Oba romana iz Orfelinove nove edicije „Noć Republike“, premijerno predstavljena na Sajmu knjiga (Pas i kontrabas Saše Ilića i PO ŠUMAMA I GORAMA Milenka Bodirogića), ušla su u najuži izbor od pet naslova za NINovu nagradu za najbolji roman godine. Odluku o tome koji će od njih postati „Roman godine“ žiri će saopštiti u ponedeljak 20. januara oko podneva. Roman Po šumama i gorama Milenka Bodirogića našao se, takođe, i u najužem izboru za nagradu „Zlatni suncokret“, neformalno poznatu kao „Vitalova nagrada“. Ovaj odličan roman pročitao sam s uživanjem još prošle jeseni, u rukopisu; a sada, kada sam najzad našao vremena da ga pročitam ponovo, u prelepo dizajniranom izdanju (po kojima je izdavač Orfelin poznat), krajnje je vreme da se na njega osvrnem detaljnije nego što sam to učinio, ukratko, uoči prošlog Sajma knjiga. Pre svega, mislim da je na mestu iskazati jednu vrstu ograde, odnosno upozorenja na ovaj blog slučajno zalutalom čitaocu koji ovo možda ne zna: Milenko Bodirogić je vlasnik izdavačke kuće Orfelin, sa kojom uspešno sarađujem zadnjih 6 godina, otkako je objavio moju Poetiku horora (2014) pa naovamo, kroz ediciju „Poetika strave“ koju zajedno uređujemo – 16 do sada objavljenih naslova, dva su u zadnjoj fazi pripreme i u štampu ulaze do kraja ovog meseca, itd. Pored toga, Milenka smatram i prijateljem, i imam razloga da verujem da je osećanje uzajamno. Ovde će poneki čitalac zastati, a mnogi možda i smesta odustati, jer jasno je (?) da nekakve objektivnosti ne može biti u kritici koju potpisuje „kritičar“ koji je sa autorom em prijatelj em, uh, kako to nazvati, poslovni saradnik, ili zaposleni? I to nije bez vraga; razumem takve, jer i sam najviše mrzim kad ortaci jedni drugima pišu hvalospeve – mada oni nikad u svojim tekstovima ne priznaju da su ortaci sa hvaljenim autorom. Iz pomenutog razloga svoju kritiku ovog romana neću pisati za neki ovdašnji književni časopis, kao što bih inače možda učinio, nego za sopstveni blog – jer blog, kao medijum, sam po sebi podrazumeva subjektivnost. Ipak, podsetiću čitaoce bloga da sam, svojim ovde objavljivanim kritikama knjiga domaćih pisaca, ja tokom prethodnih 11 godina sebe svesno lišio prijateljstva nekolicine „kolega“ kojima sam napisao ne-baš-stelarne prikaze; dakle, onima koji duže prate ovaj blog je poznato da se do sada nisam bavio kalkulacijama te vrste, i da nisam hvalio knjige poznanika i prijatelja samo zato što se znamo. Da budem potpuno iskren, kada mi je Milenko najavio pisanje ovog romana, njegova tematika nije mi zvučala ama baš nimalo zanimljivo ni blisko: kaže on, to je roman koji se bavi formiranjem prvih partizanskih odreda na prostorima bivše Jugoslavije, paralelno sa umnogome autobiografskom pričom o dvojici prijatelja koji hodaju (planinskim) stazama kojima su, početkom II svetskog rata, hodali prvi partizani. „Lost me at Hello,“ što bi reko naš narod. I bio sam spreman za eventualiju da mi se taj roman ne dopadne, da ga možda čak i ne pročitam do kraja, da me prosto „izgubi“ nakon 10-20 stranica – u kom slučaju bih se Milenku izvinio, pravdajući se drugim (sasvim realnim) obavezama, pored ostalog i oko knjiga edicije „Poetika strave“, a ovu knjigu bih učtivo ignorisao na blogu (ili je usput pomenuo, na nekoj gomili), ne osećajući razlog da se njome detaljnije bavim. Na svu sreću, ispostavilo se: a) da Milenkov opis nije bio baš najtačniji – taj čovek, naime, uz sve svoje vrline, ima i tu manu da je operisan od smisla za marketing, i njegov opis sopstvene knjige bio je odbijajući a ne primamljujući, a tačan je bio samo u nekom najuopštenijem, najnebitnijem smislu, jer b) ta knjiga uopšte nije o tome (a o čemu je, reći ću odmah, malo niže); c) dobio sam, pre svega, tematiku s kojom sam mogao itekako da korespondiram i rezoniram, da se u nju udubim, da je prihvatim i intelektualno i emocionalno; d) a dobio sam, što me je već manje iznenadilo (jer čitao sam i ranije Bodirogićeve tekstove, npr. u knjigama kao što je BUNTOVNICI), nenametljivo sofisticiranu, pitku ali kondenzovanu prozu osobenog, gorkoslatko-sumornog ugođaja; e) a rezultat svega toga ispostavio se, za mene, kao redak primer novije srpske proze koji mi je bio ne samo bezbolan (postignuće već po sebi!) nego i vanredno prijatan! Ukratko, s najvećim zadovoljstvom sam pročitao ovaj roman (do sada već dvaput u razmaku od četiri meseca), i najpunijeg srca i najčistije savesti mu dajem snažan Gulov Pečat Preporuke – priznanje koje, istina, nema tako veliki društveni i medijski ugled kao NIN-ova i Vitalova nagrada, a naravno da nema ni finansijsku dimenziju pomenutih, ali ipak je to Pečat koji se retko na ovom blogu dodeljuje, i daje se samo najzaslužnijima. Nije Gul tamo neki Toma Grobar pa da deli ordenje i levo i desno. Ko zna, znaće... PO ŠUMAMA I GORAMA je kratak (164 strane) ali raznovrsnim blagodetima nabijen roman u kojem se na neočekivan, originalan način stapaju autsajderstvo, dobrovoljno otpadništvo glavnih junaka od rugobe današnjeg sveta (ne samo Srbije kakva danas jeste, nego i zapadnog sveta uopšte), tiha melanholija i sveprožimajući osećaj gubitka (gubitka prijatelja, domovine, azila... ali ne i ideala), a sve to iskazano dirljivo poetičnom prozom u kojoj se, iznenađujuće, a opet prirodno i harmonično, susreću Tomas Bernhard i Emil Sioran. Glavni junaci ovog romana (obojica rodom Izbosne, ali nastanjeni u Novom Sadu) tumaraju šumama i gorama Balkana, od geografski im najbliže Fruške Gore pa do kilometrima mereno najdaljeg, ali duhovno bliskog Triglava, koji je za njih „mitska tačka, vrh Jugoslavije, punktum u kojem se sažimala ta jedina zaista stvarna zemlja“. Dežurni teoretičari literarnih zavera su, videvši najuži izbor za NIN-a, u kojem barem 3 od izabranih 5 romana tematizuju Jugoslaviju, to već proglasili za ,,izbor za jugoslovensko-partizanski roman 2019. godine“. Grupa pisaca i kulturnih delatnika, među kojima su Dexa Pantalejski, Kusta Nemanja Nacionale i njima srodni frikšou-kripšoui, ali i jedan Sava Damjanov (!), upravo je obznanila svoj bojkot NIN-ove nagrade (vidi OVDE) smatrajući ovogodišnji izbor idejno-ideološki i naci-onalno problematičnim, kao i sastav žirija koji je taj izbor načinio. Ne znam, nisam čitao ni Ilićev Pas i kontrabas ni YugoslavAne Vučković, pa se o njima ne mogu izjašnjavati; ali što se tiče Bodirogićevog romana, njega samo najpovršnije osobe – oni koji o knjizi ne sude čak ni po koricama (koje su u ovom slučaju prelepe, ali i prilično fotografski neuhvatljive, ne daju se slikati, poput kakvog vampira!) nego samo po naslovu – mogu otpisati kao „jugoslovensko-partizanski roman“, odnosno smatrati da su takvom floskulom išta smisleno i tačno o tome šta ta knjiga jeste rekli. Jugoslavija, kojom se u izvesnom smislu ovaj roman bavi, manje je istorijska aktuelizacijajedne ideje, a više njen koren – utopijska ideja o slobodi koju su ovdašnji mali, istorijom nemilosrdno šibani narodi, u jednom trenutku svojih postojanja, nakon dugog maštanja, uspeli da sebi izdejstvuju spletom istorijskih okolnosti, samo da bi, jedva pola veka kasnije, uz izdašnu pomoć spoljašnjeg faktora postojećim tinjajućim unutrašnjim trvenjima, svojeručno zatrli tu utopiju na najkrvaviji, najprljaviji i najhororičniji mogući način, u bratoubilačkom građanskom ratu kojim su se uneredili po nekadašnjim idealima i regredirali, retardirali na primitivnije oblike nacionalističko-ksenofobno-sebičnog kvazipostojanja. Dakle, ovaj roman nije „jugonostalgičan“ – u vreme koje njega najviše zanima (1941-43) Jugoslavija, „jedina prava“, dakle republika a ne kraljevina, nije još ni postojala, pa zato nema ni nostalgije prema njoj; ali, čak i onde gde se dotiče Jugoslavije kao aktuelnosti a ne kao ideje, roman se ne zanosi naročitim iluzijama, ne boluje od samozavaravanja ili idealizacije države SFRJ, i realno opisuje i brojne probleme sa kojima se u tu zajednicu ušlo, kao i oblike ograničenosti i kompromisa uzvišenog ideala jednom kada je dospeo u praktičnu primenu. Svejedno, uz svu svest o tome, za autora, to je više nego jasno, Jugoslavija oličava najuzvišeniju, utopističku ideju poniklu na ovim prostorima. I ako se čita kao roman o UTOPIJI, roman PO ŠUMAMA I GORAMA je neodoljivo dirljiv, čak potresan, i sa njime bi morao da korespondira svaki čitalac, bez obzira kakvo mišljenje i lični stav imao o stvarno realizovanoj društvenoj zajednici koja je svoju istorijsku emanaciju, a na osnovu te utopije, na ovdašnjim prostorima imala u periodu 1945-1991. Mislim da bi bilo pošteno, kao što na početku podsetih na ličnu povezanost sa autorom ovog romana, ovde ukazati na još jednu ličnu dimenziju – naime, na činjenicu da ja ne delim njegovu skoro bespogovornu ljubav prema Jugoslaviji. Odnosno, ukratko bih svoj stav o Jugoslaviji sažeo ovim rečima: Jugoslavija zaista jeste velika ideja, ali narodi koji su imali da je realizuju bili su suviše mali, u svakom smislu reči, da bi na svojim nejakim plećima izneli takvu jednu grdosiju, te stoga nije ni čudo što im je ona ubrzo iskliznula iz slabašnog stiska i umalo ih smrvila svojim padom. U tom padu, nastavljam ja, nimalo iznenađujuće, najviše su stradali oni koji su u Jugoslaviju najviše verovali – Srbi i Bosanci, a najveći ćar izvukli su oni koji su je najviše mrzeli, Slovenci, Hrvati i Albanci na Kosovu i Metohiji. Jugoslavija je, u teoriji, trebalo da bude majka svima; u praksi, bila je nekom majka (za kratkoročnu upotrebu) a nekom maćeha... Znači, isto kao što je i komunizam, u teoriji, divna altruistička i optimistička ideja o slobodi i ravnopravnosti, ali u praksi neizvodiva jer ljudi su kao vrsta (homo narcissus) većinski sebična, uskogruda, nealtruistička stoka, tako je, za mene, i Jugoslavija jedna divna i lepa ideja koja je opasna ako se shvati kao politički program, kao strategija koju sad treba realizovati na terenu zvanom Balkan sa akterima nastanjenim ovde. Mislim, ne zaboravite da je ta zemlja uspela da propadne pre četvrt veka, kada je ovde živelo daleko više pametnih i hrabrih ljudi; na ovoj deponiji danas, u ovom talogu preteklom posle ratova, gde su pametni ili izginuli ili se odselili, i gde već decenijama i u nominalnom „miru“ vlada straobalan „odliv mozgova“, sa ovim patrljcima „slobodarskih“ naroda nema više ni tračak smisla pokušavati u 3-D sa nekakvom utopističkom idejom. Ovde je utopija svedena na – preživljavanje; utopija je imati posao, ma koliko ponižavajuć i besmislen, za ma koliko ponižavajuće novce, jer ovde, danas, žive narodi i narodnosti robova, poslušnika, kukavica, jadnika i bednika, poniženih i uvređenih, spremnih da dušu prodaju za sendvič i za kliktanje minusa na svaku pametnu misao; ovde, danas, žive robovi koji možda nisu sasvim srećni, ali svakako nisu ni blizu dovoljno nezadovoljni da svoje ropstvo zamene nečim dostojanstvenijim. Jer, dostojanstvo je ovde umrlo odavno. Zajedno sa istinom. Zajedno sa stidom. Ove patrljke i patuljke, danas, ovde, oslobađati, njima pevati o slobodi, o plemenitosti, o dostojanstvu, o jednakosti, o slobodi... zaludan je posao. Ali, umetnost i jeste plemenita zato što je, suštinski, zaludna. Bodirogić se, dakle, bavi tim zaludnim poslom, svestan da je verovatno tako, ali on drugačije ne ume. Indikativno je da ni njegovi antijunaci (neimenovani narator i njegov prijatelj, Rajić) nisu nimalo idealizovani: oni su, poput Bernhardovih junaka, i poput Sioranove persone, manekeni propasti, raspadanja, unutarnjih kontradiktornosti, oni su manekeni bolesti (u oba slučaja, tj. kod obojice, indirektno se ukazuje da je ona psihosomatska, da su i telo i duša nagriženi, i pitanje je ko je tu „prvi počeo“ sa raspadom). Oni su jalovi i besplodni poput mula: „Ponekad bi mula na čelu povorke zastala, tužna, sama i besplodna, i sve bi stalo, jer mula nije znala šta bi sa sobom i nije znala šta bi sa svetom oko sebe i sa tom strminom koja se uzdiže ispred nje.“ S mulama su i eksplicitno upoređeni: „Stajao sam na Partizanskom putu, ukipljen kao mula, tek svestan činjenice da ne želim da se vratim u grad i tamo sretnem sebe, valjda jedinog čoveka kojeg sam istinski mrzeo...“ Oni su, obojica, „zagledani u vlastiti jad“. Oni su „šamani posrtanja“, teturanja i padanja – i ima nečeg neodoljivo sioranovskog u ovoj dirljivo tragikomičnoj deonici: „Ta je stabla trebalo preskakati, ili se ispod njih s mukom provlačiti i Rajić je sve češće padao. Noć koja se spustila i pramenje magle što se pojavilo dodatno su mu otežavali kretanje. On je sada padao na bok, najčešće desni, padao je na kolena, padao je na leđa i to što je Rajić činio više se nije moglo zvati hodanjem već pre bauljanjem, ali nije gubio prisebnost, bio je savršeno miran i nije mi dopuštao da mu pomognem. Podigao bi desnu ruku prema meni, sa otvorenim dlanom, poručujući mi da mu ne prilazim. Činio je to na neverovatno dostojanstven način, kao da je bio šaman posrtanja, spoticanja i saplitanja, žrec sinkopiranog hoda, kao da se još jedino tako može hodati, kao da je to istina u hodanju, otkrivanje istine, i mene je obuzimao stid što stojim iza njega, u potoku, čvrsto na svojim nogama i sasvim nedostojan posmatram to veličanstveno padanje.“ Oni su nesposobni za život u ovom i ovakvom svetu, nevoljni da mu se prilagode, iako svesni da ipak, donekle, saučestvuju sa njim, pa zato, tim pre, žude za bekstvom iz njega, u prirodu, u planinu, gde pronalaze zaostale pramičke ideala ugušene u gradovima. Iako su ti likovi donekle ironizovani, naročito kroz njihovo nesnalaženje u današnjici i ovdašnjici, oštrica mizantropije ponajviše je usmerena ka kreaturama koje te lutalice susreću na svojim stazama – šupljim ljudima bez ikakvih ideala, ili u ropstvu laganih simulakruma „ideala“ (od turizma do religije, i dalje). „Jugoslavije više nije bilo i čitav svet se izmenio, propao sa njom, a on u taj izmenjeni, propali svet, u njegova stremljenja, težnje i proizvode nije imao poverenja.“ U planinama se oni prisećaju prvih partizana, ljudi koji su slobodu cenili više od sopstvenih života: „Ti ljudi, na ovom istom mestu, u avgustu pre sedamdeset i pet godina, njihove sudbine, odjednom su mi se učinili kao čvrsta tačka oslonca za koju ću moći da se uhvatim, koja će sprečiti moje rastakanje u polumraku.“ A ni ti, pređašnji, nisu bili superheroji iz partizanskih filmova i srodne Mirko&Slavkopropagande: Bodirogić sa gorkom setom i smislom za crnohumornu grotesku opisuje i nesnalaženje tih prvih boraca, nateranih na otpor – njihove trapave, nevešte akcije, njihova bauljanja, greške koje bi bile smešne da nisu tragične: podmetanje eksploziva pod pogrešan kolosek, glupiranje nekoga ko na kraju kolone vikne „Zaseda!“ i izazove haos i bežaniju i pucnjavu s nekoliko mrtvih... „Njega to, kazao je Rajić, gane, ta nespretnost za svet u kojem si se našao, a u kom moraš da opstaneš, čak ne ni zbog sebe koliko zbog drugih za koje slutiš da su mnogo nespretniji od tebe.“ Pa opet, ti ljudi bili su, za autora i naratora (vrlo maglovito razlučenih, ako i uopšte), istinski heroji, jer njihova nesebičnost bila je LUDILO u preovlađujućem „zdravom razumu“ sveta koji ćuti i trpi, ne talasa, i poput sitnog zverinja, šćućuren, čeka da Oluja prođe, nadajući da će njegov prag nekako biti pošteđen. To su bili Ljudi sa velikim LJ, i njihovom „ludilu“ ovaj je roman posvećen. „S druge strane, kazao je Rajić, možda je od avgusta  ‘41. do avgusta  ‘42. Fruška gora, kao i uvek uzdignuta iznad Srema i Bačke, zaista postala planina ludaka, ludaka čije se ludilo širilo poput zaraze i spuštalo u ravnice i tamo palilo žita, rušilo mostove, pruge, telefonske stubove, pravilo zasede i prepade, spaljivalo arhive, slavilo Oktobarsku revoluciju i njene crvene đavle, urlalo, vrištalo i zavijalo, bože me prosti, misleći da peva neke svoje pesme. Protiv takvog su ludila uređene i uljuđene zemlje, kao što je bio Treći Rajh, kao što je bila NDH, kao što je bila Hortijeva Mađarska, morale ustati i 25. avgusta trinaest je hiljada njihovih vojnika opkolilo ovu planinu ludila. Neki od tih vojnika već su imali iskustva sa izludelim planinama jer su mesec-dva  pre ovoga na Kozari pobili sve što se miče, uključujući i pse i krave.“ Njihovim stazama hodaju ovi peripatetičari, tvrdoglavo kao mule izbegavajući asfalt kad god mogu, skrećući sa utabanih staza, kloneći se ljudi: „Naš cilj je bio na istoku a mi smo se kretali ka severu, onako kako je to Rajić zahtevao jer njegove su mape bile iscrtane drugačijim uzusima od onih geografskih, jer on nije želeo da sledi, da ponavlja beščasne pravce kretanja. Rajić se, činilo mi se, kretao i kroz prostor i kroz vreme, onako kako to čine hodočasnici obilazeći sveta mesta a čeznući za svetim vremenom epifanije, s tim što je Rajić bio nevernik, ateista, bogohulitelj, hodočasnik revolucije, kojemu bogojavljanja i ukazanja nisu bila potrebna, već procepi i surduci u narastajućem zlu sveta.“             Neke od najsnažnijih, najlepših i najtužnijih (po nas, danas) deonica iskazuju nesrazmeru između onog što je nekada bilo (jedino stvarno i veliko), i ovoga današnjeg (sitnog, lažnog, bezvrednog):             „Ovaj je toranj na Iriškom vencu, kazao je Rajić, građen za neko drugo vreme, za neke druge ljude i prilike, ne za kotlokrpe koje će ga pokrivati najlonima. On sada stoji kao mastodont, neprimereno velik, uvredljivo velik, kao neugodna opomena i zato ga možda prepuštaju propadanju i zaboravu. Šta bi ovaj naraštaj sitnih duša mogao pred njim osim da se stidi, da pogruženo pogne glavu i zato ga šićardžijski gube iz sećanja. A on umire polako, kao što to čine grandiozne životinje, slonovi i nosorozi, on ih i u smrti, kazao je Rajić, ne pušta na miru.“             A život u prošlosti je, jasno, neživot – svesno odabran kao prihvatljivija alternativa ovome savremenom „životu“: „Uništili su ga svi ti prizori, te slike koje je viđao krećući se kao arheolog jučerašnjice negdašnjim našim prostorima, svojim prostorima, ti ljudi koji se nisu sećali dojučerašnjih stavova, emocija, vrednosti, koji su sve obrnuli naglavce, koji su svoje gradove pretvorili u licemerne religijske brloge u kojima ne može da se diše, koji su nitkove i ubice proglašavali za svetitelje i velikomučenike. Pa, ako je sve to stvarno i živo, pomislio sam da je pomislio Rajić, onda on mora da je mrtav, ili da umire i sve ono što gleda i nije ništa drugo doli jedna neprekidna agonija, samrtni ropac u kojem se gasi i guši preplavljen bezmernim okeanima laži i pretvorstva.“ Ako više nema onog „jedino stvarnog“, onda posvećenici toga postaju – nestvarni: „Bugojno u kom je on živeo, u kojem je rođen, nastalo je 25. avgusta ’43. i na žalost nije živelo dugo, ni pola veka. Ono je sada imaginarni grad, o kojem bi mogle da se pripovedaju priče, kao o potonuloj Atlantidi, samo što su njegove ulice, kuće, mostovi, Vrbas, još uvek tu i neki se ljudi kreću tim ulicama i žive u tim kućama i tvrde da su stvarni, da postoje, i njemu ne preostaje ništa drugo nego da im veruje. Iz toga, kazao je, proizilazi da je on, Rajić, nestvaran i da živi u imaginarnom Bugojnu, da je jedini stanovnik tog izmaštanog grada, koji nikada i nigde nije ni postojao, koji je plod njegove mašte, da ne kaže, kazao je, ludila.“              Gradovi su pervertirani, oskrnavljeni, degradirani... „U tim je gradovima izronilo sve ono što se decenijama potuljeno krilo i lizalo svoje sramne rane, što je mrzelo i od mržnje živelo, što je zaziralo od slobode kao što oboleli od rabijesa zaziru od vode. Propast naših gradova, kazao je, kolosalnih je razmera, tolika da se oni gradovima i ne mogu više zvati, već plemenskim brlozima po obodima tržnih centara i stadiona, brlozima po kojima jednorodne horde divljaju. Tržni centri i stadioni, crkve i džamije, sačuvali su pervertiranu energiju polisa, oni su iskrivljeno, monstruzno lice agore u kom su opstali najniži porivi a mišljenje je iščezlo. Samo su psi i mačke, kazao je, dostojanstveni stanovnici tih gradova.“A krupnu ulogu u tome ima vaskrsnuta uloga „religije“ kao načina zaglupljivanja i, paralelno s tim, širenja mržnje: „Ti tornjevi, minareti i zvonici koji sad niču, kazao je, nisu to nikakve bogomolje već skladišta, spremišta mržnje u kojima se ona čuva i revnosno podgreva, ustrajno, svakog dana, naročito petkom i nedeljom, kazao je,  a ako se u njima nekakav bog i zaziva onda je to skučeni, jarosni bog odvratnosti i klanja, nekakav nakazni, užasavajući fantom, fantazma isfrustriranih vjerujućih što se hrani njihovim gnevnim dahom  i raste u njihovim molitvama pod novim svodovima. Ti tornjevi, minareti i zvonici i zvonjava i ezani sve je to, kazao je, atavistička mržnja i strah od drugoga koji već, eno tamo, na puškomet, obeležava svoj teritorij, svoje vlasništvo i suludo zvoni, klepeta i arlauče.“ Krstače i polumeseci zamenili su petokrake; i ne samo oni – jednako ogavni su i oblici svetovnog zatiranja svega što je petokraka simbolisala, čak i na planinarskim stazama: „Kora tog drveća bila je palimpsest. Na njoj su najprije bile iscrtane petokrake da bi ih se devedesetih nastojalo prikriti, uglavnom grebanjem, i ponad njih, u visini ljudskih očiju, postaviti standardne planinarske markacije – bijelu točku u crvenom krugu. I svugdje je bilo tako, ne samo na Pohorju, već i na Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalniku… Zakrvljeni su se pigmejski narodi bar u nečemu slagali, u zatiranju zvijezde črlene, tog paklenskog signuma pod kojim su, u prokletoj jednakosti, roptali pola stoljeća. Sreća se krila u predzvjezdanim vremenima kamo se trebalo vratiti kao u topli smrad plemena.“ Bodirogić je i u svojim ranijim delima jasno iskazivao svoju izraženu, bespogovornu, nepokolebivu ljubav prema prirodi i životinjama; otud ne treba da čudi i njegova strastvena mržnja prema lovcima, ne samo zbog onoga što oni doslovno čine, nego i onoga što simbolizuju i, na izvestan način, najavljuju, odnosno sa čime šuruju: „Lovci su za njega bili predšasnici, pijani, veseli vesnici zla koje će doći.“ Zato on o njima kaže sledeće divne redove: „(Lovački) Savez broji pedeset dve hiljade članova, a njima treba pridodati, kazao je, još desetak tisuća iz Herceg-Bosne i preko dvadeset hiljada iz Republike Srpske. Osamdeset i nešto hiljada tisuća naoružanih, legitimnih ubica koji poseduju članske karte svoje ubilačke organizacije. Njihovo sedište je ta u žuto ofarbana kuća sa ukrasnim gredama pod krovom, u Petrakijinoj 24. Ali ona nije bitna, ona je krinka, kao što nije bitno ni ono mnogobrojno članstvo, uglavnom priglupih, nemaštovitih ljudi, osakaćenih nemogućnošću empatije kao što i priliči patološkim krvnicima. Ono što je bitno, kazao je Rajić, očuvanje je duha krvosledništva, progona, zasede, hajke i krvoprolića. Oni su, kazao je, čuvari vatre opravdanog zločina, oni su so skrivenog, tinjajućeg zla na koje zajednica polaže pravo.“ Oni su bliski srodnici koljača, kasapina, a tu ulogu i sami, ponekad, doslovno igraju: „Kasapin, sasvim izvesno, kazao je Rajić, zna nešto o jagnjetu, poznaje, ako ništa drugo, bar njegovu anatomiju, ali šta je to u usporedbi sa kosmosom jagnjetovog života.“ Jedna od desetina nezaboravnih scena ovog romana je i ona u kojoj dvojica šetača na Fruškoj Gori naiđu na krvave tragove u snegu ostale od ustreljene srne, a zatim i mesto gde su je lovci sustigli i dokrajčili.             Otud mizantropija koja nije uslovljena samo dnevnopolitički, sociološki, istorijski, ideološki – otud mizantropija koja je, zapravo, metafizička: „... setio se jedne rečenice iz neke od verzija priče o Međedoviću. Majka medvedica savetuje sina da ne ide od kuće, kazao je, i kaže mu da u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. Njemu se tada, dok je stajao sam u lepoj pustoši, tamo gde su nekada ubijali mrke medvede, a ubijali bi ih i sad, samo da ih ima, da nisu iščezli, njemu se učinilo da je ta rečenica koju izgovara medvedica najbolja definicija čoveka: čovek je – zla zver. Sva ostala tobožnja posebna svojstva, inteligencija, društvenost, empatija, svest o vlastitoj smrtnosti, kazao je Rajić, mogu se, u većoj ili manjoj meri, naći i kod životinja, kod delfina, majmuma, pčela i mrava, kod svinja i krava koje vode na klanje, ali ne i zlo. Samo je zlo čovečije.“             Nasuprot njima, nasuprot masi, većini, stoje manjinski, izolovani pojedinci, hrabri, ludački hrabri da iskorače iz „zdravog razuma“ svoje „ćuti i trpi i čekaj“ okoline, i da doslovno stave svoje živote na kocku zarad – ideala: „Tu, u magli i kiši, na putu za Crepoljsko, kazao je Rajić, odigrao se prvi čin inicijacije u novi život Hasana Brkića, Slaviše Vajnera, Slobodana Principa i Oskara Danona. U jednom trenutku oni se više nisu zvali onako kako su se zvali i nisu bili inženjeri, pravnici i kompozitori, to što su bili, već komandanti, komesari i vojni zapovednici. Njemu se to, kazao je, čini nemogućim, apsurdnim, njemu to liči na dečju igru koju igraju odrasli, zreli ljudi i u kojoj je ulog vlastiti život i iznad koje lebdi duh slobode, jer ko su ta četvorica, u magli i kiši, da bi se odvažila na takav čin i zašto bi njihovi novoproklamovani identiteti bili išta više od somnambulnih snatrenja osećajnih individua? Mi danas, kazao je, ne možemo zamisliti tu slobodu. Nas sloboda plaši. Svi smo danas, kazao je, potkupljeni.“             Ti heroji kakvima nema ravnih sada su denuncirani, blaćeni, zaboravljeni, oskrnavljeni, prefarbani, preimenovani, zatrti u sećanju, zatrti kao uzori: „Transverzala Put kalničkih partizana nije više postojala, ne samo zato što su partizani sada svugde bili crni vrazii nikome nije na pamet padalo da se kreće njihovim stopama, već pre zbog toga što su staze kojima je Rajić nekada hodao pretvorene u asfaltne ceste. Sada je bilo puteva, ali nije bilo ljudi.“             Govoreći o planini Kalnik, koji zbog buntovnika na njemu postaje „očajnička, izludela planina u ravnodušnom, denuncijantskom moru koje čeka“, narator načas ironijski zauzima perspektivu ondašnjih ustaša, iz čije vizure to ovako izgleda: „Još jedna planina u lijepoj i uređenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je izludjela, ovaj put u najhrvatskijoj Hrvatskoj, virus komunizma je, avaj, napao samo srce, pa ako se ludilo Kozare, Fruške gore i Romanije još i nekako moglo razumjeti – tamo su živjela divlja, doseljenička, nearijska plemena koja su zaposjela vjekovno hrvatsko tle – ovo na Kalniku bilo je nepojmljivo.“             Ali sve vreme, govoreći o svemu tome, Rajić i njegov prijatelj-narator, svesni su zaludnosti svoje misije, sluteći za sebe da nisu nikakvi pioniri ili nosioci ognjene štafete čiji će plam (ponovo) zapaliti rulju prezrenim idealima slobode i jednakosti – oni su, rekoh već, manekeni propasti, zaljubljeni u ono propalo kao i sami što su propali, urušeni, obesmišljeni – i ponosni zbog plemenitosti beznadežnosti svojih misli i dela, ponosni što nisu „zdravi“ i „normalni“ i vremena nezdrava i nenormalna: „Rajić je, kazala je gospođa Bartulo, mogao da zavoli, i to strasno, samo ono što je osuđeno na propast. Kao one kečige o kojima mi je pričala. I njegovo zanimanje za partizane počelo je tek onda kada su ih se svi odricali. Dok su ih unisono slavili njega je baš bilo briga za nekakvog drvoseču Simelu Šolaju, ili za Ratka Pavlovića Ćićka i Nikodija Stojanovića Tatka.“             Baš kao i Sioran, i oni paradiraju svojom nesavremenošću; time da nisu „u trendu“, nisu „in“, ne pevaju u horu „pravoslavlja“, „tradicije“, „srbovanja“; paradiraju, čak, svojom bolešću, svojim sasvim ne-zdravim, protiv-životnim, za-smrt-ne-hajućim idealima – a u jasno ocrtanom kontrastu sa pomodnim „pobornicima zdravog života“ koje na svojim planinskim stazama povremeno susreću. A čisto da ne pomisli neko da je njihova mizantropija lokalna ili, daleko bilo, autošovinistička (što nikako nije!), ovaj kontrast se još bolje ocrtava naspram inostranog „zdravlja“, koje je iz „razumne“, „uređene“, „zdrave“, „civilizovane“ tzv. Evropske Unije, došlo u bespuća Triglava po malo autentičnosti koja im, tamo, u srcu EU, fali: „On se ne čudi, kazao je, ovim ljudima što dolaze ovamo u svojoj skupoj, tankoj, pripijenoj odjeći, izatkanoj nano tehnologijom, u svom samodišućem rublju, u svojim gojzericama za koje bi u Srbiji, ili u Bosni, trebalo dva mjeseca raditi, snabdjeveni štapovima, kacigama, i egzotičnim, seksepilnim napravama za via ferata, mada su za uspon na Triglav odavde potrebne samo pouzdane cipele. „Neka se devojka, sa gornjeg kreveta naspram mog, pridigla i prosiktala Ruhe! Ruhe!, ali Rajić se nije obazirao. Govorio je i dalje monotonim glasom astmatičara. „Oni vole, kazao je, da im ovdje ležaj u šupi naplaćuju poput apartmana na Egejskom moru, bocu vode kao buteljku vrhunskog vina i svaku šnitu kruha, oni vole ujutru, njih pedesetak, čekati u redu pred tri kužna poljska nužnika, čučavca, jer to je autentično. Oni čeznu za vjerodostojnošću, za istinom koje više u svijetu nema, i vjeruju da je ovdje pronalaze. Oni trpe zlostavljanje, oni ne vide zlostavljanje, jer žele biti ljudi, istinski ljudi, ono što već odavno nisu, biti ono čega više nema, ljudi nazbilj a ne ljudi nahvao. Najčudnije je, kazao je, i zbog toga ga ophrva tuga, što su to zapravo dobri ljudi, jer da nisu takvi ne bi ni slutili razliku. Ali tu se onda sve završava. Dalje se ne može. Njima je zabranjeno misliti utopiju, a to je isto kao da im je zabranjeno misliti. Mišljenje je utopijski poduhvat.“ A u ovim rečima, iskazanim negde pred kraj romana, krije se, po meni, njegova srž i poenta: ona je meni bila jasna od samog početka, i zato sam s uživanjem čitao nadalje, sve do kraja, gde je ovako eksplicirana. PO ŠUMAMA I GORAMA je, sad i ja da nacrtam, roman o vremenu i ljudima kojima je – ne dekretom, ne cenzurom, ne nekim direktnim totalitarnim metodama, nego podmuklo, potajno, na kvarno, ustrojstvom proklamovanih vrednosti i poželjnih načina života, i prihvatljivih cena koje se imaju, ćutke, neupitno, platiti zarad takvog života i takvih vrednosti – zabranjeno misliti utopiju. A naročito, i iznad svega, utopiju slobode i jednakosti. Ko misli da misli, a zapravo ne misli o tome, ko ne promišlja slobodu, i cenu slobode, taj ne misli, zaista, ni o čemu, nego samo uprazno napreže svoje moždane klipove. Veličina ovog romana je u tome što uspeva, pre svega, da nas natera da promislimo ovu nadasve važnu (životno važnu!) problematiku, zatim u tome što nalazi originalne, živopisne, životne, sočne, ubedljive, dirljive načine (misli, slike, događaje, epizode) kojima to čini, i najzad, što sve to obavlja na jezgrovit, ekonomičan način, bez nepotrebnog lutanja, bez ikakvih viškova, i jezikom suptilnim, poetičnim, lirskim, koji budi i misao i emociju, koji izaziva saosećanje i sa ljudima, životinjama i stvarima sa kojima, hvatajući ovu knjigu u ruke, to možda niste ni očekivali da ćete osetiti. Njena je humanost autentična, nepatvorena, iz življenja i mišljenja a ne iz knjiga i proračuna crpena; nekalkulisana, nepozerska, čak često i provokativna, jer pored svega preispituje i pojedine veličine kojima se rulja klanja (npr. „Mika Antić“!) koje ćete, posle ove knjige, u drugačijem svetlu gledati. Da li sve gore izrečeno znači da nemam baš nikakve zamerke, ili rezerve, prema ovoj knjizi? Ne znači, mada, nijedna od mojih rezervi nije fundamentalne prirode, i spada više u subjektivne preferencije negoli u nešto što bih, da sada pišem kao „objektivni“ književni kritičar, zamerao. 1) Pre svega, moglo bi se iz najviših, apsolutističkih sfera zameriti da knjiga nije višeznačna, u smislu – da ne predstavlja tajanstvo, enigmu i izazov za višestruka tumačenja onako kako to, npr. čine vrhunci književnosti, od Poa preko Kafke do Ejkmana. Njena idejnost je prilično jasno izrečena. Divnim jezikom, prelepim, nezaboravnim slikama, nikako suvoparno, nikako esejistički, ali, u suštini, ovo je knjiga u kojoj će to „šta je pisac hteo da kaže“ biti sasvim jasno svakom njenom iole pismenom čitaocu. „Okretaj zavrtnja“ ovo nije. Niti „Srce tame“. Niti „Preobražaj“. Ali – koliko se, i kojih to, tačno, srpskih knjiga uopšte može meriti s pomenutim, i srodnim, inostranim delima? Srpski pisac se, valjda baš zato što se obraća srpskom čitaocu, po difoltu, čak i nesvesno, izražava deklarativno, prozelitski, što-na-um-to-na-drumativno, sa ironijom koja ili ne postoji, ili ako je ima, sasvim je jasno ka kome ili čemu je usmerena, tako da nema skoro nimalo prostora za višestruka, možda čak i uzajamno suprotstavljena tumačenja. Ne, ovaj roman je o tome i tome (rekoh gore o čemu), i to je to; nema tu mnogo mesta za dileme. Navodno neuslikljivu sliku uslikala je Tijana Jevtić! Jedino neslaganje u njegovoj recepciji i kritici može poticati od evaluacije, ali to je nešto sasvim drugo. Naime, i obični čitaoci i tzv. književni kritičari, neće se slagati oko vrednovanja ovog dela, a to će zavisiti od njihovih sopstvenih, privatnih, nazora o pitanjima kojih se on dotiče (ili NE dotiče), kao što su: Jugoslavija, partizani, NOB, Srbija i srpstvo, religija (hrišćanstvo, pravoslavlje), komunizam i socijalizam, itd. Možda se nekim kratkovidijim čitaocima iz regiona neće dopasti nimalo zašećerene reference na NDH, i na to kakav je bio većinski hrvatski i slovenački stav prema partizanima i otporu fašizmu tokom II sv. rata. Ljubiteljima „Mike Antića“ i još ponekih ovdašnjih književnih i kulturnih veličina neće se svideti kako su njihovi heroji prikazani. Itsl. I zavisno od toga kome taboru, kojoj ideologiji, kojoj naciji pripadaju, nekim čitaocima će se određene stvari manje ili više svideti; odnosno, te stvari nekima mogu zamagliti ili sasvim zakloniti ono što sam gore pokušao da definišem kao glavnu temu romana.Uzgred, digresija: jedan zabavan aspekt ovog romana je i činjenica da njega čak i gorepomenuti "nacionalno svesni" pisci i piskarala, kojima je svaki pomen Jugoslavije mrzak, mogu slobodno čitati - jer on kao da ilustruje nemogućnost Jugoslavije, njenu fantazmagoričnost, eteričnost, nestvarnost, kao i činjenicu da su nosioci te ideje, bar u ovoj knjizi, bolesni, za život nesposobni ljudi, smotani, bauljajući, izgubljeni, oni koji ne umeju "da se snađu" onako kako su se ovim vremenima prilagodili i snašli se jedan Deksa, Kusta, Bazdulj i slični. Njima će ovaj roman biti dokaz da su u pravu sve što su mislili i govorili: da samo "srpstvo" i srbovanje spasava, a da jugoslovenstvo vodi u ćorsokak i propast... Jugoslavija živi! U Dosijeu X! 2) Zatim, i ova knjiga baštini tekovine „istorijskog romana“, iako strogo, žanrovski, ona to nije; ali ona, ipak, u svom središtu ima tematizaciju ovdašnje recentne i nešto dalje istorije, i stoga spada u ono što sam, pišući pre par godina o NINO-pomazanoj Luzitaniji, definisao kao preovlađujući, maltene jedini, pristup romanopisanju kod nas, odnosno jedinoj temi koju naši pisci, pod ovom ili onom krinkom, obrađuju, a to je – ISTORIJA.             Da citiram šta tamo rekoh: „I kao što ovaj narod, kako neki rekoše, ima više istorije nego što može da svari, to isto važi i za književnost ovog naroda, koja od tolike istorije ne postiže kakvim drugim temama da se bavi. Jedna jedina tema svekolike ovdašnje književnosti je ISTORIJA. Kod nas postoji samo jedan književni žanr: ISTORIJSKI ROMAN. Svaki roman ovde napisan je – ISTORIJSKI. Nažalost, najčešće ne po značaju i učinku (u smislu „vredan da uđe u istoriju“) nego po tematici kojom se bavi. Teret nesagledive, nepojmljive, mučne i tužne i ružne istorije koja nas vekovima, otkad znamo za sebe, zatrpava, toliki je da jedino o tome, ovde, i umemo da grcamo. Sve drugo što nas, eventualno, tišti – pre ili kasnije se svede na istorijski usud, pa su nam zato čak i ljubavne priče (if any) drečavo obojene time ko smo i gde smo (da li je Romeo obrezan, da li je Julija komunistkinja, itsl) – praktično, metafore za kurentni društveno-istorijski trenutak.“ U tom smislu, i Bodirogićev roman je istorijski, mada, mora se priznati, veoma originalno srođen i modifikovan autorovim lirsko-mizantropsko-prirodoljubivim tekstovima kao što su BUNTOVNICI ili O BILJKAMA, ŽIVOTINJAMA, PREDELIMA – dakle sa snažnim intimnim, autorskim pečatom i pristupom kakav nema nijedan ovdašnji pisac. I po kvalitetu visoko, visoko iznad Luzitanije, ako ih uopšte ima smisla porediti.             3) Koliko god ja lično obožavao Bernharda, moram reći da mi je konstantno i dosledno, vrlo često, korišćenje, u ovom romanu, onog postupka dupliranog ili umnoženog prenošenja tuđih reči koji je Bernhard učinio svojim ličnim pečatom – ponavljanje i stalno umetanje fraza kao što je „kazao je Rajić“, pa i njihovo dupliranje, u stilu „to i to kazao je Petar, kazao je Rajić“ itsl. – bile istovremeno dražesne i pomalo disonantne, jer su me, usred ovog, sasvim dobrog romana, podsećale na nečiji tuđi rukopis i neke tuđe idiosinkrazije. Ovo je, možda, cepidlačenje, ali eto, kad nemam velikih zamerki, moram da pomenem neke male.             4) Moj je utisak da je pripovedač pomalo problematičan, i to dvojako. a) Koliko god Rajić bio više nego plastično, živopisno, ubedljivo, 3-D portretisan, toliko je narator skoro frustrirajuće samozatajan: njemu ne znamo ni ime, ni profesiju, ni bračni status, ni poreklo, familiju, skoro ništa takvo; jasno je da je za priču i temu važniji Rajić, da se preko njega i kroz njega sprovodi tema i ideja romana, a da je narator, maltene, nužno zlo, zapisničar, kako se ne bi posezalo za mrskim, prevaziđenim „sveznajućim naratorom“; ali, čak i ako je tako, mislim da je trebalo i njega, makar u nagoveštaju, dati malo konkretnije – isto kao što se i u Bernhardovim romanima narator često razotkriva, uglavnom nenamerno, dok govori o drugima i dok prenosi šta su mu drugi rekli, kazao je. b) Povrh toga, narator u nekoliko navrata, uzgred, šturo, kazuje neke toliko ekstremne stvari o sebi – npr. „ne želim da se vratim u grad i tamo sretnem sebe, valjda jedinog čoveka kojeg sam istinski mrzeo“ – da se to, prosto, ne može ostaviti na tome, tek tako. Tim pre što baš ništa u karakterizaciji tog čoveka, ama baš ništa u njegovom ponašanju, u njegovim rečima, u njegovim delima (veoma nesebičnim, požrtvovanim, humanim – npr. kad svoju poslednju vodu ustupi slučajnom namerniku na Triglavu koji je žedan, ne hajući za sebe i svoje potrebe), u vrednostima koje implicitno poseduje (kroz slaganje sa Rajićem), ne pruža ni najmanjeg povoda za toliku samomržnju, pa stoga ja, kao čitalac, njoj ne verujem, jer mi tekst ne daje ni senku nagoveštaja razloga za nju, a takva karakterizacija tog lika čini mi se nedostatnom, kontradiktornom, nedorađenom. Budući, međutim, da je ovo Roman O Rajiću, da je on njegov glavni lik, ova zamerka takođe spada u relativno cepidlačenje, kojim ovaj roman nije bitnije okrnjen; ali, eto, čini mi se da je narator samo neznatno malo više, bolje, doslednije skiciran, roman bi bio za nijansu bolji, jači. To bi bilo sve što, za sada, u ovom ionako podugačkom tekstu, želim reći o ovom romanu. Nadam se da su vas, ako ne moje reči, a onda svakako obilati citati iz romana, za njega zaintrigirali, zagolicali, privukli, i da ćete poželeti da ga pročitate, nevezano za to da li će ga NIN-ov i Vitalov žiri prepoznati kao ono što ja prepoznajem – kao ne samo domaći roman godine, nego i kao jedan od najboljih novijih romana na srpskohrvatskom jeziku (ovo poslednje namerno tako kažem, zato što se u romanu, svesno i sa određenim ciljem, koriste i hrvatske inačice srpskog jezika). Roman možete naručiti od Orfelina, dakle direktno od autora (slobodno zatražite potpis-posvetu); mislim da je cena 800 dinara. Pišite na orfelinns@gmail.com i dobićete instrukcije za plaćanje. P.S: Danas je Poov rođendan. Tradicionalno se na blogu rodni dan rodonačelnika horora obeležavao drugačije... ali ovog puta first things first! Biće vremena i za Zlatne Gulove... uskoro...
Pročitajte celu vest