POSTIMPRESIONISTIČKA SVETLOSNA RAPSODIJA...           U periodu od 1880. se opaža i potvrđuje da umetnička stvarnost nije uslovljena i određena  prirodnom i istorijskom stvarnošću već da, s njima zajedno i uz njih, čini integralno i organsko  jedinstvo postojanja, poznavanja i delovanja. Uostalom, tih se godina jasno postavlja problem postojanosti i uloge umetnosti u novom društvenom sistemu koji je usledio nakon industrijske revolucije. 1880.godine republikanske snage u Francuskoj preuzimaju od crkve kontrolu nad obrazovnim sistemom, da bi konačno 1905. odvojili crkvu od države. Iste godine Francuska je anektirala ostrvo Tahiti u Pacifiku. Francuski novelist Emile Zola piše svoje delo Nana, portret prostitutke, a Jacques Offenbach, nemacki kompozitor, piše operu Tales of Hoffman. Ferdinand de Lesseps 1881. bezuspešno pokusava da sagradi Panamski kanal. 1883.godine je puštena u rad prva evropska transkontinentalna železnica-The Orient Express- koja je povezivala Pariz i Konstantinopolj. Te godine je i nemački filozof Nietzsche objavio svoje delo Tako je govorio Zaratustra. Iz oblasti medicine u ovom periodu jedno od najznačajnijih otkrića jeste vakcina  protiv besnila koju je 1885.g. otkrio francuski hemičar Louis Pasteur. Nikola Tesla je 1892.g. izumio prvi motor koji pokreće naizmenična struja, a 1895. Wilhelm Roentgen, nemački fizičar, je otkrio X-zrake. Nove materijale i nove tehnike konstruisanja u arhitekturi je među  prvima primenio A.G.Eiffel pri gradnji Ajfelovog tornja u Parizu... U ovom periodu filozofija, nauka, ekonomija i društveno prestruktuiranje, tehnički napredak,  povezano deluju na revolucionarnom preobražavanju zapadne kulture i civilizacije, a dela nekih umetnika su ne samo svedočanstvo takvog revolucionarnog preobražaja nego i njegova aktivna determinanta...  ’’Impresionizam nije samo značajan po čarobnim i vedrim ostvarenjima u oblasti slikarstva i vajarstva, već i po reakcijama koje je izazvao. Tumačenje stvarnosti koje je predlagao impresionizam, bilo je krajnje jednostrano i uskoro se otkrilo koliko je ograničeno. S jedne strane  pretila je opasnost, pošto je svetlost proglašena jedinim pravim sadržajem slike, da se impresionistički stil svede na jedno isključivo vizuelno i optičko tumačenje: da se slikar pretvori u oko sposobno da prima utiske, svakako veoma osetljivo oko, ali ipak samo - oko. S druge strane,  pretila je opasnost da se svaki oblik razloži i postane fluidan, da se pretvori u jedan flou svetlosti, u neodređenost boja, bez jezgra i bez suštine. Taj svet treptaja svetlosti i boja koji je impresionizam otkrio, teži da se razloži u fantomsku maglovitost. Otuda u različitim pravcima i na različiti način, sazrevaju i kreću se one pozitivne reakcije na impresionizam koje će biti  poslednja pobeda umetnosti i koje će predstavljati poslednje etape na putu prema modernoj umetnosti.“ (Đina Piskel)  ... Svaka umetnost je izraz svoje epohe. Društvo rađa slikarstvo koje mu odgovara. Ali pojedincima  je ipak dozvoljeno da na poticanje okoline reaguju svaki na svoj način. Tako se na kraju 19. veka javljaju mnogi umetnici koji označavaju svoju epohu, ali na različite načine. Sve njih, bez obzira na sličnosti i razlike, zajedno obeležava jedan termin - POSTIMPRESIONIZAM. Postimpresionizam je pokret u Francuskoj koji predstavlja i dalji razvoj impresionizma i reakcije na ograničenja tog stila. Ova oznaka pristaje uz sve značajne slikare posle 1880.g. Ustvari ona označava grupu umetnika koji su prošli kroz impresionističku fazu, ali ih ograničenja tog stila nisu zadovoljila, te su ga prevazišli u raznim pravcima. Bitno je pomenuti da oni nisu bili ’’antiimpresionisti“, nego bi se pre moglo reći da je postimpresionizam jedan kasniji stepen tog razvoja koji je počeo oko 1862.godine slikama kao što je Manetov ’’Doručak na travi“. Pred kraj 19. veka se ustvari pojavljuje izvesna reakcija kod samih slikara koji više ne žele da budu pred  prirodom samo osetljivi aparati koji beleže vizuelne senzacije. Ova reakcija se odražava u njihovoj težnji da svojim slikama daju neki novi metod u saopštavanju svojih likovnih doživljaja. Ako bismo se složili sa shvatanjem da se impresionisti služe samo okom i osetljivošću a ne mišlju, ove težnje slikara pred kraj 19. veka mogle bi se okarakterisati kao vraćanje intelektualizmu...  ... Sam termin  – postimpresionizam- je skovao britanski kritičar umetnosti Roger Fry da bi opisao različite stilove u slikarstvu koji su se pojavili u Francuskoj u periodu od oko 1880. do oko 1910.godine. Najznačajniji slikari ovog perioda su: Paul Cezanne, Paul Gauguin, Georges Seurat, Paul Signac, Vincent van Gogh, Henri de Toulouse-Lautrec, i drugi. Iako su se njihovi individualni stilovi duboko razlikovali, oni su imali i nekoliko zajedničkih karakteristika. Termin dekorativno koriste mnogi kritičari da opišu slikarstvo većine  postimpresionista, sa izuzetkom Cezannea. Dekorativni elementi su prisutni u slikarstvu  postimpresionista kao posledica uticaja japanskih estampi na slikare sa kraja 19. veka. Gauguin je rekao da se priroda ne može oponašati, , a Cezanne je utvrdio da se sunce ne može kopirati. Ali slikarstvo zato može bar da pruži ekvivalente koji se postižu upravo time sto odustajemo od kopiranja i oponašanja realnosti. Kao što je za dobar prevod teksta s jednog jezika na drugi potreban izvestan slobodan odnos, samo kao viši oblik pažnje i vernosti, umetnik isto tako treba da zameni nemoguće oponašanje prirode mogucim tumačenjem, da se oslobodi doslovnog kopiranja i da prikaze prvo smisao, pa onda vidljvi oblik, pošto je utvrdio sistem deformacija koji je potreban da bi ostvario tu nameru. Odlike koje sada dobija stara tradicija nove su i originalne, jer ovi slikari nastoje da svojim slikarstvom protumače drugačiji život i na drugi način. U njihovom slikarstvu se odražava unutrašnji život stvaraoca, njegov skriveni život. Slikarstvo koje pruža sada ekvivalent prirode nastoji da pruži i ekvivalent autorove duše. Zbog toga ono sugeriše, ali ne priča. Čini to formom, a ne slikom... ... Cezanne je 1878.god. napustio impresioniste, jer je želeo da kreira novi stil koji je opisao kao ’’nešto čvrsto i postojano“. Po njegovom mišljenju u impresionizmu se kriju dve opasnosti kojima treba stati na put. Prva je bestelesno razlaganje svakog oblika u treptavu svetlost koja ih obavija: na to treba reagovati nastojeći da se impresionizmu da temeljnost. Druga opasnost je ograničavanje na tačnu registraciju vizuelnih utisaka: i na to treba reagovati, imajući u vidu da ’’prirodu ne treba reprodukovati, već predstavljati“. I Gauguin i Van Gogh su napustili impresionizam. Gauguin je tragao za univerzalnom istinom, ali u tzv. Primitivnoj umetnosti  južnih mora. Van Gogh je takođe tražio osnovnu istinu ali u unutrašnjem svetu čovekove psihe. Georges Seurat i njegovi sledbenici su došli do tzv. Poentilističke tj. Tačkaste tehnike. Njihov slikarski postupak sastojao se u tome da se celo platno pokrije, ’’kao konfetima“, raznobojnim tačkama čistih, nemešanih boja, čija bi se mešavina izvršila tek u oku posmatrača, i tek se tamo sintetisala u onu nijansu, odnosno proizvela senzaciju one nijanse koju je ranije slikar stavljao na  platno već gotovu i nađenu. Privlačnost koju su japanske estampe imale za Van Gogha, slična privlačnost koju je za Gauguina imala primitivna umetnost, Seuratovo traganje za geometrijskom strukturom za poentilističku tehniku… - u svakom od ovih slučajeva je postojalo traženje jedne nove formule umetnosti, a ta formula je trebala da bude u izvesnom smislu nadrealna, neki arhetipski oblik u kome bi ljudski duh lišen nasleđa mogao da nađe čvrst oslonac i odmor. Iako se ne može nazvati pokretom, u pravom smislu te reči, postimpresionisticki period  predstavlja vezu između impresionističke revolucije i otkrića glavnih pokreta u umetnosti 20. veka...   by Dragan Uzelac  
Pročitajte celu vest