Kada znate da je ostao još samo jedan dan na MENT-u, želite da uzmete što više, kako na doručku u hotelu, tako i na konferencijama, a posebno na svirkama. Poslednji dan sam proveo u jurnjavi sa panela na panel, kao da će mi to ublažiti žal što se rastajem od, za mene, najboljeg festivala na kojem sam bio do sada. Od svih panel diskusija, dve su mi ostavile najsnažniji utisak. Prva je ona na kojoj je predstavljen Hali Gali projekat, u kojoj su učestvovali Marko Radojković iz organizacije Kišobran, Veljko Milinković iz benda Vizelj, Andrea Tešanović iz Noćnih mora i Mihajlo Đorović iz Zicer Inc. ekipe. Razgovor je odlično vodila Ines Midžan sa Radio Študenta, što je bio još jedan dokaz koliko je Radio Študent važna institucija u Sloveniji, ali i na celoj regionalnoj sceni, sa obzirom na to da pokrivaju i neslovenačko govorno područje, intervjuišući, pišući i predstavljajući muziku odavde. Hali Gali, foto: Kaja Brezocnik U razgovoru je predstavljena ideja i realizacija Hali Gali projekta, koji je krenuo od “rejva sa gitarama”, kako ga je predstavila Ines Midžan, do kolektiva koji predstavlja najnovije bendove na zajedničkoj kompilaciji uz serijal od devet spotova, a sve to pojačano i art-fanzinom koji prati svaki događaj. Neki od fraza koje su savršeno legle uz ovaj razgovor bile su “pozitiv kinkines”, “snepšot of belgrejd scin”, “šov kejs for pur pipl”, i najbolja izjava Mihajla Đorovića: “Aj em nat a klab gaj”, uz šta je sledilo objašnjenje da on ostaje u noćnom provodu samo do 4-5 ujutru.“Niko ne zna zašto je Hali Gali uspeo” je rečenica koja poentira čitavu sliku ovog festivala, a velika je sreća da će se eksperiment nastaviti, pa smo dobili ekskluzivnu informaciju da će sledeći Hali Gali biti održan 25. aprila, u nešto drugačijem konceptu, ali sa istom idejom - dovesti ljude, izmešati ih na binama, pustiti ih da dožive novo iskustvo. Drugi panel koji se nadovezuje na priče od prethodnog dana o data analizama i upotrebi veštačke inteligencije u organizaciji svirki, bio je “Music PR in 2020+” na kojem je govorilo dvoje britanskih promotera iz Liberty Music PR organizacije. Oni su nam predstavili neke od projekata na kojima su radili za svoje klijente, među kojima je i bend MUSE, čiji je poslednji album pratila interaktivna serija spotova u kojima su slušaoci/gledaoci mogli da postanu i igrači, zakoračivši u sam sadržaj spotova kroz vi-ar sadržaj. Osvrnuli su se na pitanje budućnosti muzike i odnosa sa publikom u kontekstu hiperpersonalizovanog sadržaja u kojem algoritam platformi namenski pronalazi sve što bi moglo da nam se svidi. Na moje pitanje kakav odnos imaju prema odgovornosti koju takav posao budućnosti nosi, dopunili su te izjave svojom zabrinutošću zbog načina na koji se tehnologija upotrebljava, ali ističući da će njihov posao uvek biti odnos čoveka sa čovekom. Nakon završenih panela sledilo je osvajanje ljubljanskog zamka, do kojeg je vodio organizovani bus, ali za one koji nisu stigli na njega, sledilo je pešačenje uz strma stepeništa i neosvetljene šumske staze, što je davalo poseban užitak činjenici da je sav taj napor u službi muzičkog doživljaja. Pošto je ovo bio poslednji dan, hteo sam da uhvatim što više događaja, pa sam dao sebi zapovest da ću od svega poslušati najviše 3-4 pesme i tako se prebacivati sa stejdža na stejdž. Međutim, već prvi nastup, na koji sam se jedva uvukao, me je paralizovao i zadržao do kraja. Bio je to nastup autorke Šećer, hrvatske muzičarke Tene Rak, koja se četrdesetominutnim setom predstavila u sali Gledališča, malog pozorišta u kojem je publika sedela na jastucima. Iako je njena muzika bila svedena samo na glas i nasnimljene matrice, hipnotišuća snaga sa kojom je izvodila svoje pesme, ostavila me je prikovanog za mesto. Nastup je bio izrazito emotivan, njene pesme gorke, “riječi teške”, bez ičega slatkog u sebi, a na trenutke, Šećer mi je bila sablasna, skoro odbojna u svom ponašanju na sceni i načinu na koji govori i kreće se uz bogate semplove koje je kontrolisala. “Imala sam ih pet” je pesma koju bih uzeo kao suštinu njenog dela, jer u njoj se spajaju čudnost, iskrenost, pomalo šaljiva priča koja do kraja pesme postaje vrlo turobna, stvarajući od njenog iskustva opšte, zajedničko iskustvo koje proživljavaju svi u publici. Posle njenog nastupa opet sam sebe disciplinovao krilaticom “od svega po malo”, tako da sam otišao na Cheap House, francuske džezere koji u svom nastupu kombinuju elektro-rejv podlogu sa dominantnom ulogom saksofona. Njihova svirka je oduvala Skalnu dvoranu, prelepi ambijent unutar zamka iz čijih zidova i poda vire kamene gromade na kojima možete da sedite, što niko nije radio, jer je muzika bila toliko jaka da su svi đuskali u ritmovima koji su se ponavljali i sve dublje uvlačili publiku u svoj fazon. Neuspešni pokušaj da čujem Eviju Vebere i susret sa poznanicima iz Srbije usmerava me ka Kapeli, drugom delu zamka gde je nastupila Zvezdana Novaković - Zven. Ova slovenačka muzičarka se obratila publici otkrivajući koliko voli tradicionalnu muziku i klasičnu formu, što je bilo jasno po velikoj harfi koju je svirala, uz elektro set na kojem je imala opremu koju nisam dočekao da čujem. U prve tri pesme predstavila je jednu bugarsku tradicionalnu pesmu koju je otpevala sa puno snage, stvarajući od Kapele scenografiju za neku scenu iz Gejm of trons. Druga pesma je otkrila najstarije zabeleženo pevanje na slovenačkom, a treća nam je donela zvuk Portugala, gde je Zven otkrila mazurku, “najseksi ritam i ples” kako je rekla, što je dočarala svirajući harfu i pevajući melodiju. U moj format od tri pesme nisu stali beogradski Naked koji su od starta lomili u Skalnoj dvorani, ali sam uspeo da uhvatim delić atmosfere njihovog nastupa na kojem je publika igrala od samog početka. Problem je bio što je Mentobus vozio u Metelkovu tačno u 21h, a ja nikako nisam želeo da zakasnim na nastup Damira Avdića, zbog čega sam morao da se posebno pripremim pred Menzom pri Koritu. Stigao sam na vreme da prođem pored kluba Gromka i čujem delić nastupa Klinike Denisa Kataneca. U publici sam mogao da prepoznam kako publiku iz Beograda, tako i muzičare iz Zagreba, najrazličitijih godina u dovoljno velikom broju da zaključim da je Katanecova popularnost probila okvire andegraund kantautorske scene koji se često vezuje uz njega. Damir Avdić, foto: Urška Boljkovac U Menzi pri Koritu su postavljena tri mikrofona, slabo svetlo i ogromno Maršal pojačalo koje počinje da reži uz urlike Avdića koji se, okrenut leđima publici, zagreva lajući u mrak. Nakon toga se okreće ka publici i bez stajanja roka rifove i još tvrđu liriku kojom jebe mater svima, od pristune publike među kojima su “liberali vegani” do fašista na ulici, a pogotovo onih u vladama. Prošlo je više od deset godina kada sam ga prvi put čuo preko njegovog albuma “Od trnja i žaoka”, a na Demofestu sam kupio i njegov kratki roman “Na krvi ćuprija”, što me je sve vreme držalo u napetosti kada ću ga čuti. Zahvaljujući ovogodišnjem MENT-u, ta želja mi se konačno ispunila, video sam ga kako maršira između tri mikrofona postavljenih na sceni, psujući i režući stvarnost u kojoj smo sa njim, prozivajući pesmu po pesmu njegovog poslednjeg izdanja “Radikalno šik”. Njegov nastup, sačinjen samo od distorzirane gitare i vokala, uverio me je u onaj opis koji je Avdić sebi pripisao - “bosanski psiho”. Činilo se kao da je pre koncerta bio vezan u lancima, sa maskom preko lica, sputan sedativima i kontrolom čuvara, da bi ga samo za ovaj nastup odvezali i pustili da se izdivlja. Pogled mu je bio lud, hrabrost na sceni uvredljiva za sve mlađe od dvadeset i sedam, a snaga sa kojom je dominirao na bini bila je kamen koji nas je drobio iz pesme u pesmu, tako da nije bilo moguće otrgnuti se nakon samo tri stvari, već sam ostao do kraja.Odatle sam odmah pretrčao u Čenel Ziro (Channel Zero) gde su nastupali Wooden Wales, četvroka za koju sam čuo na onoj sesiji Preslušavanja, gde me je njihova stvar kupila na keca. Isto to sam mogao da čujem i uživo: dobar bit, elektro vožnju, prljavu gitaru i opersko pevanje njihove pevačice, što ovaj ruski bend čini najboljim otkrićem te večeri. Iako mi se sviđao njihov nastup, i dalje me je držao tvrdi zvuk Avdića, pa sam se vratio u Menzu pri Koritu na nastavak priče uz Šajzerbiterlemon. Šajzerbiterlemon, foto: Urška Boljkovac Na sceni je dominirao njihov bilbord sa znakom benda - Šajzerbiterlemon, ime o kojem se pričalo kako zbog muzike, tako i zbog samog imena benda. U prvoj pesmi je izostao onaj krik u glasu, dok vokal nije pojačan, što je njihovom nastupu vratilo ono zbog čega ih, uz sve sličnosti sa tipičnim trio-garažnim bendom, čini jedinstvenim, a to je to pevanje uznemirujućih priča na još potresniji način. Njihove pesme u suštini voze svojim gruvom, iako je on prilično tvrd i jednoličan kao vojni marš, pa verujem da je strana publika koja ne razume tekstove imala svoj trip u svemu tome, ali za nas koji shvatamo o čemu se radi u pesmi “Mrak” ili “Metak”, nije bilo sumnje da ovo mogu biti poslednje reči pred streljačkim vodom. Muški deo benda je divljao, toliko da je u jednom trenutku basista nestao sa bine, kao da je poginuo, a da je zvuk njegovog instrumenta ostao kao sećanje, da bi se u sledećoj pesmi opet pojavio pred publikom, zalećući se na stub koji je delio binu između njega i Jovana Sibinovića. Nadam se samo da su u publici bili i oni bukeri i promoteri koji su hvalili njihovu pesmu na sesiji preslušavanja dan ranije, jer bih voleo da sam video njihova lica dok je Šajzerbiterlemon skandriao kako nam prolaze godine u magli. Kod Šajzera skoro da sam ispoštovao svoju parolu, ali do ponoći nije bilo ničeg što me je posebno interesovalo, tako da sam odlučio da kružim, loveći po tri pesme od svega što je u krugu Metelkove. Tako sam čuo portugalskog autora Scuru Fitchadu, možda najbizarniji nastup koji sam do sada video, u kojem su on i crnkinja dugačkih dredova, divljali pred mikrofonima, dok je iz pozadine zakivala prljava i teška elektronika. Pevanje je bilo urlanje, igranje je bilo bacanje u transu, a kada je Scuru izvadio oštrač i nož i počeo da ga besno svira u ritmu, rizikujući u svakom trenutku da sebi preseče vratne žile, to mi je bilo dovoljno da se premestim na drugu lokaciju. Scuru Fitchadu, foto: Katja Golijat U klubu Gromka je nastupao ruski bend Gnoomes, ali svirka je debelo kasnila, čitavih dvadeset minuta, što je bilo prilično strašno sa obzirom da su do tog trenutka svi nastupi počinjali u minut. Problem je bio u gitarskom pojačalu koje nije radilo, što je bio prvi dokaz da i na MENT-u može da krene po zlu sa tehnikom. Kada se oprema konačno poparavila, bend je krenuo u svoju kombinaciju zvukova za koju sam pročitao da je opisuju kao “psihodelični stargejz, kraut tehno i kosmiš pop”, što su jako fensi reči za dosadno, jednolično i umišljeno. Da nije bilo video projekcije u pozadini na kojoj je išao neki stari crtani preko kojeg su se prelivale boje, ne bih ostao da čujem ni te tri stvari, jer ništa od onoga što Gnums imaju da ponude ne spada u muziku do koje mi je stalo.Bez obzira na to što sam istrčao iz Gromke da bih bio deset minuta ranije pred Gala Halom, nisam uspeo da se uguram na belgijsku reperku Blu Samu, zbog čega sam se vratio na Nulu gde je Штадт gruvao bitove i preko toga, dubokim glasom, uzvikivao tekstove na ruskom. Imao sam utisak da se ceo novi ruski talas, koji je predstavljen na jednom od panela, vrti oko istih efekata, istog gruva i istog staljin-fazon pevanja, što je posle susreta sa Molchat Doma već bilo dosadno. Jedini novitet kod ovog muzičara je deo bubnja po kojem je udarao korbačem, naglašavajući elektro bit koji je pratio njegovo pevanje kroz šiške koje su mu padale preko lica. Da ne bih ponovio istu grešku i ostao napolju, izašao sam ranije sa svirke da se uguram na Zicer Inc, ali me je opet sačekala kolona ispred vrata Gala Hale na kojima su stajali redari i puštali nove ljude tek kada neko izađe. Besneo sam i nervirao se što ću propustiti i minut Zicera, jer sam pod šeširom imao spravu koju sam čuvao samo za taj trenutak, ali masa je očigledno bila tolika da je i kapacitet Gala Hale bio popunjen do te mere da nije postojala šansa da svi ljudi koji čekaju dođu makar do ulaza. Razgovori i upoznavanja sa novim ljudima koji su čekali u redu malo su mi ublažili frustraciju, ali na zvuke basa koji su počeli da gruvaju iz zemlje, pomerajući metalna vrata u koja smo svi zurili, čekajući da se otvore, naterao me je da pokušam da se uguram na propusnicu novinara. Sa neke strane mi je i drago što me nisu pustili, jer sam, bez obzira na povlašćenu narukvicu, ipak bio kao i sva druga publika - samo čovek željan da uhvatim makar jedan zicer od južne ekipe koja se, uz sve bankine opasane oko Beograda i Srbije, ipak probila toliko daleko da puni Gala Halu u Ljubljani. Odustao sam, ali sa obećanjem da ću baš tu buksnu zapaliti na njihovom sledećem koncertu na koji ću ući makar me blokirao kordon policije. Zicer Inc., foto: Maša Gojić Iako je žurka trajala sve do šest ujutru, ovaj poraz me je poslao pravo u hotel na pakovanje i pripremanje za dalju turneju, jer moje vreme u Sloveniji tek počinje: sledi nastup Astora Lajke i Stroberiz u Bistrici ob Sotli, a onda i Kavč fest u Ljubljani, Mariboru, kao i okolnim mestima do kojih dobacim, o čemu ću više pričati u budućim tekstovima i podkast epizodama. Pošto smo prilepili Helly višnju i na ovaj festival, znam sigurno gde ću i u čijem dresu biti i sledeće godine u Ljubljani. Apsolutno svima preporučujem da ne propuste ovaj festival, jer iako se čini kao veliko cimanje i trošak, sa pametnim planiranjem i ranom kupovinom karte, možete da prođete mnogo jeftinije nego za neki festival u Beogradu ili pogotovo Novom Sadu (da, Egzite, jebi se!). Ako ništa drugo, javljam vam se i sledeće godine, a vi pakujte diskove i pitanja koja hoćete da širim dalje. Andrea Kane
Pročitajte celu vest