Znate one trenutke kada se apsolutno izgubite u nekoj misli ili u nekom poslu da prosto osećate da ste se iskopčali iz stvarnosti? Ako znate, proširite taj trenutak na vremenski period od skoro dva meseca i dobićete moj maj, zajedno sa pozamašnim delom juna. Takođe, umesto neke zanimljive misli ili posla koji vas obuzme u celosti, stavite ambis nekreativnosti, neinspirativnosti i umora i dobićete razlog zbog kog sam ispala iz koloseka ne samo sa svojim izazovom, već i sa čitanjem uopšte. A nije trebalo tako da bude.  Maj je, štaviše, trebalo da bude lagan mesec, sa približavanjem kraja školske godine i mojim blagovremenim planiranjem koje sam konačno uspela da sprovedem u delo. No, kao što se to vazda događalo (makar meni), univerzum je rešio da pokaže svoj nimalo zanimljiv smisao za humor i baš onda kada ja unapred sve pripremim, reši da malo promeša karte. Neke okolnosti vezane za svakodnevicu i posao su se izmenile, a moj tvrdoglavi um koji najviše voli da sve bude baš onako kako je unapred zacrtano morao je da svari novonastale prilike i preosmisli šta će i kako će. Istovremeno (kad te krene, baš te krene), moja navika da malo spavam, zapravo mnogo manje nego što bi ijedan iole normalan čovek sebi priredio, došla je da naplati svoje. Pokušala sam da je ignorišem, ali san je gadan uterivač dugova. I ja šta ću - predadoh se. Čovek ipak nije dostigao  takav nivo evolucije da može da stavi pod kontrolu baš sve fiziološke potrebe. Nažalost. Gde je u svemu tome vreme za čitanje? Isprva mi se učinilo da će baš ono biti dobar izduvni ventil od ove smese fizičkog umora i psihičke i emotivne prezasićenosti, ali nije išlo. Od svih knjiga, ona za koju sam se najviše nadala da će biti dobra zabava i najlakša za čitanje, ispostavila se kao sušta suprotnost. Verovali ili ne, u pitanju su Tri musketara (više o tome šta mi se nije dopalo u zasebnom postu o ovom romanu). Štaviše, tek sam ih juče završila. Kako su se svi moji pokušaji da uhvatim korak završavali sa frustracijom i dosađivanjem, odlučila sam da se ipak u navedenom periodu fokusiram na ono što je moralo da se uradi - da se privede kraju školska godina i isprate sve obaveze koje uz to idu, kao i da se nadoknadi izgubljeni san, čisto da se ne bih potpuno transformisala u zombija. Čitala sam kada sam mogla i koliko sam mogla. Isto je bilo i sa pisanjem, iako ne mogu reći da nije bilo materijala. Potpuno sam se isključila i na tom polju (čak ni dnevnik nisam vodila). Ova hibernacija povukla je za sobom i ogrešenje o prvobitna pravila mog ovogodišenjeg izazova (makar jedna knjiga za svaki mesec, isto tako i post), tako da sam primorana da ga malo prekrojim, odnosno da ukinem to ograničenje „jedna knjiga - jedan mesec” i pretvorim ga u „sve knjige do kraja godine”. Neko bi to nazvao varanje, a ja ću to nazvati prilagođavanjem okolnostima, što je mnogo razumnije nego tvrdoglavo držanje unapred zacrtanog (kao što prethodno napisah, ovo nije nešto što je za mene najprirodniji postupak, ali trudim se da budem fleksibilnija, makar u onom opsegu u kome se pridev fleksibilan ne degeneriše u spremnost da u zavisnosti od prilika gaziš po sopstvenim principima i uverenjima). E, sad, šta dalje? Sa dodatno popuštenim granicama izazova, što je oslobodilo moje čitalačko vreme od moranja, okrenula sam se onim delima koja me trenutno više vuku. Ova ostala čitam uporedo, bez pritisaka. I, zamislite, lakše ide. Neka od željenih dela nabavila sam tokom poslednje Noći knjiga (na slici), neka ću nastaviti da izvlačim iz biblioteke. Zajedno sa obavezama koje sam stavila pod kontrolu i nešto razumnijim rasporedom spavanja, ponovo mogu da se radujem čitanju, a bogami i pisanju. Stoga, evo jedne malene najave o onome što sledi u narednom periodu na blogu: Najpre post o Staklenom zvonu, koji sam ostala dužna. Zapravo, sve ovo o čemu sam u ovom postu pisala imala sam na umu da na neki način sažmem i uključim u taj post, ali mi se po završetku pisanja nije učinilo prikladnim. Post o Tri musketara doći će nešto kasnije. Dva posta stoje mi napisana već dugo, i da me pitatate zašto ih nisam objavila, ne bih imala pojma kako da vam odgovorim. Prosto, nije mi se dalo da kliknem na ono Objavi. Dakle, postovi o Seoskoj učiteljici  i Forsiranju romana reke uslediće nakon Staklenog zvona. Pripremam i drugi post nalik na onaj U međuvremenu, kako bih se osvrnula na neka upečatljiva dela koja sam čitala i prethodnom periodu. Planiram da napišem post i o seriji Černobilj, jedinom sadržaju koji je uspeo da me pošteno zainteresuje i okupira mi pažnju u prethodna dva meseca. Biće to moj prvi iskorak iz pisanja o književnosti, makar ovde na blogu, tako da će on verovatno doći najkasnije. Postovi o dvama delima u kojima sam uživala u toj meri da su definitivno zavredili zaseban prostor - Žerminal i Ričard III.  Dakle, vidi se da jeste bilo materijala, ali onog ključnog nije - volje i energije. Sada kada i toga ima, mogu planove da sprovedem u delo. Napokon.
Pročitajte celu vest