski pas. Stari provokator u svoj je film ubacio i scenu u kojoj parodira poslednju večeru u kojoj imamo skupinu beskućnika i ludaka koji su poslagani baš kao Isus i apostoli na legendarnoj Leonardovoj slici, a to posebno nije leglo lažnim moralistima u Španiji. No, kako to već obično ide, zadnji se ipak smejao Bunjuel jer je nadživeo Franka i nakon njegove smrti film je stigao u španske bioskope te su i njegovi sunarodnici mogli uživati u kukavičjem jajetu koji je legendarni filmaš podvalio Frankovim cenzorima.   By Tanja & Dragan Uzelac, zbunjuelisti provokativna stila, 2020.  
Pročitajte celu vest