Kulturni portal “Gledište “ je 17. decembra ove godine napunio tri godine rada. To je bio konkretan povod za razgovor sa multitalentovanim Nenadom Barakovićem – Barom, ravnopravnom trećinom tima koji stoji iza sve popularnijeg “Gledišta”. Pročitajte šta nam je Bara rekao specijalno za Helly Cherry… Nenad Baraković; foto: Vechnutak Kao prvo, čestitam vam treći rođendan. Do sada ste dobili zubiće, prohodali, progovorili, a sada već i samostalno jedete, oblačite se i obuvate…Koliko ste poslušni?Hvala ti puno na čestitkama, znam da su od srca. Da, sajt Gledište je proslavio svoj treći rođendan u beogradskoj ”Džezvi ” i još uvek smo svi pod pozitivnim utiscima. Veče je bilo nezaboravno, i mislim da smo ga zaslužili pošteno. Ništa ne dolazi preko noći. A što se tiče poslušnosti, sami sebi polažemo račune tako da nemamo kome biti poslušni.Zašto za razliku od nekih drugih kulturnih portala ne bežite od politike? Čak mi se čini da je i prizivate?Pre bih rekao da to dođe kao odbrambeni mehanizam nego prizivanje. Kao neko ko je skoro ceo svoj život u kulturi; na bini, iza bine, kao tonac, novinar ili piskaralo smatram da imam moralnu obavezu da ukažem javno na probleme koji nam se dešavaju, nepravde koje nas guše i tište jer imam tu mogućnost i sreću za razliku od ogromne većine koja nema, a imala bi i ona mnogo toga da kaže da im nisu ugasili struju zbog neplaćenih računa, isterali ih iz svojih domova ili ih zavetovali na ćutanje zarad kratkoročnih beneficija. Naše kritike na račun društva izražavamo na kreativan način, što će reći da je naše delovanje na tom polju konstruktivno, a ne destruktivno. Mi stvaramo, ne uništavamo.Kakvo je gledište “Gledišta”? Sa koje strane posmatrate svet, leve ili desne? Ili ste pre, onako, demokratski centar?Ne bih na naš sajt gledao kroz prizmu levo, ili desno. Polarizacija se ušetala u naše živote i to me mnogo boli jer se ispoljava pasivnom, a sve više i otvorenom agresijom. Ponašamo se kao čopor gladnih hijena. Pridružujemo se raznim grupama koje nam uskraćuju mogućnost da sebe iskažemo kao individue i tako gubimo deo ličnog identiteta zarad materijalnog benefita ili kratkoročnog zadovoljstva. Gledište to nije. Mi kao autori ne poništavamo deo sebe kako bi se dodvorili jedni drugima i postigli lažan kompromis. Koliko smo slični, toliko smo i različiti, ali prihvatamo te razlike i uvažavamo ih. Delujemo kao porodica, i kada kažem porodica zaista to mislim. Marka i Nenada doživljavam kao svoje starije burazere. Voleo bih da naš rad deluje tako da smiruje ljude, da ih podstakne na hrabrost, da ih natera da popale lampice i da vide da nije sve zapravo toliko crno.Jeste li salonski revolucionari ili biste bili spremni da se i pobijete za ideale?Revolucija se dešava u pojedincu. Revolucija nije pištaljka, prst, polupani izlozi, ni pokradene patike. Revolucija je kada baciš konzervu Švepsa u korpu za otpatke, kada se nasmeješ prodavačici u supermarketu kojoj su se namršteni pojedinci pre nego što si ti došao na red napili krvi. Od malih stvari treba krenuti kako bi se došlo do velikih. Ovde je bilo dosta batina i krvi, što ne znači da sam salonac. Ja sam odrastao u getu, na ulici, na binama, u studijima za snimanje. Nisam ležao u đakuziju, nisu mi roditelji plaćali zimovanja, letovanja, nisam posmatrao svet sa storija Instagram profila. Meni se svet intezivno dešavao i dešava se još uvek. I ne, to nije put koji je za svakoga. Sloboda je skupa, zahteva dosta odricanja.U kom pravcu “Gledište” ide ili što bi rekao jedan bivši pesnik: “Kamo dalje, rođače”?Ovde je luksuz imati pravac, smer i intezitet, a pogotovo kada se baviš kulturom. Možemo samo da se nadamo, verujemo i da planiramo. Možemo se i praviti da se kupamo u bazenu sa mlekom od kokosovog oraha, ali oslanjajući se na transcendenciju, a i čulna saznanja; iskustvo mi govori da se ipak davimo u kanalizaciji koja se preliva, a da ono čime se mažemo nije kokosovo mleko već čarobni sastojak svake kanalizacije. Može se to prikriti filterima i fotošopom, ali govno je govno- smrdi i ispliva uvek prvo na površinu.Hijerarhija u ekipi vašeg portala je: a) piramidalna b) kao jarbol c) ravna linija?Zapravo, ne postoji hijerarhija. Nas trojica smo podjednaki i svako zna kvalitete onog drugog i to nas održava. Nema sujete. Mi smo međusobno svesni ko najbolje obavlja menadžerski deo posla, ko ima najviše publike, a ko zna najbolje da se izrazi pisanom rečju i tu nema nikakvih tajni. Takođe smo upoznati i sa međusobnim slabostima. Svako radi deo svog posla najbolje što ume.Koji članak na portalu je pobrao do sada najviše simpatija?To treba da pitaš razne sajtove koji su nam bez pitanja besomučno krali tekstove čitave godine i to bez da su nas potpisali. Da postoji neka nagrada za najpotkradaniji sajt ove godine, to bi definitivno bili mi.Koliko ste uopšte zadovoljni odzivom čitalaca?Može bolje, i biće. Lično sam zadovoljan koliko se moji tekstovi čitaju i koliko se isprati moj angažman, što medijski, što kroz društvene mreže, jer i sam znaš da pišem za dosta sajtova i novinarskih udruženja, da drndam gitaru, da se bavim tonom, pozorištem, puštam muziku i da mi je jedino ostalo da naučim da žongliram loptice pa da me prime na dvor kao dvorsku budalu. Naš autor Nenad Milenković–Panić sada pokušava svoju publiku preseliti sa svoje društvene mreže na sajt, jer je njegova poezija po mom skromnom mišljenju krajem ove godine doživela zenit. Osvojio je i nagradu u ”Klasicima književnosti” za najbolju kratku priču, tako da zapravo to i nije moje skromno mišljenje, već činjenica. Navedi mi bar dva jaka argumenta zašto treba čitati “Gledište”?Neskromno bi bilo od mene da navodim argumente. To bi ipak trebao da uradi neko ko prati sajt sa strane i ko je objektivan. Ja da mislim da to što radim nije dobro, ne bih ni radio. Takođe, i moja ekipa.Ko bi voleo da vam svira na desetom rođendanu portala?Azra, Kleš, Brus Springstin, Ivan Zoranović, Letu Štuke i Čovek bez sluha. Možda im se i ja priključim, ako budem raspoložen taj dan.Zašto danas novinari ne rade svoj posao nego to moraju da rade šoferi, tonci, poštari i drugi izdanci radničke klase?Nema novinarstvo veze sa obrazovanjem, kao ni pisanje. Ti kada završiš filozofiju ne potaješ filozof, već profesor filozofije. Tako je i sa novinarstvom. Ruku na srce, postoje obrazovani novinari koji odlično rade svoj posao. Tu je Dušan Majkić sa O radija, ali opet apsurd, nije završio žurnalistiku već akademiju umetnosti. Tu je i Milica Kravić koja na RTVu vodi emisiju Žena u kutiji. Tu je i Sovilj sa N1. Postoji bre, dosta divnih ljudi koji se bave novinarstvom. Sve je to radnička klasa. Voleo bih da bacim akcenat na svetle primere, a da onim drugima ne posvećujem pažnju. Kraj je godine, pa hajde malo i na svetle primere da ukažemo. Naravno, tu su i pomenuti šoferi, tonci i poštari koji stoje na braniku kulture. Ni Džo Stramer nije završio muzičku akademiju već je radio kao grobar.Interesuje me, da li misliš da je “idiokratija” neminovan proces u koji srlja naše društvo?Mi jesmo kolektivno skloni ka tome da uvažavamo isključivo svoje mišljenje. Ljudi preozbiljno shvataju svoje mišljenje, zanemarujući činjenicu da je to ipak samo mišljenje, a ne činjenično stanje. Opet, ne postoji objektivna stvarnost i svako je doživljava na specifičan način. Zato nam svaka ulica ima bar jednog lajfkouča, čoveka koji bi bolje udario forhend od Đokovića, koji bi fudbalsku reprezentaciju doveo u finale svetskog prvenstva i koji bi napisao bolje knjigu od Fantea.Da li misliš da na promocije knjiga ili na čitanja poezija trebalo dovesti eminentne starlete, striptizete kako bi se masa privukla i razbila ta famozna gornja cifra od pedesetak duša koja prati takva dešavanja?Mi koji smo na suprotnom tasu vage bismo trebali predstaviti taj vid popularne kulture kao nešto što je zabavno, celishodno i svrsishodno, a smanjiti busanje u prsa kako smo mračni, odbačeni i neshvaćeni, jer time udaramo sami sebi etiketu nečega što je manje vredno, tako da nam starlete i striptizete nisu krive. Sami smo sebi najveći neprijatelji. Aždaju treba tući buzdovanom u glavu, a ne možeš je dohvatiti iz podruma.Kao dosta mlađi od mene i sa drugačijom perspektivom poimanja sveta oko nas prosvetli me i kaži mi gde i u kom času je moja generacija pogrešila i zašto je ova zemlja otišla u kurac?Ne mogu da okrivim čitavu jednu generaciju jer je učestvovala u nameštenoj utakmici, ne znajući pri tome da je nameštena. A kada sudija odsvira kraj, naknadna pamet ne pomaže. Predugo se valjamo u blatu, kiču i mržnji da bi jednim potezom gumice obrisali sve što se desilo u prethodnih trideset godina.Da li misliš da je 16 godina trajanja nekog portala previše? Direktno mislim na Helly Cherry. Ili si mišljenja da treba istrajavati kao Keith Richards?Sve je do pojedinca. Neki ljudi sa pedeset godina u sebi imaju više života nego ljudi sa dvadeset. Postojati toliko godina kao portal je hrabro i beskompromisno. Postojati četiri godine kao Dotkom je takođe fenomenalno. Skoro su i oni obeležili rođendan sa prelepom žurkom, a njihov urednik, naš rokenrol poštar je jedan veliki Don Kihot koji je konstantno u borbi sa vetrenjačama. Na našoj strani je i Remix Press, sjajna ekipa devojaka iz Novog Sada. Ma biće dobro, treba da trajemo i guramo, svi zajedno. Ne baš kao Kit Ričards jer nemamo keša da menjamo krv na svakih par meseci, ali borba ne sme da prestane.Lično imam još dosta pitanja, ali se bojim da će čitaoci polako početi da odustaju da čitaju ovaj intervju zbog nedostatka vremena, koncentracije, nerazumevanja koncepta ovog razgovora. Zato ti se zahvaljujem na priči i pozdravi ortake sa portala. Ujedno ide i želja da trajete što duže i budete što uspešniji. Da držite glavu ponosno visoko i iznad ovog sve prisutnog gliba u maćehi Srbiji.Zahvaljujem na prijatnom razgovoru, a tvoje želje mogu da uzvratim nazad kao da su frizbi. Svim čitaocima Heli Čerija želim srećnu predstojeću godinu. 2020. godina, previše sinhroniciteta gledajući brojke da bi bila loša, pa hajde da je iskoristimo pametno, a prethodnu da zapljunemo i daleko joj bila lepa kuća.Sa Nenadom razgovarao Zoran Popnovakov
Pročitajte celu vest