Po Cukića propisu! Po Tominom sistemu! Ne znam da li ste čuli za te izraze? Večerašnji „Seviljac“ me je inspirisao da ih se setim. Uvek sam tvrdio kako mi je operska predstava samo šlagvort za razmišljanja koja se često udalje od scene, instrumentalnog zvuka, glasa, pokreta… Na prvi pogled se udalje. Samo na prvi pogled.  Reče mi pre neki dan, jedan moj prijatelj, čovek od ukusa i operskog znanja : „Ti ovima samo praviš reklamu. O njima niko nikada ne bi ništa napisao, a ti ih kritikuješ, ismejavaš!“ Tačno, često su loše reči o nekome bolja reklama od pozitivnih, bar u okruženju iskriveljenih vrednosti. Ali da se vratim na naslov. U Srbiji  se sve mnogo bolje znalo, a to je bilo vreme između dva rata. A Srbija je, takoreći, uvek između dva rata… Tada se, a i pre, a i kasnije, u situacijama kada neko očigledno podvaljuje drugima, u nameri za sopstvenim opravdanjima,  govorilo: “Po Cukića propisu”. Bilo da se varalo na kartama, ili su državni činovnici muvali, na pitanje po kom zakonu se to radi, odgovaralo se uvek: Po Cukića propisu. A mnogi ne znaju kako je Dr. Kosta Cukić, školovan u Beču i Hajdelbergu bio ministar finansija sredinom 19. veka u Knjaževini Srbiji. Danas ga istorija ekonomije karakteriše kao tipičnog konzervativca i predstavnika najgore birokratije. Valjda ti je, čitaoče, jasno zašto je nastala kovanica: Po Cukića propisu. Ova druga izreka (u naslovu) je iz vremena sadašnjeg. U pitanju je budući svetac. Lik mu je živopisan u crkvi čiji je ktitor, a oreol će se lako dodati kada se za to steknu uslovi. Reč je o Tomi koji je imao svoj sistem sticanja znanja preko noći i zato se može očekivati da će biti budući zaštitnik učenika i studenata… Da se vratim na predstavu “Seviljski berberin”… Uvertira teče, a direktorska loža prazna. Naravno da ne sluti na dobro. Ne mislim na dobro predstave, već na ukupno opersko dobro. Bar za mene. Nisam kupio ulaznicu za Novogodišnji gala koncert. Pa Gospođa direktorka je već poznata po prodaji mačaka u džaku. (Pisao sam na tu temu) Nije problem ako je u džaku  bilo kakva mačka, problem je da nije mačor, a veoma često je u pitanju baš to. Ja ruku u džak, a ono pravi mačor. Ne bi mi prijalo da za Novogodišnji operski koncert po enti put slušam Plazinića, Jakovljevića, Dojkovića… Ulaznice se prodaju, po ne malim cenama… A niko ne zna ko učestvuje, šta je na programu,… Možda će i ove  godine direktorka da nam otvori koncert svojim valcerom, ili će preći na temperamntnije plesove koji su ovekovečeni u klasičnoj muzici poput čardaša, ili tarantele. Unapred mi je žao što ću to zadovoljstvo morati da propustim. Prihvatam mačke u džaku, da, ali mačore ne. Ipak nisu u skladu sa mojim senzibilitetom. Ove godine nećemo imati operetskog “Slepog miša” za kraj sezone. Valjda je uprava zaključila kako je za publiku bilo i previše obećanja, samohvale, što će se reći smeha u protekloj godini. Zato smo večeras  imali bricu iz Sevilje, plus “Pepeljugu” za par dana. Evo vam jedan lep detalj. Jedan od “umetnika” BO odluči da sebe predloži za jednu od najznačajnijih nagrada u našoj državi. Mislim na državu Toma i Cukića. Komisija izabrana od onih “odozgo” nema pojma o kome se radi. Nikada nisu čili za njega. A uz to, on ne prilaže nikakav dokaz da zaslužuje nagradu. Nigde nije ni spomenut, a kamo li ocenjen. Saopšte mu to, a on besno udara po stolu, preti komisiji da će tražiti njenu smenu,… Elem, zamole ga oni da im donese bar neki snimak sa bilo koje predstave, gde se može čuti sva lepota glasa  o kome priča… Prođe nekoliko dana, a “pevač” dostavlja snimak predstave iz 2015. godine… A nagrada se daje za doprinos kulturi u 2018. godini… On i dalje nezadovoljan, ne prestaje sa pretnjama… Onda neki članovi komisije pitaju za informaciju ono dvoje što pišu “veoma loše o operskim veličinama” (izjava jednog od bivših čelnika)… Kada su čuli smeh, bilo im je sve jasno… Ali konkurs se ponavlja svakog februara, ne sumnja se da će dotični i ove godine da prijavi sam sebe za nagradu. A večerašnji Seviljski berberin je u startu obećavao.  Ljubomir Popović kao Grof Almaviva, Bartolo Nebojša Babić. Prvi dolazi iz Zrenjanina, drugi iz Novog Sada… Obojica nezamenjivi u ovoj predstavi. Sa druge strane su Dragutin Matić u roli Figara i Nevena Matić kao Rozina. Niko od njih nije zaposlen u ovdašnjoj operi. Verujte, to je veoma bitan podatak… Ako oprostimo Gospodinu Popoviću nesnalaženje, naravno pevačko, u prvom činu, sve drugo, kod svih glavnih aktera je bilo za pohvalu i uživanje. Zadnjih godina sam slušao i gledao sve predstave Seviljskog berberina. I ovde ne bih imao ništa posebno da dodam. Naravno da treba pohvaliti i Nenada Jakovljevića, kao Bazilia, učitelja muzike. Svojom komikom se potpuno uklapao u nabrojanu ekipu. Publika nije adekvatno odreagovala  na kvalitet izvođenja.  Za očekivanje je da Figaro (Dragutin Matić) na otvorenoj sceni dobije najveći aplauz, što se i desilo, ali publika  nije reagovala i na vrhunsku komiku  Popovića, Babića, Matića. Valjda se zadovoljstvo većine posetilaca završavalo fotografisanjem pored novogodišnje jelke, koja posle više godina liči na ono što treba da simbolizuje zimu, život, šarenilo sreće,… Da još nešto konstatujem  povodom pisanja o večerašnjoj operi. Gospodin Babić i Gospodin Matić su dva pevača koji su na otvorenim scenama, a i posle predstava, zadnjih godinu, dve tri, uvek dobijali najveće aplauze. Apsolutno najveće aplauze. Ako se ovo nekome ne sviđa, neka sedi pored mene na operskim predstavama, pa ćemo da se gledamo u oči. A što je to interesantno, pa obojica nisu stalno zaposleni u našoj operskoj kući. Biće ovde još reči koje se  mnogima neće svideti, ali o tome malo kasnije… Oni što misle kako pišem “s brda, s dola”, greše, sve je u mom pisanju unapred smišljeno i željeni cilj se uvek postigne. Kao što rekoh, direktorke opere nije bilo. Ja sam bar u simbolima ustanovio da joj je jedna noga na fotelji pretesterisana. Naravno, to neće umanjiti njen rad i zalaganje, jer se već navikla na sedenje na klaviru. (podsećam, klavir ima tri noge) Publika nije mogla da vidi direktorku, ali je gledala dirigenticu Anu Zoranu Brajović. Možda Gospođa Brajović ne zna kako joj stoje pantalone, ali bi morala da zna kako dirigent ispred orkestra staje sa pokrivenom zadnjicom. Već sam pisao na tu temu, ali za one koji ne razumeju, ili ne pamte, ponoviću. Dirigent okreće zadnjicu publici i zato je pravilo u klasičnoj muzici, bilo da je filharmonijsko-orkestarska, ili operska, da muškarci nose frak, a žene, ako već nije haljina u pitanju, onda ženski frak, ili duža tunika koja pokriva obline zadnjice. Opasno je da se neko utegne u uske pantalone… Uzroci su različiti: bes hir, ili nešto treće, mnogo gore… Pa još kada se uz to obuče kratka bluza, koja se pri prvom pokretu ruku podigne iznad pojasa… Počinje dirigovanje u stilu: Drž gore, drž dole! E sad, sve može kod srba: Po Cukića propisu. Recimo ako zaposlite svog sina: Po Tominom sistemu, znajte da će od vas tražiti da zaposlite nekoga bez odgovarajuće škole, nagovarajući vas da kažete da to može: Po Cukića propisu. Ako imate vremena za manevre, nagovorićete tog, nedovoljno, ili totalno neobrazovanog, da se što pre negde   doškoluje preko noći: Po Tominom sistemu. Ako pak nemate vremena, morate da insistirate, pozivajući se na Cukića. To se začini opravdanjem da morate, da vam gori, da je u pitanju “život i smrt”, … A najbolje je potegnuti rečenicu: Tako traže oni odozgo!… Jer te “odozgo” niti ko poznaje, niti vidi, niti čuje, pa ne može ni da proveri… Često su te komedije van scene mnogo interesantnije od onih za koju su muziku pisali Rosini, kao večeras za ovu predstavu, ili Štraus, ili Mocart. A šah se igra, figure se premeštaju sa jednog mesta na drugi, neočekivano i bez pravila, sem ako se ne potegne za Cukićem. Smenjan je rukovodilac operskog studija. Bez objašnjenja. Nije bilo ni par reči zahvalnosti (oficijelnih), na sajtu pozorišta. Ovako se svašta spekuliše… A podsetimo, u studio su počete da se primaju osobe bez audicije. Jasno, za to je potrebna dovoljno autoritativna osoba koja može glasno da izjavi: To je po Cukića propisu. Ne verujte nikada onim političarima  koji se na početku svog mandata zaklinju u mlade, poštenje, ravnopravnost, transparentnost… A Cukića propis je ovladao operom. Takoreći do juče su mogli na “Gala koncertima” da pevaju i drugi i treći solisti. Mogli su da pevaju i gosti. Pa Gospodin Babić iz Novog Sada je bio tu (ne jednom). Pevali su “honorarci” i dobijali najveće aplauze. Koja ružna reč “honorarci”, ali je NAMERNO upotrebljavam Poštujem, nova direktorka, nova pravila. Interesuje me samo ko donosi pravila. Da li neki N.N., koji se poziva na Cukića??? Elem, obećah malo ljutnje za one (pre)nabeđene. Demantujte me ako grešim. Osim dva basa, Tomaševa i Bajića, zadnjih godina od onih koji nam se nude na sceni beogradske opere, najviše u inostranstvu nastupaju jedna pevačica koja spade u druge soliste i jedan “samo honorarac”. Dok se ti, čitaoče, presabiraš šta sam napisao, istaći ću samo činjenicu: Zamislite zbunjenost ljudi u tim operskim kućama gde njih dvoje nastupaju. Pomišljaju ljudi kako li tek pevaju prvaci u toj Srbiji, kada ovi “drugorazredni” kod njih tumače glavne role?? Pa ih ponovo zovu, pa ih ponovo zovu. Jeste malo smešno, ali za mene veoma otužno. ZNAM! Reći će neki kako aplauzi nisu merilo kvaliteta, reći će ti isti kako gostovanja nisu merilo kvaliteta… A šta je onda merilo kvaliteta? Broj nastupa po mini salama, hodnicima, haustorima širom Srbije, jer neko ima nekog tamo, odakle se plaća???? Ili broj intervjua u medijima gde “neki” imaju vezu”, ili su politički podobni za taj medij,… Ili, broj predstava u matičnoj kući, jer sebe može da ugura gde mu se ćefne,… I ne samo sebe, već i one koje gura po sistemu Cukića propisa,… Ili, ili,… Završiću sa konstatacijom. Verujem u Upravni odbor nacionalnog teatra. Verujem u čestitost, smelost i realna sagledavanja umetnika koju su u Upravnom odboru. Tvrdim, neko mora da da ostavku. Neko mora da da ostavku! Srećna nam Nova godina u kojoj neko mora da da ostavku! O istoj temi, ali iz drugog ugla: https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/12/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html
Pročitajte celu vest