"Kvaka": Dragan Uzelac | Jacques Prevert (1900.- 1977.):        Jacques Prevert (Žak Prever), vanvremenski francuski pesnik, je rođen 1900. u mestu Neuilly-sur-Seine(parisko predgrađe na ivici Bulo...   Jacques Prevert(1900.- 1977.)      Jacques Prevert(Žak Prever), vanvremenski francuski pesnik, je rođen 1900. u mestu Neuilly-sur-Seine(parisko predgrađe na ivici Bulonjske šume), a preminuo je 1977. u Omonville-la-Petiteu. Potiče iz siromašne porodice, koja je zbog finansijskih problema bila prisiljena na česta preseljenja, što je uticalo na mladog Prevera, kao i Prvi svetski rat(bio je regrutovan krajem rata, a kasnije prebačen i na Bliski istok radi odbrane interesa Francuske). U dobi od petnaest godina napustio je školovanje i povremeno radio različite uredske i fizičke poslove. Godine 1925. Žak Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen... PARIZ U NOĆI Tri šibice kresnuh u noći, prvu da ti vidim lice, drugu da ti vidim oči, poslednju da ti vidim usta... Onda pomrčina - da se svega sećam, dok te u naručju svome stežem srećan... ... Nazivali su ga pesnikom Pariza, grada o kojem je napisao nekoliko najlepših stranica francuske poezije. U Parizu je živeo u zajedničkoj kući s nekoliko prijatelja, filmskih entuzijasta, s kojima je delio i zajedničku ljubav prema filmu. Pre nego se oprobao u filmskim vodama, Prever je pisao za kabaree, kafe teatre i avangardne pozorišne trupe – bile su to kraće drame, horski recitali, šansone i monolozi...  Kao autor dijaloga i filmskih scenarija sarađivao je s mnogim značajnim rediteljima, kao što su Jean Renoir i Marcel Carne. Toj saradnji francuska sedma umetnost duguje nekoliko klasičnih dela, filmove ’’Obala u magli“, ’’Posetioci noći“ i ’’Deca raja“... ... Godine 1946. izlaze ’’Reči“ (Paroles), Preverova prva i najpoznatija knjiga pesama. Godinama je pisao pesme na komadićima papira, od kojih su mnoge sačuvali njegovi prijatelji, i ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Tako se dogodilo da se prvom zbirkom javio kao zreo pesnik kojeg je kritika, a naročito čitalačka publika, prihvatila s izuzetnom pažnjom i razumevanjem... TA LJUBAV... Ta ljubavTako silnaTako drhtavaTako nežnaTako očajnaTa ljubavLepa kao danI ružna kao vremeTa ljubav tako stvarnaTa ljubav tako divnaTako srećnaTako veselaI tako jadnoDrhteći od straha ko dete u mrakuA tako sigurna u sebeKo neki spokojni čovek u sred noćiTa ljubav koja je izazivala strah kod drugihGonila ih da govoreI primoravala da bledeTa ljubav vrebanaJer te druge mi smo vrebaliGanjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeniZato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavaligazili dotucavali poricali zaboravljaliTa ljubav cela celcataJoš toliko živaA sva ozarenaTo je tvoja ljubavTo je moja ljubavOna koja je bilaTo osećanje je uvek novoI nije se izmeniloToliko stvarno kao neka biljkaToliko drhtavo kao neka pticaToliko toplo i živo kao letoMožemo obojeOtići i vratiti seMožemo obojeOtići i vratiti seMožemo zaboravitiA zatim ponovo zaspatiPa probuditi se patiti bditiPa ponovo zaspatiSanjati i smrtZatim probuditi se osmehnuti se smejati seI podmladiti seNaša ljubav zastaje tuTvrdoglava ko magareŽiva ko željaSvirepa kao sećanjeHladna kao kajanjeNežna kao uspomenaHladna kao mermerLepa kao danNežna kao deteGleda nas smešeći seI kazuje mnogo ne govoreći ništaA ja je slušam drhtećiI vičemVičem za tebeVičem za sebeI preklinjem teZa tebe za sebe i za sve one koji se voleI koji su se voleliDa ja im vičemZa tebe za sebe i sve drugeDa ne znamOstani tuTu gde siGde bila si nekadOstani tuTu gde siGde si bila nekadOstani tuNe pomiči seNe idiMi koji smo voleliMi smo te zaboraviliAli ti nas ne zaboraviJer nemamo drugog do tebe na zemljiNe dopusti nam da postanemo hladniDa se udaljavamo sve višeOdemo gde biloDaj nam znak da si živaA mnogo docnije na ivici nekog šipražjaU šumi uspomenaIskrsni odjednomPruži nam ruku i spasi nas. ... Napuštajući film, Prever započinje dugogodišnju saradnju s najznačajnijim kompozitorima i pevačima šansona. Iz ove saradnje ispisane su najlepše i najuzbudljivije stranice novije istorije francuske šansone, proširujući krug ljubitelja Preverove poezije i pesništva uopšte. Značajan je i njegov rad u radničkoj amaterskoj teatarskoj skupini ’’Oktobar“, u kojoj je nastupao kao glumac i za koju je napisao mnogo manjih dramskih tekstova koje je jedva moguće odvojiti od njegovog poetskog dela. Poslednjih godina života živeo je u Bretagni, zemlji svojih predaka, gde je i umro... UVELO LIŠĆE Želela bih da se uvek sećamSrećnih dana naše ljubaviTada je život bio mnogo lepšiI sunce blistavije bilo no danasUvelo lišće slaže se po zemljiA ja te još nisam zaboravilaUvelo lišće slaže se po zemljiKo naša tuga i uspomeneHladni vetar odnosi ihZajedno sve u noć zaboravaA vidiš nisam zaboravilaPesmu koju si mi pevaoTa pesma je bila slična namaI tebi koji si me voleoI meni koja sam te volelaŽiveli smo zajednoTi koji si me voleoI ja koja sam te volelaAli život razdvaja oneOne koji su se mnogo voleliO sasvim polako i bez šumaMore briše tragove po peskuKoraka razišlih se ljubavnika. ... Njegovi književni počeci vezani su uz nadrealizam(kojeg ubrzo napušta zbog razlika u pogledima na svet). Godine 1931. objavio je humorističku fantaziju ’’Večera glava u Pariz – France“, pisanu u duhu nadrealizma, tada dominantnog umetničkog pokreta. Prever je pesnik neposredne osećajnosti. U njegovom pesništvu prevladava dvojak osećaj – razumevanje za individualni život i ljudsku intimu, te revolt prema onima koji onemogućavaju ljudsku sreću. Pesništvo mu je čitko i lako, zasnovano na mešavini cinizma i sentimentalnosti, s elementima političkih aluzija i ismejavanja autoriteta. Kritika je isticala Preverovu nadarenost za verbalne invencije, jedar i sarkastičan jezik, jezične akrobacije i instinktivnu elokvenciju koja se približava lingvističkom geniju naroda... ’’Njegova je poezija instrument odbrane jednostavna čoveka protiv nasilja i moći, to je poezija nade i socijalne utopije. Neprestano između nežnosti i pobune, ona govori onima i o onima kojima je beda i ljubav svakodnevni hleb. Pred nama je lična topografska karta Pariza i galerija likova koje prepoznajemo idući ponovno otkrivenim ulicama i trgovima. Suprotstavljena društvenim lažima, konvenciji, hipokriziji i konformizmu, na strani malih, mladih i ugroženih, ona u istu kantu za smeće baca zlokobnu i grotesknu gomilu iz karnevala u kojemu su pape, suci, generali, predsednici, profesori i akademici’“... TAMNIČAREVA PESMA Kuda lepi tamničaruSa tim ključem poprskanim krvljuIdem da oslobodim onu koju volimAko još ima vremenaA nju sam zatvorioI nežno i svirepoNa najskrovitijem mestu svojih željaNa najdubljem mestu svojih nemiraU laži budućnostiU gluposti zaklinjanjaHoću da je oslobodimJer hoću da je slobodnaPo cenu i da me zaboraviPo cenu i da odePa čak i da se vratiI da me još voliIli da zavoli drugogA ako joj se taj dopadnePa ona odeI ja ostanem samSačuvaću samoSačuvaću večnoNa svojim dlanovimaDo poslednjeg dahaBlagost njenih grudi izvajanih ljubavlju ... Jednostavnost, satira, ironija i buntovništvo glavne su odlike Preverove poezije. Kao svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever nam svojom lirikom ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju političari, klerikalisti, militaristi, licemeri i malograđani stalno napadaju i ugrožavaju... Obično se misli da Prever pripada onoj vrsti pesnika čije delo ne zahteva posebna tumačenja, ne navodi na rasprave i ne pobuđuje na dublje i rigoroznije analize. Jednostavan u onom što želi kao pesnik-humanista i jedinstven u načinu na koji to ostvaruje, Prever, misli se, poseduje pojednostavljenu poetsku dimenziju koja je eksplicitna i koja nije u stanju stvarati zabune, unosi smutnje i izaziva oprečne sudove... ’’Sve je tu lako, skladno, harmonično i sentimentalno, kao što je laka, skladna i sentimentalna šansona, muzički oblik koji uvek ima dobar broj poštovalaca, koji je dopadljiv, rado slušan, ali koji je ipak samo to; njen cilj je vlastita samodovoljnost, a njeni tvorci kao i da ne žele da ona bude nešto drugo. Poetska stvarnost Jacquesa Preverta, ono što se naziva temom, doista neobično podseća na tematske sadržaje šansona, ali ako to uočavamo, time ipak ne bismo mogli obezvrediti pesnika. Zapravo, ovakva usporedba u izvesnom smislu znači prednost za pesnika kojem je, kako bi se reklo, za srce prirastao i jedan način usmenog narodnog kazivanja. Zbilja, osluškujući melodiju Preverovih stihova, javlja nam se osećaj potrebe da je i saopštimo; čini nam se da taj osećaj izbija iz stvarne melodičnosti stiha, iz njegove ritamske i ritmičke strukture, iz jedne estradne naracije koja je svojstvo divnog i mnogostranog lirskog prosedea koji pleni. Tako muzika nalazi svog unutrašnjeg tumača čiji je ritam, u nekoj vrsti samoobmane, ispunjava i potvrđuje“... SJETI SE, BARBARA Sjeti se BarbaraBez prestanka je kišilo nad Brestom toga danaA ti si hodala nasmijanaRascvjetana očarana pokapanaPod kišomSjeti se BarbaraBez prestanka je kišilo nad BrestomA ja sam te sreo u ulici SijamaSmiješila si seA ja, ja sam se isto tako smiješioSjati se BarbaraTi koju ja nisam poznavaoTi koja me nisi poznavalaSjeti seSjeti se ipak tog danaNe zaboraviNeki se čovjek pod trijemom sklonioI on te zvao po imenuBarbaraI ti si potrčala k njemu pod kišomPokapana očarana rascvjetanaI njemu se bacila u naručajSjeti se tog BarbaraI ne ljuti se na mene ako ti kažem tiJa kažem ti svima koje volimPa i onda ako sam ih vidio samo jedanputJa kažem ti svima koji se volePa i onda ako ih ne poznajemSjeti se BarbaraNe zaboraviOnu pametnu i sretnu kišuNa tvome sretnom licuNad onim sretnim gradomOnu kišu nad moremNad arsenalomNad brodom iz QuessantaO BarbaraKakve li bljezgarije ratŠto je od tebe postalo sadaPod ovom kišom od željezaOd vatre čelika krviA onaj koji te u svom stiskao zagrljajuZaljubljenoDa li je mrtav nestao ili jos uvijek živiO BarbaraBez prestanka kiši nad BrestomKao što je kišilo ondaAli to više nije isto i sve je upropaštenoOvo je kiša od strašne i neutješne žalostiOvo više nije ni olujaOd željeza čelika krviPosve jednostavno oblaciKoji crkavaju kao štenadŠtenad što nestaje uzvodno nad BrestomI odlazi da trune dalekoDaleko veoma daleko od Brestaod koga ne ostaje ništa ... Francuski pesnik Žak Prever u svojoj poeziji kazuje o životu. Njegova poezija je puna iskrene vere u ljudsku toplinu i solidarnost, katkad gotovo detinjasto puna poverenja u ljude, u ljubav. Kao anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici govori o životu u njegovim različitim aspektima... Barbara je jedna od njegovih najlepših pesama koja svojom lepotom pleni i rafinirane ljubitelje poezije i ljude skromnog obrazovanja. Tema pesme Barbara je večna tema poezije - radost i tuga, ljubav i smrt. Koristeći asocijaciju snažnih pesničkih slika pesnik pravi čudesni literalni kolaž. On vešto suprostavlja slike ljudske radosti i prizore rata. Najjednostavnijim rečima slika ljudsku sreću u tako banalnom prizoru kao što je susret sa nepoznatom devojkom jednog kišnog dana u Brestu, u ulici Sijam u kojoj su se sastajali ljubavnici i stajali na kiši. Kišu su zamenile bombe. Susret sa nepoznatom devojkom, jedan njen pogled i osmeh u njemu rađaju neizmernu sreću. A ta sreća je za njega samo jedan trenutak sadašnjosti za koji ne postoji ni prošlost ni budućnost. Susret sa ustreptalom, blistavom devojkom koja srećna odlazi sa nepoznatim čovekom samo za tren ga zablesne ljubavlju koja je neobjašnjiva, nesebična i koja ispunjava celo njegovo biće... ... Pesničku sliku ljudske sreće i radosti zamenjuje surova igra strave i užasa koju donosi rat nad Brestom u ulici Sijam. Rat se pojavljuje kao metamorfoza kiše nad srećnim gradom, pljusak ognja, krvi i čelika nad ruševinama. Za pesnika u ovako apsurdnom svetu rat je najveća glupost i besmisao. On gasi zauvek ljudske živote i odnosi trenutke ljudske sreće i ljubavi. Slike rata su halucinantne, poetski snažno oblikovane. Pesma Barbara nosi u sebi dominantnu crvenu boju krvi. Ona boji kišu od gvožđa, vatre i čelika koja donosi smrt. Kroz nju kao anđeo leprša i raduje se nepoznata devojka dirljivo čedna i srećna. Ona u pesmi prerasta u univerzalni znamen - simbol lepote, sreće, ljubavi, radosti, ljudske nade. Pesma Barbara Žaka Prevera je zvučna i puna ritma, odiše snažnim emocijama. U njoj se prepliću snažna, osećanja radosti i tuge. Iz nje izbija vera u ljubav, u ljude, u ljudsku sreću. I ta vera može da pobedi rat, nesreću i besmislenost razaranja... POLJUBI ME To je bilo u jednoj četvrtiSvetlostiU kojoj je uvek mrak i uvek svetlostI zimi i leti tamo je uvek zimaStajala je na stepeništuOn kraj nje a ona kraj njegaOsećao se sumporJer tog popodneva uništavali su steniceGovorila je ovde je mračnoI zagušljivoI leti i zimi ovde je uvek zimaBožija zvezda ne svraća u našu ulicuMora da ima preča posla u bogatijimdelovima gradaZagrli me čvrstoLjubi meLjubi me dugoLjubi meKasnije biće kasnoNaš život to je sadaOvde se umire od svega - od toplote i zimeIli se smrzavaš ili gušišOvde vazduha nemaAko prestaneš da me ljubišČini mi se umreću ugušenaImaš petnaest godina imam petnaestgodinaOboje tridesetSa trideset godina više nismo decaTo su godine kad treba da se radiTo su godine kada se ljubiKasnije biće kasnoNaš život to je sadaLjubi me...   By Dragan Uzelac, nihilistični melankolik, jesen 2020.  
Pročitajte celu vest