MODERNIZAM I AVANGARDA   ,, Najveća je otuđenost čoveka od samoga sebe u modernom društvu 20. veka. Čovek doživljava i sebe i druge kao stvar. Vrednost čoveka ne ceni se prema njegovim ljudskim kvalitetima, nego on i sebe samog i druge ceni prema tome kolika je njihova prodajna cena, koliko mogu zaraditi. Sastavni deo procesa alijenacije u kapitalizmu 20. veka jeste rutinski rad umesto stvaralačkoga, upravljanje prema onome što drugi misle i čine, gubitak osećanja vlastite ličnosti i nalaženje zadovoljenja ne u vlastitoj vrednosti nego u odobravanju okoline i uspeha koji drugi priznaju, birokratizacija svih odnosa među ljudima“.                                                                                                                                       Erich Fromm   Lagani uvod u temu: modernizam i avangarda...       Modernizam, kao velika megakultura 20. veka i kao širi skup različitih umetničkih pokreta predstavlja kulturni raskid sa tradicijom, koji počiva na poricanju starog i kultu promene. Kod novog prvi je teorijski formulisao francuski pesnik, simbolista Šarl Bodler. Modernizam zamah dobija između 1880. i 1930. godine, rušenjem klasičnog i eksplozijama avangardnih umetnika i pokreta. Avangarda predstavlja radikalni oblik modernizma koji pokazuje da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture. Umetnici razaraju ustaljene oblike, bune se protiv zvaničnog poretka i akademizma. Po prvi put u istoriji umetnosti promene postaju čista revolucija, čisti raskid i rušenje poretka. Počinje pobuna protiv svih normi i vrednosti građanskog društva, kulturna revolucija, prezir prema kultu novca i rada. Kroz rastrojstvo čula teži se krajnje intenzivnom načinu življenja, romantičarskom oslobađanju mašte, snova i čistih emocija, simbola i nove poezije.     Šezdesete godine dvadesetog veka su poslednja manifestacija ofanzive protiv puritanskih i utilitarnih vrednosti, poslednji pokret kulturne pobune. Kraj ,, šezdesetosmaške pobune“, koji je odneo sa sobom erupciju studentskih pobuna, niz altrenativnih političkih, psihijatrijskih i duhovno-religijskih pokreta i učenja, utopijsku ,, mogućnost“ preobražaja društva kroz umetnost i epohu radikalnih umetničkih eksperimenata, označio je poraz utopijskog modernizma i kraj avangarde, kraj avangardističkih utopija o promeni sveta estetizacijom života. Radikalni alternativni pokreti nestaju u smeću industrije zabave i spektakla.     Kraj modernizma kao velike megakulture 20. veka označava ujedno početak postmoderne, druge velike megakulture, buntovne reakcije na prethodnu. Postmodernizam postaje nova internacionalna kultura, svojstvena za post-tehnološko, informatičko, birokratsko i tehnokratsko društvo i njegove ,, bodrijarovske“ simulakrume. Sa postmodernom počinje doba ,, meke“(soft) tehnologije, a umesto dotadašnje scene se javlja kompjuterski ekran i mreža. Sa krajem modernizma i pobune avangarde počinje postmoderno doba bez političkog i religioznog centra, bez moćnih i jedinstvenih ideologija, doba relativizovanih moralnih zakona i odsustva jakih subjekata – bez političkog vođe, mesije ili velikih umetnika... Nestankom avangarde, transcendencije i dubine, svet je utonuo u hiperrealni simulakrum...   Avangarda ....    ,, Umetnost kao izraz društva u svom najvećem poletu iskazuje najnaprednije društvene težnje; ona postaje preteča novog doba. Ako je umetnik stvarno na putu avangarde, da bi spoznao da li umetnost dostojno ispunjava svoju ulogu začetnika, on mora da zna čemu ljudski rod stremi i ka kom odredištu hodi“.       Avangardni pokreti se nisu pojavili iznenada, bez uzroka; književni, umetnički i društveni procesi koji su omogućili njihovo začeće počinju već sredinom 19. veka, vukući korene daleko, do romantizma. U evropskoj umetnosti sa ekspresionizmom, kubizmom i futurizmom počinje nešto veoma korenito u pogledima na svet. Njihovi predstavnici su buntovno naglašavali kako žele da raskinu svaku vezu sa simbolizmom i tekovinama kulture iz prošlog veka...    ,, Ekspresionista preobražava čitavu svoju okolinu. Negleda već vidi; ne kazuje već doživljava; ne prepisuje već iznova stvara; ne nalazi već traga. Vezanost uz činjenice zamenjuje njihovim preobražavanjem“.       Sa avangardom počinje poricanje i same umetnosti. Ni dadaizam ni nadrealizam nisu želeli da budu umetnost; nisu želeli ni književnost ni likovnost već su postali pokret, delatnost koja će promeniti svet, aktivnost i program koji će preobraziti čitav život. Ili još dalje: više nije bilo bitno umetničko delo, već stvaralački akt kojim je stvoreno, duševno stanje tokom stvaranja. Delo postaje ,, otvoreno“, bilo ko, publika, može da ga nastavi i dovrši, da mu da značenje. Sama umetnost se pretvara u kombinatoričku igru za narodne mase.    ,, Poezija neće više samo davati ritam radnji – izjaviće slavni francuski pesnik simbolista – Artur Rembo, u svom čuvenom ,, Lettre du voyant“(1871.) – ona će joj prethoditi( elle sera en avant)“.       Sudbina avangarde i svih njenih pokreta i manifestacija je preticanje, neprekidno kretanje, jer sve što prethodi je avangarda. Progresivni dinamizam čini čitav smisao i dramski paradoks avangarde; smrt i neprekidno vaskrsenje se smenjuju. Njen životni elan je neprestano gura ka novom, ka večno nestabilnim pozicijama.     Gledano iz ugla egzistencijalizma, može se reći da ,, mučnina“ definiše polazno stanje duha avangarde. Nesavladiva i totalna ,, mučnina“, organska odbojnost prema sudbini čoveka i kulture. Pritom treba reći da avangarda okuplja sve ranije vrste ,, raskida“ – nepripadanje, izolaciju, otpadništvo, boemiju, tipične za romantičarski individualizam. Avangarda predstavlja stanje dubokog, neprestanog i žestoko- radikalnog revolta protiv svih krutih okvira života, jednu vrstu totalnog ustanka. U samoj njenoj suštini je čin sveopšteg revolta i sveopšti nekonformizam, ovekovečen u neprestanoj negaciji. Po rečima lidera nadrealizma – Andrea Bretona ,, najjednostavniji nadrealistički čin bi bio izaći na ulicu sa revolverom i pucati u masu, nasumice!“. Avangarda jednostavno ističe i radikalizuje čin negacije.  ,, Avangarda- kaže Ežen Jonesko, dramski pisac i jedan od osnivača teatra apsurda, avangardnog teatra – znači sloboda!“. Protest avangarde znači oslobađanje duha. Ne ,, ropstvo“ već ,, najveću slobodu duha“. Svi dadaistički i nadrealistički manifesti su prožeti ovom idejom koja im prenosi svu svoju vatrenost i subverzivnu snagu. Potpuno oslobođenje od porodice, otadžbine, istorije, religije, društva i kulture, svih spona koje vežu na putu ka apsolutnoj slobodi i novoj kreativnosti. Iz ruševina starog poretka uzdiže se nepobedivi lik ,, slobodnog čoveka“. Avangardistička pobuna i agresivnost imaju za krajnji cilj oslobođenje i preobraženje čitave ljudske egzistencije, uvođenje novog smisla i stila života( Rembo: ,, Treba promeniti život“) : čistijeg, čednijeg, sanjalačkijeg, poetičnijeg, radikalno oprečnog otuđenju i korupciji sveta.     Klasični oblici avangardnog revolta bili su i ostali: izolacija, razočaranje, otuđenje, prokletstvo, bekstvo, očajanje – krajnja tačka je otpadništvo. Avangarda jedina radikalno protestuje i podriva duhovne temelje društva u kome je poezija potcenjena, zanemarena ili nemoguća, u kome se umetnost pretvara komercijalizacijom u robu, dok je stvaralaštvo obezvređeno radom za tržište. Cilj avangardne revolucije – od romantičarskih boema do američkih bitnika, predstavlja vraćanje na estetske vrednosti, promenu sveta estetizacijom. U domenu estetike avangardni duh dovodi obavezno do negiranja tradicionalne umetnosti, do njenog osporavanja i i stalnog prevazilaženja uobičajenih i prihvaćenih formi stvaranja. Ona odbacuje sve modele, prezire sve opšteprihvaćene ukuse i grozi se svega što je staro i obično. Avangarda jednostavno teži ka čistoti i nevinosti, njen je smisao negacija, povratak autentičnom, spontanom i prirodnom, praiskonskom. Ona oseća veliku nostalgiju za ,, izgubljenim rajem“.     Ironija ili osveta sudbine je da antiklasični avangardni buntovnici postaju na kraju i sami klasici – klasici avangarde. Već sada su klasici Andre Breton i Tristan Cara... Ili je recimo komad ,, Stolice, Joneska, proglašen za klasično delo!    ,, Samo me još reč sloboda može ispuniti entuzijazmom. Smatram je pogodnom da stari ljudski fanatizam održi u uspravnom položaju u beskrajnom vremenskom prostoru koji je pred nama“.                                                                                                      Andre Breton, 1924.  ,, Ja sam ubio Dadu namerno jer sam konstatovao da je stanje individualne slobode postalo na kraju kolektivno stanje... Dada je protiv budućnosti. Dada je mrtav“.                                                                                                        Tristan Cara, 1927.  ,, Čovek avangarde je protivnik koji stoji nasuprot trenutno postojećem sistemu“.                                                                                                     Ežen Jonesko, 1962.   Neoavangarda ....    ,, Klasično“ razdoblje avangarde traje od početka 20. veka do kraja dvadesetih godina istog. Posle 1938. godine u Evropi avangarda živi još samo kao uspomena na prošlost – bauk fašizma razdire sve pred sobom, a Drugi svetski rat je na pomolu. Jedino još nadrealizam teče i meandrira, zahvaljujući svojoj organizovanoj formi, samostalnom programu i časopisu( uprkos unutarnjim lomovima i podelama unutar pokreta). Tridesete godine 20. veka ipak označavaju kraj zlatnog perioda klasične avangarde – na red su došle nove ideje i slike sumornog sveta tridesetih...     Tek nakon završetka rata i pobede nad fašizmom, odmah posle 1945. godine, u Francuskoj, ali i mnogim drugim drugim zemljama osnivaju se iznova nadrealističke grupe. Godina 1946. označava povratak Bretona iz Amerike i početak jednog sasvim novog nadrealističkog pokreta... Nadrealizam još jednom vaskrsava oko 1968. godine, preformulisan i načinjen revolucionarnijim. Zamah brojnih pravaca anarhističkog neoavangardizma početkom šezdesetih godina donosi sa sobom visoko vrednovanje dade dvadesetih godina. Ponovno otkrivanje Pikabija, Dišana, Arpa ili Švitersa, kao i futurista, donelo je sa sobom i novo prevrednovanje. Muzika Džona Kejdža i hepeninzi Karpoa deluju kao nastavak dadaizma. Hipi umetnost, kao svojevrstan beg u maštu, može se smatrati novom dadom i nadrealizmom. Oštrica društvene i umetničke kritike stare i nove avangarde, njen nekadašnji radikalizam se ublažava i gotovo nestaje – u periodu od 1945.- 1960. avangarda postaje deo kapitalističkog establišmenta, pripitomljena neškodljiva spektakularnost i salonska zabava. Ona se komercijalizuje, poput kakve robe...     Šezdesetih godina 20. veka u zapadnom svetu javlja se izvesno raspoloženje krize i izraženija težnja ka promenama sistema. Uzroci su pre svega bili brojni ratovi – Alžir, Koreja i Vijetnam pre svih, kao i sve usijanija hladnoratovska podela sveta između SAD i SSSR. Pomenutu deceniju prati pobuna Crnaca u Severnoj Americi, dok Zapadnu Evropu zahvata talas raznih studentskih pobuna i pokreta. U kovitlacu jedne nemirne epohe dolazi do ispreplitanja neoavangarde, studentskih protesta, hipi pokreta, undergrounda, bitnika i tzv. nove levice. U kombinaciji sa trećom tehnološkom revolucijom i favorizovanjem potrošačkog društva i sve veće komercijalizacije svega, ljudski život postaje sve zahtevniji, kompleksniji, užurbaniji i mehanizovaniji, uz vladavinu tehnokratije i kulta rada i novca. Društvo se birokratizuje uz sve veće prisustvo države u mnogim sferama života. ,, Mučnina“ počinje da deluje i iritira...     Čovek postaje sve otuđeniji i opterećeniji egzistencijalnom teskobom... Kultura se cepa na elitnu i masovnu, na visoku umetnost i onu drugu – konzumentsku, masovnu kulturu. Podvojenost se odražava u gotovo svim neoavangardističkim pokretima – seme pobune i razdora je iznova posejano... Neoavangarda kreće da izražava odbojnost i protiv činjenice da se kultura pretvara u robu. I tako, kao na početku 20. veka, samo u još komplikovanijim okolnostima nastaju nove avangardne forme promena u umetnosti i društvu, sve radikalnije i anarhističnije... Nažalost, vrlo brzo predmet manipulacije postaju umetnička dela i sama pobuna, koji se pretvaraju u modu i robu široke potrošnje - ,, omraženi“ novac vešto uzvraća udarac buntu... U svom tom čudu iluzija i protesta neoavangarda je bila deo širih društvenih i kulturnih strujanja – deo antikulture, čiji su se pojavni oblici manifestovali u hipi komunama i undergroundu...     Divlja anarhistička pobuna, čiji su koreni u dubokom očaju i razočaranju koje je prouzrokovao Drugi svetski rat i nova blokovska podela sveta, ogleda se u književnosti( npr. članku Normana Majlera iz 1957. godine, pod nazivom ,, Beli crnac“), tzv. beat muzici(Bitlsi, Roling Stounsi...) koja sve više okuplja i fascinira mlade ljude tokom šezdesetih godina. Ubrzo se alternativnom scenom prolama glas bitnika, kroz poemu američkog pesnika Alana Ginzberga - ,, Urlik“, u težnji ka prirodnijem načinu življenja i mistično-religioznom prosvetljenju. Drugo kultno ostvarenje te scene bio je roman Džeka Keruaka - ,, Na putu“, roman lutanja, puta, pobune protiv društvenih konvencija... Pokret bitnika, a kasnije i hipi pokreta, buni se protiv društvenih vrednosti, običaja i normi američkog društva, protiv dosade, konformizma, tehnokratije, rata, kulta rada, potrošnje i novca, hipokrizije, bezperspektivnosti i svemoći dolara... ,, Oružje“ pobune bile su uglavnom droge, otpadništvo, alternitavni način života i iritirajuća beat muzika... Bilo je to doba nastanka undergrounda, hepeninga, psihodelične umetnosti, pop arta, Living teatra, doba neponovljive, subverzivne, beskompromisne novoavangardne anarhije...     Drama apsurda, nastala pedesetih godina iz pera Beketa, Joneska, Ženea i Adamova, sugerisala je tih godina na totalnu besmislenost sveta i ljudske egzistencije, uzaludnost svih ljudskih pokušaja da se bilo šta promeni, laž sistema, države, društva, njihovu izveštačenost i uzaludnost svih čovekovih napora... Pored drame apsurda groteska, divlji, ludački smeh i cerekanje, osnovna su crta svih umetnosti ove epohe. Prodor grotesknog, humorističnog i ironičnog bio je karakterističan deo neoavangarde... Istovremeno, neoavangardni pokreti stapaju se sa studentskim pokretima iz 1968. godine...    ,, Budući da sistem uništava individue, uništimo sistem.“                                                                                                       Pjer Paolo Pazolini       Sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka talas neoavangardističkih pokreta se smiruje. Oko 1975. godine zamah neoavangarde se usporava. Njeno zlatno doba traje samo oko deceniju i po, od 1960. do 1975. godine. Politički pokreti kojima je neoavangarda bila umetničko sredstvo iskazivanja – doživeli su krah...   by Mici Zibi - 1968.man, 2013-10-30.    
Pročitajte celu vest