Sedamdesete godine bile su Gallagherovo najplodnije razdoblje. Gallagerova moćna gitarska muzika, mešavina urbanog bluesa i vlastitih numera bila je pod snažnim uticajem trojice blues velikana čije prezime je bilo King – BB King, Freddie King i Albert King... Bio je sušta suprotnost tada dominantnom muzičkom pravcu ( jednom od, unutar burne istorije rokenrola tih godina, decenija) - glitter rocku – namesto svetlucavosti i sjaja kojima bi privlačio pažnju publike, pevljivih pop rock pesmica koje su svojom komercijalnošću  podilazile ukusima šireg auditorijuma, čudesni irski gitarista bio je zapravo sušta suprotnost sa svojim izlizanim gitarama, izlizanim džinsom i uglavnom kariranim košuljama, bez ikakvih naznaka i potrebe za lažnim sjajem glamura  - ali sa neverovatnom srčanošću, nepresušnom energijom i emocijom koja veže, pleni, dominira scenom, uz nesebičnu podršku ostatka benda koji se često menjao i bio neka vrsta pratnje vatrenom i hipersenzibilnom gitarističkom virtuozu Gallagheru... U toj deceniji snimio je deset albuma, uključujući dva live albuma Live in Europe i Irish Tour ’74. ’’Irish Tour ’74“ je film koji je režirao Tony Palmer. On dokumentuje koncertni obilazak Irske tokom turneje Roryija Gallaghera i pratećeg sastava... Bio je to visokoenergetski spektakl vrele irske krvi (natopljene galonima alkohola i hipersenzibilnošću), orkanski udar koji je protutnjao tadašnjom uzavrelom Irskom, transponujući sav bunt jednog ponosnog i borbenog naroda u hard rock zvuk koji nikog nije mogao ostaviti ravnodušnim. Neposrednost i jednostavnost kojima su plenile Gallagherove svirke bile su čudesne. Bilo gde da je nastupao osetio se čudesni duh naroda koji ga je pokretao, pretočen u visokooktanski gitaristički zvuk rokenrola Irske – nešto tako prostodušno i jednostavno, a opet nestvarno dobro i moćno, melodijski doterano, a energetski iskričavo kao u najboljim izdanjima britanske rhythm & blues scene šezdesetih – od Mayalla i Stonesa do Yardbirdsa i Animalsa...
Pročitajte celu vest