Ili Rikard, kako vam (vašem prevodiocu) drago.* Među autorima za koje nije potrebno nalaziti posebnu čitalačku motivaciju, makar u mom slučaju, svakako se nalazi i Vilijam Šekspir (ili Viljem, opet, u zavisnosti od volje vašeg prevodioca). Istinska zaljubljenost u njegovo delo kod mene se javila na fakultetu, kada sam se malo studioznije pozabavila nekolicinom njegovh tragedija i komedija. Tada, Magbet se izdvojio kao apsolutni favorit, i nakon nekih drugih drama, i dalje neprikosnoveno vlada. Magbet je, međutim, pored toga što je osigurao u meni naklonost prema Bardovom delu, pobudio i želju da se što pre prihvatim njegove istorijske drame o još jednom poznatom zločincu, ne mnogo različitom od Magbeta - Ričardu III, koji doduše nije bio u programu, ali nam je bio svesrdno preporučen na predavanjima i vežbama.  Otprilike u tom periodu, u Narodnom pozorištu u Beogradu na scenu je postavljen Ričard III, sa izvanrednom glumačkom podelom, te se u meni javila želja da nekom prilikom, kada se budem zadesila u Beogradu, ukoliko se bude davala, pogledam i ovu predstavu. No, pre toga, prateći neku svoju uobičajenu naviku, valjalo je pročitati dramu, čisto da bih imala određena očekivanja i da bih lakše pratila samo izvođenje. Uz to, dva ili tri puta kada sam gledala predstave koje su bazirane na poznatim književnim delima bez prethodnog čitanja, zadesio me maler da i nisu bile naročito dobre, pa je to rezultiralo mojom odbojnošću da se prihvatim čitanja same drame ili romana. Sa Šekspirom, a naročito dramom kao što je Ričard III, to mi nije trebalo. I tako, krajem (čini mi se) pretprošle godine, eto mene na putu iz biblioteke sa prašnjavim i ne naročito savremenim prevodom Milana Bogdanovića, ali pošto je Šekspir svevremen, to mi nije bilo tako bitno. Uostalom, ko jednom preživi Danteov Pakao (a kasnije i celu Božanstvenu komediju) u prevodu Mihovila Kombola, mnogo štošta mu neće teško pasti. I zaista, nije mi teško palo. Samu predstavu sam kasnije odgledala i zapravo mi se svidela, doduše, sa ove distance gledano, verovatno najviše zbog izuzetne glume, dok su pojedine odluke o tome kako će određeni aspekti drame i odnosi među likovima biti prikazani u neku ruku izgladili oštrinu i utulili žar koje Šekspirovo delo u sebi nosi. No to je samo moje amatersko mišljenje. Vratimo se originalu.Dakle, Ričard III je istorijska drama Vilijama Šekspira, napisana najverovatnije oko 1593. godine, i najčešće se sagledava kao poslednji deo „prve tetralogije” koju sačinjavaju još i tri dela Henrija VI. Ova tetralogija tematski je vezana za Ratove ruža vođene imeđu dinastija Lankaster i Jork, i zahvata vremenski period od smrti kralja Henrija V, pa sve do stupanja na presto Henrija VII, prvog vladara dinastije Tjudor. Sam Ričard, vojvoda od Glostera (kako je glasila njegova titula pre krunisanja), član je kuće Jork, i drama zapravo prati poslednje godine građanskog rata i konačni pad ova dinastije, pre nego što je Henri Tjudor došao i, u vidu svojevrsnog mesije, stavio tačku na ratove i ženidbom ćerke kralja Edvarda IV Jorka, ujedinio dve sukobljene porodice, pošto je i sam sa majčine strane vodio poreklo od Lankastera (a obe kuće, interesantno, vode poreklo od jedne dinastije - Plantagenet, što čitavu ovu istorijsku zavrzlamu dodatno komplikuje, i što više pokušavate da je raspletete, shvatate da je ona zamšrenija no što ste mislili). Ova istorijska činjenica, ujedno, kao i način na koji Šekspir predstavlja Henrija VII, razlog su zbog kojeg mnogi proučavaoci smatraju Ričarda III dobrim delom tjudorovskom propagandom, jer Henri VII je deda kraljice Elizabete, monarha za čije je vladavine Šekspir stvarao. Je li on to imao na umu, ili je to samo bila (zgodna) slučajnost, nije sasvim jasno, a nije baš ni bitno. Jedno je sigurno - zahvaljujući ovoj drami naučila sam o Ratovima ruža mnogo više nego na ijednom času istorije u svom životu.Istorijske komplikacije na stranu, premda bi svaki čitalac mogao makar površno da se uhvati u koštac sa njima, da bu uopšte mogao da shvati ko je kome šta, ko je koga ubio i zbacio sa prestola i zašto je baš ta ženidba/udadba bitna za nastavak drame, Ričard III je drama koja za svog centralnog junaka ima jednu od najimpresivnijih dramskih ličnosti, zločinca nad zločincima, negativca kojeg, i kad znate šta sve čini, gledate sa nekim čudnim, ne baš prijatnim zadovoljstvom. Pre nego što sam otvorila prve stranice drame, ono što sam o njemu znala bilo je da je u pitanju izvanredan primer makijavelističkog vladara, manipulator per exellence, koji svojim brilijantnim umom prevazilazi svoju neuglednu spoljašnjost, proisteklu iz telesnih deformiteta (pogrbljenost, ukočenost ruke i šepanje).  Ipak, i pored svoje zločinačke prirode, Ričard je jedan od najintrigantnijih i najomiljenijih likova Šekspirovog stvaralaštva, svakako jedan od najvećih, ali i najomiljenijih glumčkih izazova: do sada ovaj lik, između ostalih, igrali su Lorens Olivije, Ijan Mekelen, Piter Dinkladž, Benedikt Kamberbač, dok su se kod nas u ovoj ulozi našli Mija Aleksić, Miki Manojlović, a trenutno ga igra i fenomenalni Igor Đorđević.Zanimalo me je šta je tako posebno u ovom junaku. Čime to ovako otvoreno negativni junak impresionira publiku vekovima unazad? A onda sam i ja postala jedna od „impresioniranih”. I nije trebalo mnogo da odmaknem od početka da bi čitav taj proces otpočeo.Prvi koji stupa na scenu jeste Ričard i u prvom solilokviju objavljuje svoje namere, bez skrivanja i uvijanja, bez pakovanja u ukrasni papir plemenitih pobuda, a već tu, ujedno, Šekspir primenjuje neverovatnu snagu svog talenta, te nam kroz nekoliko stihova slika jedan snažan portret i stvara prvi utisak kojem se ne možete lako odupreti:„...Ja nakazan i poslan prije reda Na ovaj svijet, što diše, napola Tek dovršen, da pseto na me laje, Kad uza nj prohramljem - u kukavno I razmaženo ovo doba mira Ja nemam nigdje naslade u kojoj Provoditi bih mogo vrijeme, osim Da vrebam svoju sjenu na suncu I rođenu rugobu razglabam Pa kad ne mogu biti ljubavnik Te slatko tratit razgovorljive I lijepe ove dane, namislih Da budem nitkov sada i da zamrzim Na tašte slasti ovog vremena.” U ovom solilokviju Ričard čini ono što će kroz sve potonje činiti - razotkriva samog sebe u potpunosti. Pred publikom, on je iskren, pa ne moramo stalno promišljati šta se to krije iza njegovih reči i postupaka, jer nam je, jednostavno, sam kazao. Priznao je i učinio nas donekle svojim saučesnicima, te nam ne ostaje ništa drugo do da nemo posmatramo kako vešto uspeva da se igra sa ostalim akterima drame i čini neviđena zverstva u svojoj nameri da se dokaže nitkovom i tako dospe do prestola. Koja su to zverstva neću nabrajati, ne nužno da ne bih upropastila faktor iznenađenja onima koji nisu gledali ili čitali (priča je vekovima stara, teško da makar u prolazu niste nešto o njoj načuli). Jednostavno, s obzirom na period i kontekst u koji je smeštena, ne morate biti filolozi ili ljubitelji pozorišta da biste pretpostavili da je u pitanju niz ubistava manje ili više nevinih aktera. Ipak, ono najgnusnije blisko je najgnusnijem Magbetovom zverstvu - ubistvo dece koja su mu se, nesvesna toga, našla na putu svojim pukim postojanjem. Upravo zbog ovakvih postupaka Ričard i slovi za jednog od najvećih negativaca Šekspirovog stvaralaštva, a uprkos tome, on je jedan i najimpresivnijih junaka i njegove postupke, ma koliko izazivali prevrtanje u stomaku, ne možete (ili makar to ja nisam mogla) posmatrati samo iz ugla osude beskrupuloznog plemića ogrezlog u zlo i vlastoljublje.Dominantan razlog za to jeste neverovatna kompleksnost Ričarda kao književnog lika, tako jaka i tako izražena da je Šekspirov Ričard u potpunosti prevagnuo nad istorijskim kraljem Ričardom III Jorkom, koji ni fizički ni moralno nije previše blizak svojoj književnoj inkarnaciji, te se pri pomenu njegovog imena najpre pomisli na onog prvog, negoli na potonjeg. Ričard nije tipičan jednodimenzionalni zlikovac, što ni u kom slučaju ne opravdava njegove postupke, ali u velikoj meri opravdava ambivalentan odnos čitalaca i publike prema njemu. U Ričardu je oslikano više aspekata jedne izuzetno razrađene psihe koja se u bilo koje doba može povezati sa bilo kojim tiraninom koji je vladao ili vlada, o čemu su sasvim sigurno pisali mnogo umniji i sa Šekspirovim delom upoznatiji ljudi od mene. Ja ću se u ovom postu dotaći samo nekih aspekata koji su na mene ostavili najjači utisak i doprineli mojoj impresioniranosti. Istorijski Ričard III (portret iz 16.veka)izvor: wikipedia.org  Najpre, način na koji Ričard gospodari situacijom i navodi junake oko sebe da igraju onako kako on svira - apsolutno neprikosnovena moć manipulacije. Iskrenost, koju sam spomenula, rezervisana je za nas, publiku. Pred ostalima Ričard neverovatno vešto uvija svoje namere i predstavlja se svetijim no što jeste, bilo da pred leševima njenog pokojnog muža i svekra, koje je on sam ubio, pokušava (i uspeva!) da zavede Lejdi Anu, bilo da se pred plemstvom čini svecem sa sve Biblijom u rukama, „skromno” odbijajući da preuzme presto (da bi potom prihvatio, sve sa stavom - „hajde, kad ste već zapeli, a baš mi nije do toga”), bilo da one oko sebe kupuje (predizbornim) obećanjima, ne bi li ih privoleo i učinio oruđem svoje pobede, o čemu, uostalom, i sam svedoči: „...tako svoju lupeštinu golu Zaodijevam u stare odreske Iz svetog pisma te se gradim svetac, Gdje najveći sam đavo!” Ričard je, slobodno se može reći, figura političara svakog doba, i neretko ćete, čitajući dramu ili gledajući predstavu, prepoznati mnoge taktike današnjih političara. Štaviše, zabrinjavajuće je koliko je politika 16. veka identična sa ovom danas, i to mi je svakako donelo još jednu potvrdu mišljenja da se ljudi, suštinski, ne menjaju mnogo kroz vreme, samo se okolnosti i sredstva za ispoljavanje njihove prirode menjaju. Ova činjenica - da se u Ričardu mogu prepoznati političari našeg doba - svakako bi pre bila razlog za gađenje, sem što oni nisu Ričard, premda se trude da ustoliče sebe koristeći slične tehnike, ne ispadajući na kraju ništa drugo do otužne, jeftine kopije mnogo većih „igrača” starije ili morednije istorije (naše ili tuđe). Jedna od stvari koja to gađenje umanjuje jeste iskrenost koju sam spomenula. Nema tu, zapravo, nikakvog pozitivnog utiska koji bi mogao biti izneveren. Znali smo šta smera od prve scene, od njegovog prvog obraćanja, i pristali da ga pratimo. Pa ipak, iako smo znali šta će učiniti, ono što nastavlja da iznenađuje jeste lakoća i nonšalancija sa kojom to Ričard čini, s vremena na vreme čak i (crni) humor koji provejava u njegovom odnosu prema sopstvenim postupcima, od začuđenosti i impresioniranosti samim sobom nakon uspešnog zavođenja Lejdi Ane (suštine njegove emocije: Možda ja i nisam tako loš frajer kao što sam mislio), pa do krajnje razigranih komentara na spremnost pojedinih aktera da ispunjavaju njegove nepodopštine - Ti pjevaš slatko, kaže on Tirelu kada pristane da ubije dvojicu njegovih bratanaca.Ovaj bolestan smisao za humor, po mom mišljenju, u potpunosti proizilazi iz njegovog odnosa prema sebi i svetu, iz njegove svesne odluke da se bez oklevanja prepusti zlu. Magbeta je, na primer, na prvi zločin trebalo naterati (ne težak zadatak za Lejdi Magbet), a nakon što ga počini, savest ne časi ni časa, oduzima mu san i baca u strašno nervno rastrojstvo, što njegov sunovrat u zlo čini još težim. Te težine kod Ričarda nema, jer sve što čini, on čini promišljeno, sa jasnom namerom, ne trepnuvši nijednom i ne pomaknuvši masku koju nosi ni za milimetar. Savest kasno stiže, onda kada je  zločinstvo ispunilo svaki atom njegovog bića, pa bilo šta što nije krajnja doslednost sebi ne dolazi u obzir. Njegovo čuveno: „O - konja! Konja! Kraljevstvo za konja!”, uzviknuto u mahnitom jurenju po bojnom polju bez namere da se preda, poslednji je trzaj njegove rešenosti da ostane ono što je na početku namerio da bude. Ričmond (Hendri VII) pobeđuje Ričarda, Tjudori stupaju na tron i svi su srećni i zadovoljni, s obzirom na to da je zli i pokvareni Ričard savladan i svi se mogu vratiti svojim srećnim životima.Osim što sve to, po mom mišljenju, nije slučaj. Dolazak Ričmonda na presto, ženidba Elizabetom Jork, kao i sveopšte izmirenje i pomilovanje onih koji su se do pre samo nekoliko sati borili protiv njega, trebalo bi da predstavlja optimističan kraj i ulazak u novo doba, no to nije ni približno utisku koji je kod mene ostao. Razlog za to veoma je prost - ako je sam Ričard prestao da postoji, društvo koje je njega iznedrilo nije.Namerno se dotičem društva koje je iznedrilo Ričarda-zločinca, jer sve manje verujem u to da je zločinačka priroda nešto što je isključivo zapisano u DNK. Upravo se na to nadovezuje druga stvar zbog koje mi je Ričard, takav kakav je, razumljiv, a to je tretman njegovog invaliditeta, odnosno fizičkih deformiteta. Ostaviću po strani književnonaučna (primamljiva, ali ako mene pitate, prilično lenja) povezivanja Ričardovih spoljašnjih deformiteta sa njegovom zločinačkom unutrašnjošću, tj. moralnom deformacijom. Prema tom tumačenju, ono što je spolja znak je onoga što je iznutra, što u potpunosti odgovara odnosu junaka drame prema Ričardu, a to je upravo ono što meni najviše smeta. Ne jednom, njegov invaliditet iznosi se kao argument protiv njegove moralne podobnosti u sukobima sa junacima koje je svojim delima dotakao. To je vizuelna potvrda onoga o čemu svedoče njegova dela. Nesumnjivo, i slika koju Ričard sam o sebi ima i svest da za njega nema „naslade” i „ljubavi” dokaz su samoprezira koji ne dolazi niotkuda. Mislim da je, kao potvrdu ovome, dovoljno da ponovim deo njegovog uvodnog monologa:„...Ja nakazan i poslan prije reda Na ovaj svijet, što diše, napola Tek dovršen, da pseto na me laje, Kad uza nj prohramljem - u kukavno I razmaženo ovo doba mira Ja nemam nigdje naslade u kojoj Provoditi bih mogo vrijeme, osim Da vrebam svoju sjenu na suncu I rođenu rugobu razglabam...” Uz sve ovo, posebno oštar jeste odnos osobe od koje se očekuje prva sigurnost i podrška, njegove majke vojvotkinje od Jorka. Svakako figura za žaljenje, žena koja ni za šta sem za rat, gubitak i patnju ne zna, a za dobar deo tog gubitka odgovoran je njen neugledni sin, potpuno razumljivo zauzela bi stav pun neodobravanja i prekora prema sopstvenom detetu koje je krenulo stranputicom, no čak i to ona čini dovodivši njegove zločine u vezu sa drugim, za njegovo trenutno duševno stanje potpuno nebitnim aspektima, kao i sa nečim za šta on nikako ne bi mogao biti kriv, kao što je težak porođaj:„...dobro znaš, da došao si zato, Da pretvoriš mi svijet u pakao. U teškoj sam te muci rodila, Tvrdoglavo ti bješe djetinjstvo I oporito, dani nauke Strahoviti i divlji, obijesni, A proljeće života smiono, Vratolomno i drsko - zrelo doba Tek oholo i himbeno i podlo I krvavo - doduše mirnije, Al kobnije - u mržnji prijazno. Koliko možeš ti utješljivih Nabrojati mi časova, što meneU tvome društvu usrećiše?” Dakle, vojvotkinja je daleko od nežne majke, a vrhunac njenog neprijateljstva sa sinom jeste ispraćanje u boj sa majčinskim kletvama umesto blagoslova, koji su pak upućeni Ričardovim neprijateljima. I dok su njeni bes i ogorčenost zbog sudbine koju su njena deca doživela u vrtlogu u bratoubilačkih ratova, kao i dvorskih sukoba, razumljivi, ovakave reči upućene sopstvenom detetu otvaraju mogućnost da takav odnos nije nov i prouzrokovan novim okolnostima, što ponovo baca svetlost na Ričarda kakvog vidimo u drami i neke stvari postaju jasnije.Neko bi rekao da je prikaz Ričardovog invaliditeta u skladu sa epohom u kojoj je drama napisana, s obzirom da se u prošlosti često na invaliditet gledalo kao na spoljašnji znak kakvog moralnog zaostatka. Ne isključujem da sam ovaj aspekt Ričardovog lika čitala suviše ukorenjena u ovovremenske društvene norme, ali isto tako smatram i da je Šekspir bio odveć dobar pisac da bi jednog od svojih junaka na ovaj način uprostio i učinio plitkim. Da nije u pitanju samo jedan običan negativac, Šekspir je svakako pokazao i doslednim Ričardovim slikanjem, s obzirom na to da se već u trećem delu Henrija VI, u kome se Ričard javlja kao lik, oseća snažna svest o izopštenosti, jasno iskazana u replici, inače vešto utkanoj u predstavu Narodnog pozorišta:„...Ja nemam brata, niti nalik sam Na brata ikojeg, a ta rječ ljubav, Što starci je sedobradi božanskom Nazivaju, nek boravi u ljudima, Što jesu nalik jedan na drugog,A ne u meni, jer ja sam ja - ja sam.” Ovo me, naposletku, dovodi i do nekog opštijeg utiska nakon čitanja i gledanja ove drame, a njega mogu povezati sa onim što se mahom u meni javlja kad god se susretnem sa nekim delom koje u svom centru ima antijunake. Uvek se tada zapitam - zašto bi sva težina greha i zločina imala da se sruči na jednog junaka, u ovom slučaju na Ričarda? Da li je on zaista sam, poput kakvog zlog čarobnjaka, činima pobio silne ljude i seo na presto? Naravno da nije. Imao je Ričard pomoćnike, poput Bakingema ili Tirela, koji su zarad položaja, novca ili kakvog drugog dobitka, bili spremni da počine različite gadosti (uključujući i ubistvo dece), da bi mu pri najmanjem izneveravanju prethodno obećanih privilegija okrenuli leđa. Sadržaj novčanika vojvode Glostera (Ričarda) bio je dovoljan da jednom od dvojice plaćenih ubica priguši i najmanji plamičak sumnje u ispravnost onoga što su poslati da učine. Štaviše, rekla bih da se u njegovom monologu o savesti krije ključ za razumevanje svih aktera ove drame:„Ona je opasna stvar - čini nas kukavicama. Ne možeš krasti, a da te ne optuži, ne možeš kleti, a da te ne izgrdi, ne možeš ležati sa ženom svog bližnjega, a da te ne oda. Ona je neki stidljivi, sramežljivi duh, koji diže bunu u našim srcima. Ona nas neprestano samo smeta i smeta. Jednom me je nagnala, da vratim kesu zlata, koju sam negdje bio našao. Ona čini prosjakom onoga, koji je se drži. Nju tjeraju iz varoši i gradova, jer je opasna stvar i tko god misli dobro živjeti, nastoji, da se pouzda sam u sebe i da živi bez nje.” Po tom principu funkcionišu svi. Ričard, dostigavši vrhunac tog vrednosnog sistema, bio je dovoljno vešt da njihov nemoral, potpomognut ostalim slabostima, iskoristi. Posledica takvog društvenog ustrojstva i međusobnih odnosa jeste Ričard i njegovo stupanje na presto, a sve kao kulminacija jednog dugog perioda krvavog bratoubijanja. Ričard je samo u sebe sažeo najtamnije od tog perioda.Upravo zbog toga je za mene ova drama bila impresivna, a Ričard kao njen glavni junak mnogo manje odvratan od onoga što sam očekivala. Jer, koliko god bila zastrašujuća pomisao da zlo, ako se upakuje u omot neverovatne inteligencije i harizme, može biti u toj meri delotvorno, mnogo je strašnija sve veća uverenost da to zlo ne dolazi niotkuda, a ponajmanje je povezano sa povijenim leđima, ukočenom rukom ili kraćom nogom. Ričard je proizvod onoga što se događalo oko njega i u vezi sa njim, i sam bez svega toga ne bi bio moguć. Možda bi, stoga, više nego svih svetskih Ričarda, prošlih i sadašnjih, trebalo da se uplašimo onoga što te Ričarde stvara, jer sami od sebe, sasvim sam sigurna, ne niču.
Pročitajte celu vest