Prva slika Vrata moje učionice otvorila je, meni nepoznata  devojka. Dok je izgovarala : ”Dobar dan”, jedna misao mi je prošla kroz glavu. Sa ovako  širokim  osmehom  i tim fatalnim   očima - MOJA JE. Devojka me je gledala i rekla: „Ja sam kod Vas došla na čas“. Nasmejah se i rekoh :”Kod mene smo svi na per tu,  ma koliko imali godina, 6, 10 ili 20. Kako se zoveš“? „Sanja“, odgovorila je, a ja sam osećala vetar mladosti, energiju i uzajamno razumevanje pre bilo kakvog početka. „Prvo ćemo da pijemo kafu i dogovaramo se šta voliš i šta želiš. Kod mene učenici biraju program, pričamo o svemu, družimo se i sviramo. I tako je počelo…. Druga slika Nekoliko godina kasnije, se opet pojavila na istim vratima, sa još svetlijim očima i širim osmehom. „ Zamisli, primljena sam u operski hor!“ pohvalila se. Pogledala sam je širom otvorenih očiju, bila sam šokirana i totalno zbunjeno rekla :” Bravo”, a  odmah zatim…. Sanja: „Takav glas u horu….. beži odavde!“ Ljudi uvek mogu da odu iz neke sredine. Da odu, sa  većim, ili manjim razlogom i uvek će u njima biti čežnje da se vrate, ali ako pobegnu, pa makar poriv za to bio i beznačajan, otićiće mnogo dalje od onih koji su samo otišli, imaće više energije i želje da izdrže i uspeju. Zato sam joj ponavljala te dve reči, kao što ih i danas ponavljam mnogim mladim ljudima. I tako je počelo. Treća slika. 19. januar prošle godine. Teče radnja opere Aida. Ja drhtim kao tinejdžerka, imam tremu, ne zbog toga šta će biti, već samo da je ugledam na sceni. Na scenu izlazi Amneris. U gledalištu aplauz. Nešto što se decenijama nije čulo u beogradskoj operi. Sanja Anastasia je dobila aplauz pre nego što je optepavala i jedan ton. Setila sam se tada velike Milke Stojanović, nakon njenog povratka iz Metropoliten  opere kada se  desilo nešto slično. Tada sam imala dvanaest godina, otac me prvi put odveo u Operu, Milka se vratila iz METa,  i pevala Toscu. Tada je začeta moja duboka ljubav prema operi. Ta Toska me opčinila, začarala i uvela u neraskidivu i neprekidnu očaranost  operskom muzikom.   A onda, kada me je nakon predstave odveo u Milkinu garderobu  da joj čestitam, mislila sam da ću da umrem od treme. Decenijama posle toga nikada, u Beogradu, nisam, otišla iza zavese da čestitam pevačima. Ovog puta, bio je izuzetak. Sanja je konačno došla. I tako je počelo.  Sve priče umetnika počinju iz detinjstva, a da li je Sanja Anastasia doživela čaroliju sličnu onoj bajkovitoj, kada se odjednom pojavila dobra vila sa čarobnim štapićem i sve muke i patnje rasterala i pokazala joj put obasjan zvezdama? A Sanja kaže: “Zaista bi bilo lepo da postoji neko ko bi mahnuo čarobnim štapićem i pokazao ti pravi put, sklonio sve prepreke i doveo do cilja bez muke. Na žalost, u mom slučaju ta vila još čeka, tu je ona negde, tamo u mraku, u prikrajku... ne znam, možda ću je jednom i sresti, do sada nisam. U osnovnoj školi “Ivo Andrić” u Beogradu, časovi muzičkog vaspitanja podrazumevali su i pevanje u školskom horu. Volela sam to. Za potrebe nekog takmičenja horova osnovnih škola u Beogradu, naša profesorka muzičkog, pokojna gospođa Nadežda Pavlovic, trebalo je da izabere solistu za jednu numeru iz zadatog programa. Da bi bila fer i korektna, predlozila je da se napravi interno preslusavanje izabranih kanditata. Hor su činile uglavnon devojčice, ne sećam se dečaka. Za to preslusavanje, zapravo za tu malu audiciju, bile smo izabrane nas tri. Nisam mislila da sam bolja od drugih, niti sam želela da pevam solo i bilo mi je drago da je trka nekako ravnopravna, fer. Odlučiće drugari ko im se više sviđa i to ce biti neko drugi, a ne ja, mislila sam. Sećam se da nisam imala tremu, ali da nisam volela da pevam tako ispred svih, sama... U žiriju takmičenja, upoznaću svoju prvu pravu profesorku solo-pevanja, gospođu Svetlanu Milošević, diplomiranog pijanistu i solo-pevača iz klase čuvenog Nikole Cvejića. Ona mi je prva otvorila tu čarobnu pevačku-muzičku kutiju. Druzile smo se tri godine, nisam želela da je napustim, ona je u meni videla nešto posebno i trudila se da  i ja u to poverujem. Sa svega šesnaest godina, imala sam prvi solistički koncert u muzičkoj školi “Davorin Jenko” u Rakovici, kojem je prisustvovalo celo moje odeljenje srednje  škole. Divna uspomena. Mislila sam da je tu kraj tog pevanja, nisam verovala da ću otići dalje. Na inicijativu profesorke Milošević, ipak nastavljam školovanje glasa u srednjoj muzičkoj školi “Mokranjac”, ali nekako nesrećno. Već posle svega par meseci, napuštam muzičku školu i klasu Mirjane Vlaović, u kojoj nisam našla pravog učitelja pevanja. Pevam za svoju dušu u horu “Srpskog lekarskog društva”, povremeno odlazim kod pokojnog čika Mileta Savića, koji svira klavir i peva zajedno sa nama sve klasične pesme i arije sa radošću i uživanjem. Imao je tada najveću nototeku u gradu, ako ne i u zemlji,  koju su, kad je preminuo, razgrabili za pet minuta. Tužno. Sećam se mirisa u njegovom stanu i njega onako živahnog duha, iako je bio nepokretan. Obožavao je Nikolu Mijailovića, našeg mladog čuvenog baritona, čije nam je snimke puštao da bismo tako učili i divili se njegovim velikim uspesima po inostranstvu.” I onda počinju mukotrpni sati, dani i godine učenja. Za nekog ko ima šesnaest, ili dvadeset dve godine postoji i nešto van onog obaveznog što se ponavlja dok se ne postigne savršenstvo. Stvorila se mogućnost da počneš da radiš u horu beogradske opere. “Taman kad sam odlučila da završim sa pevanjem za sva vremena, moja najbolja drugarica Ljubica Aćimović javlja da je raspisana audicija za hor opere Narodnog pozorista i da bi trebalo da pokušam. I pokušala sam. Zaposlila sam se u horu i postala član ansambla Narodnog pozorista. Pune dve sezone se pevalo, slušalo i gledalo sve sto je bilo na repertoaru pozorista: Karmen, Nabuko, Kavalerija, Aida, Ana Bolena, Madam Baterflaj, Adriana Lekuvrer, Boemi, Atila, Veštice iz Salema, Slepi miš, Čarobna frula, Toska, Seviljski berberin, Rigoleto,.... to je bila zapravo praksa na licu mesta. Međutim, koliko lepo, toliko i nekako čudno opasno iskustvo.  Sa jedne strane radost i umetnost, sa druge, sujeta, ljubomora, rivalstvo... treba se snaći.” Kada je neko prepun snage u pevanji u duši i telu, to sigurno ne može biti ni cilj ni nešto za opuštanje i uživanje. “I dalje ne shvatam to pevanje kao nešto konačno, za ceo život. Mislim, to je samo faza, proći će. Završiće se ugovor i ja ću završiti sa pevanjem. Uplićem se čak i u vode pop i evergreen muzike, imam redovne nastupe, ali primećujem da me ipak mnogo više privlači ta klasika i pozorište, jer  u pozorištu se ipak nekako desava magija. Sve više upoznajem operski muzički žanr izbliza, pred očima mi se događaju čuda, magija deluje. Neverovatni efekti u obliku svetla, scenografije, kostima, perika i šminke, ostavljaju na mene izuzetan utisak. Prave pravcate balerine i baletani lepršaju tako uživo, registrujem zvuke ljudskih glasova od kojih se ježim i koji me teraju da ih slušam bez daha. Publika... scena...” Osećaj da je u drugom planu, sigurno ne zadovoljava ni jednu osobu koja samo ima dvadeset i neku godinu. “Divila sam se našim operskim pevačima, onako iza kulisa. Pitala sam se kako oni znaju kad i šta treba da pevaju, kad da izađu, kad da udju na scenu. Jako je interesantno da se doživi posao inspicijenta. To je kao pilot u avionu i kontrolni toranj u jednom. A kolege iz hora naše Opere su jednostavno predivni. Za nas nove članove hora (primljeno nas je pet) nije bilo režijskih proba, a i muzičke deonice smo takođe sami morali da vežbamo i naučimo da bismo se pridružili starijim kolegama. Puštani smo na scenu kao divlji konji, pod parolom snađi se. Hvala mojoj Jeleni, Ljilji, Ivani, Zeini, koje su me vodile kroz predstave i govorile šta da radim, gde da stanem, sednem, izađem i kad da pevam. Na početku mi ništa nije bilo jasno. Ja sam pratila samo svoje horske kolege, nije mi bio važan ni dirigent ni orkestar. U takvoj panici, morao si da se snalazis kako znaš i umes. Nije jednostavno. Za nekog, bez i mrvice scenskog iskustva, pravo vatreno krštenje. Moje kolege pevaju, padaju, skaču, igraju, glume da pričaju, ili da se biju, a opet sa druge strane kolege solisti, ulaze, izlaze, klanjaju se, menjaju se kulise, scenografija, svetla, i sve funkcioniše u tišini, svi znaju šta treba da rade, publika tapše, zavesa... a meni ništa nije jasno, samo neki čudno lep osećaj uzbuđenja, olakšanja, zadovoljstva... ne znam da objasnim. Sa svakim nastupom, ponavlja se taj osećaj. I tako se javlja želja da nastavim skolovanje glasa ... Da li sam otkrila daske koje život znače? Sada posle dovoljno iskustva mogu opisati šta te daske znace meni: Scena. Publika. Tišina. Ti nisi ti, ti si lik koji tumačiš, ti si oživeli duh, ti si energija. Želim tu energiju, želim taj zanos, treba mi prostor, širina... iz mene izbija vatra, kulja, izbija energija, mora da izadje, da eksplodira, mora da izadje zvuk iz grla, iz duše... osećam veliku zahvalnost. Privilegija.” Ono što je čekalo van granica Srbije nije ni malo blagonaklono. Za tebe u svakom slučaju važi latinska izreka: Preko trnja do zvezda. “Otišla sam na studije solo-pevanja u Austriju, u Graz na Univerzizet za Muziku i scensku umetnost, sa idejom da se, kad nešto naučim, vratim odakle sam i došla. U tom momentu, u našoj zemlji je vladala teška ekonomska situacija, imali smo sankcije, svakakva muka je vladala na sve strane, a posebno u obrazovanju. Nije bilo teško misliti na odlazak negde preko granice u toj bedi i muci. Dešavale su se velike promene. Nisam imala velikog izbora u našoj zemlji, zapravo nisam imala nikakav izbor po pitanju profesorskog kadra na Muzičkoj Akademiji. Sama profesorka Biserka Cvejić kod koje sam išla na preslusavanje, savetovala mi je da je možda bolje otići u inostranstvo i to u Austriju, jer se tamo školovanje ne plaća, a uslovi su neopisivo bolji nego kod nas. Nasa kultura je generalno bila potisnuta, postala je apsolutno nebitna, nevažna, a da ne pričamo o klasičnoj muzici i operi. Počinjem da razmišljam o odlazaku na školovanje u inostranstvo. Sam čin prijemnog ispita trebalo je da mi pokaže da li sam na pravom putu. Da li bi trebalo da se bavim operskim pevanjem ili da jednom za svagda shvatim da mi tu nije mesto. Mislila sam da će se tu završiti to moje traženje sebe. Ideja je bila da bar probam, pa šta bude, biće. Primljena sam na Univerzitet muzike i prikazne umetnosti u Gracu. Tek tada sam se nasla u pravoj dilemi. Ovoga puta sam morala sama svesno da odlučim svoj put. I tako sam se našla u Gracu,  bez ikoga, bez veza i poznanstava, bez mame, tate, bez stipendije ili bilo kakve pomoći po pitanju školovanja. Sve sam morala sama: od traženja i opremanja stana, do obaveza na školi (tako zovemo Univerzitet). Što više mislim da se vratim kući, sve više se lepi ta opera i to pevanje za mene i ne pušta. Onda se desilo bombardovanje u našoj zemlji, a ja istovremeno dozivljavam manje uspehe tamo u Austriji. Naravno da mislim na kuću i svoju porodicu i pucam od brige i žalosti, jer ne znam šta se to dešava sa ovim svetom. Kakve to bombe padaju sada u 21. veku kad smo naučili tolike lekcije o ratovima iz istorije. Za vreme tog bombardovanja nije bilo organizovanog transporta iz Austrije za Srbiju, granice su bile zatvorene. Takođe telefonske veze nisu uvek radile. Samo sam u par navrata uspela da se čujem sa mojima, koji su mi poručivali da ne brinem i da ne dolazim. Prvi dan po otvaranju granica, vozim se autobusom za Beograd, nosim prašak, sredstva za higijenu, sitnice. Ulazimo u sablasno sivi, magloviti grad Beograd, u kojem se čini da nema nikoga... suze... bol... tuga. I dalje je nekako sve isto, ali toliko različito, nema više zemlje iz koje dolazim. Nikada se nisam bavila politikom, niti ću, politici nije mesto u umetnosti, umetnost je iznad svega. Mislim samo na studije i pevanje. Našla sam svoj put, ostajem preko. Oslanjam se na sebe, na svoj rad i volju, koja je jaka i gura dalje. Posle četiri godine u Gracu i završene takozvane prve diplome, nastavljam postdiplomske studije u Beču gde i magistriram 2005.godine.” Očigledno su svi ti utisci toliko jaki, da nikada neće izbledeti. Ali uporedo sa teškoćama, uspesi su ono što čoveka zove da napravi sledeći i iznova sledeći korak. “Svašta se prošlo, od konobarisanja, peglanja, čuvanja dece, do pevanja džeza po noćnim barovima, rada u diskoteci do jutra, do pobeda na internacionalnim takmičenjima u pevanju i prvog angažmana u Južnoj Africi... Sećam se prvog dana u Gracu, gde sam solo-pevačkoj klasi predstavljena kao pogana Srpkinja, koja će zaklati svakog ko joj se zameri. Profesor koji me je tako predstavio kolegama je Austrijanac, profesor režije i scenskih pokreta. Kasnije mi je dao prvi anganžnan. Medju kolegama pevačima bilo je par zemljaka iz tada već bivse Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenije i po neko iz Bosne. Ja sam tada bila jedina iz Srbije na odseku za solo-pevanje. Prvi dan na školi a ja, ni kriva ni dužna, već osuđena. Nije tajalo dugo dok se steklo neko društvo, a to drugarstvo traje i do dan danas. Srećom, ljudi su svuda ljudi. Dobri ljudi privlače dobre ljude. Bitno je kakav si, a ne odakle si. U toku školovanja, za svoj rad zaslužila sam stipendiju austrijskog Ministarstva za kulturu i obrazovanje. Prvi put u životu, dobila sam finansijsku podršku, koja je trajala godinu dana. Nema više konobarisanja, investira se u časove pevanja, master kurseve, takmičenja. U tom periodu spremam šest solističkih uloga, osvajam drugo mesto na AMS takmičenju u Gracu, snimam ciklus Šumanovih pesama Frauen Lieben und Leben za austrijski Radio (ORF1), otvaram školsku biblioteku, pevam na svim koncertima univerziteta, dobijam ulogu Niklasa iz Hofmanovih priča u školskom teatru, pevam Blumenmädchen u Parsifalu u Operi Graz, selim se za Beč...”  Umetnik nakon svakog koraka ostaje sam. “Kad se radi to što se voli, ništa nije teško. Šta god da sam radila, pokušala sam da radim najbolje što mogu. I kad sam pevala, ali i kad sam radila u kafeu, trudila sam se da radim dobro i da dam sve od sebe. Sve je to publika, ceo svet je bina. Slobodno vreme sam koristila, između ostalog, i za druženje. Volim ljude, volim priču, volim druženje, ali mogu odlično da izdržim i sama sa sobom, nije mi nikad dosadno, ne trebam nikog da me zabavlja, dovoljna sam sama sebi. Volim tuđe priče, različita mišljenja, nove poglede na svet. Uzbudljiva je ta naša raznolikost. Posećivalo se i po kućama, ali se uglavnom družilo po kafićima. Ne znam zašto, ali stranci izbegavaju kućne posete. Moram priznati da mi se dopalo mnogo toga novog iz austrijske kulture i zahvalna sam na svemu, na svakom trenutku provedenom tamo. I sada u Nemačkoj, ili u Italiji gde takođe provodim dosta vremena, ima tako lepih i interesantnih razlika, ali i puno sličnosti sa nama. Ljudi su svuda isti!” I onda su se otvorila prva vrata, za njima druga, treća… Naravno da si poželela stalni angažman, koji nudi na zapadu, ne totalnu, do penzije sigurnost, ali omogućava privremeno opuštanje. A tvoja potreba i želja za slobodom i širinom iskazivanja je i to napustila. “Sloboda je privilegija. Sloboda da biram repertoar i uloge koje želim da pevam su bili odlučujući faktor za odluku da rizikujem i pokušam da se oprobam kao slobodan umetnik. Uvek biram teži put. Šest godina nakon završetka studija, pristajem na dve godine angažmana u pozorištu u Majncu (Nemačka) koji završavam 2013.godine. Fino iskustvo, mada nije za svakoga. Dakle, odluka da li da izaberem nekakvu sigurnost, ne potpunu, ali opet sigurnost na određeno vreme, ili sa druge strane da imam slobodu u pratnji neizvesnosti, naravno da nije jednostavna. Sve zavisi od situacije. Prihvatam angazman u Majncu na dve godine, jer su se, eto sklopile kockice. Imala sam divnu direktorku,  koja je cenila moj glas i rad. Mogla sam da gostujem i sa strane, što u mnogo slučajeva, kad je u pitanju stalni angažman, nije moguće. Ipak, znala sam da ne želim da ostanem na tom istom mestu duže od predvidjenog ugovora i radovala sam se kad sam ponovo postala slobodna. Neko to ne razume. Stalni angazman, dakle, ima prednosti, jer daje tu uljuljkanost i neki osecaj sigurnosti. Kažem “neki” osećaj sigurnosti, jer ipak nije siguran i doživotan. Traje godinu ili dve sa mogućnošću produžavanja, ako je to u interesu teatra. Kad vas više ne trebaju, onda vam predaju pisamce sa rečima zahvalnosti i lepim željama za budućnost. U angažmanu se služi teatru. Zna se šta se i kad se peva, kad su probe i predstave. Obično se pripremaju bar tri nove produkcije, plus se obnovljaju dve ili tri stare. Dobija se redovna mesečna plata i ne treba da se polažu audicije, jer su uloge unapred raspoređene na osnovu faha pevača. Mada se često dešava da se izbor repertoara, na žalost, pravi i bez velikog obzira na pevače. Tako se desi, da se, kad ste stalni član, peva sve i svašta i onda kad vas otpuste, ne znate šta da radite. Takođe se dešava da u angažmanu mnogo kolega brže završe karijeru nego sto bi to voleli i trebali, jer pevaju neadekvatan repertoar. S druge strane, kao slobodan umetnik, za svaki projekat mora da se polaze audicija (sa manjim izuzecima). Stalno mora da se radi, samostalno vežba, iznajmljuje korepetitor,  traže  audicije, traže agenti. Od tebe zavisi šta ćeš pevati, koji repertoar, i kasnije koji angazman ćeš prihvatiti, gde ćeš pevati. A kolege su uglavnom svuda fine, nema diva, nema zlobe, nema ljubomore ili bar nije tako vidljivo. Poštujemo se. Nismo možda prijatelji, ali se kulturno ponašamo jedni prema drugima.  Tu i tamo postoje izuzeci, oni koji glume neke dive na sceni i privatno, ali uglavnom se sve to jako brzo smiri. Nema skandala. One prave, velike zvezde su uvek najfiniji i najprijatniji ljudi sa kojima je divno raditi.” Stekla si slobodu za kojom čezne svaki umetnik. Ono teško dostizanje renomea koji omogućava da čovek sam odlučuje šta će i gde će da peva. Svojom pojavom pokazuješ zadovoljnu i u svemu ispunjenu ženu.  “Sada mogu sa sigurnošću da kažem da je izbor ostati slobodan, u mom slučaju, bio pravi izbor. Razvila sam glas u pravom smeru, našla sam svoj repertoar. I dalje neprekidno radim i učim i nikad nisam zadovoljna, ali to je i vrlina i mana. Volim to sto jesam i kakva sam.” Tu su se sigurno pojavila i brojna pitanja, jer putovati po svetu iziskuje često i višemesečna odsustvovanja, a ti si želela i brak i dete. Sigurno da i jedno i drugo, koliko  upotpuni, toliko oplemeni svaku ženu. “Nisam verovala da će me majčinstvo toliko promeniti, toliko oplemeniti. Srećna sam i zahvalna zbog toga. Porodica je moje blago. Muzika je deo mene, deo mog bića, a porodica je moje biće. Muzika nas je spojila, ona nam daje inspiraciju, hrani nas, poji, tu je uvek toliko koliko treba. Volim svoj posao, ali moja porodica je iznad. Posle predstave idem svojoj kući, svojim najmilijima. Za njih sam ja ja i uvek najbolja.” A uz sve to stigneš i do Beograda. Ako publika ne može da uživa u tebi na sceni, bar može da te vidi u gledalištu. Očigledno pratiš opersko zbivanje u svom rodnom gradu. “Da, volim da odlazim u pozorište i operu kao publika. Smatram da je to zapravo naša obaveza, obaveza napajanja umetnošću, shvatanja iste, traganje za njom. S druge strane treba se informisati šta se to sve dešava na sceni, ko to tamo peva, diriguje, kako reaguje publika. Tačno je da masa bolje zna da oceni situaciju od pojedinca, a da li je tako i u operi? Da li publika moze da prepozna šta je dobro? Umetnost je subjektivan doživljaj pojedinca. Tu se upliće ukus. Šta je ukus, stil, šta je lepo, lepota? Lepota je u oku posmatrača. Ono sto je lepo meni, možda nije lepo nekom drugom i obrnuto. U umetnosti nema merenja i vaganja-ili ti se nešto sviđa, ili ne. Najčešće nam se svidja ono sto nam je blisko, poznato, pa tražimo kopije ili imitacije originala i uporedjujemo. Malo je onih pravih umetnika, ljudi slobodnog duha i tela, ono kad gledaš i slušaš pa se najeziš, a nije ti hladno, kad te jeza prođe i digne ti se  kosa na glavi, kad nešto zaigra u stomaku ili ti se otme osmeh tek tako. E, to ja tražim.” Kako neko poput tebe, koja važi za perfekcionistu, gleda na svu opersko-scensko-menadžersku zbrku koja prati svetske umetničke tokove? “Kažu da danasnje operske produkcije traže i pevača i glumca u jednoj osobi. Ali to nije ništa novo, to je i smisao muzičko-scenske umetnosti Da, i po sto puta  potvrđujem, pevač mora da interpretira ulogu!!! Mnoge operske režije menjaju mesto i vreme radnje priče i zbunjuju publiku nekim nepotrebnim efektima, tipa skidanja na sceni, grubosti, kamioni, avioni umesto kočija, konja, pištolji, mitraljezi, umesto mačeva, itd. Dakle, radnja se priblizava danasnjici, kostimi se svode na farmerke i karirane košulje, nema šminke, emocije su blokirane raznim izkoreografisanim pokretima... Takođe, glasovna moć i scenski talenat je u oskudici ili se ograničava netalentovanim rediteljima, neadekvatnim direktorima, kasting menadžerima. U poslednjih desetak godina, reditelji su dobili mnogo na moći, pa se oni najviše pitaju kada se biraju pevači. To je često izbor po tipu, po izgledu, a ne po glasovnim mogućnostima.  Takođe je izuzetno važan faktor agentura koja zastupa pevače, pa se tako razvio takozvani pijačni princip biranja pevača-dva pevača iz jedne, tri iz druge agenture, bez obzira na kvalitet. Često se dozivljavaju nepravde po tom pitanju. Opera je, kao i sve danas, biznis. Kao i svuda, samo se gleda lična korist. Agenti uglavnom gledaju da njima prvo bude najbolje, a onda misle na pevače koji rade za njih. Svakakve igre postoje, ni meni još uvek nije jasno kako zapravo to sve funkcioniše. Ja želim samo da radim svoj posao.  Režirati operu je, takođe i zamka i klopka. Vrlo često neiskusni reditelji, koji čak i ne vole ovaj žanr umetnosti, režiraju operu. Vrlo često se delo režijski upropasti, ili je u sukobu sa muzikom. A muzika uvek nekako pobedjuje. Na žalost, na to se i oslanjaju loši reditelji. Režija treba da pomaže, a ne da odmaže. Ne verujem da ova vrsta umetnosti odumire, kako mnogi misle, treba jednostavno vratiti lepotu lepoti. Bilo tradicionalna, bilo moderna, režija treba da pomogne da se delo razume i ispriča u toku slušanja, a ne kasnije u diskusiji po odgledanom delu. U nemačkim teatrima se  često sat vremena pre predstave, objašnjava šta vas to očekuje na bini, da biste shvatili poentu u toku samog izvođenja. Nekada su poznata operska dela toliko komplikovano izrežirana, da vam je za razumevanje potrebna filozofsko-naučna disertacija na zadatu temu.” U sebi nosiš iskustvo sa više kontinenata? “U Italiji, a posebno u Aziji, operske režije su još uvek većinom tradicionalne, čak se insistira na lepim kostimima i verodostojnoj scenografiji, koja prati radnju libreta. Što se tiče glasovne moći pevača, kao sto sam pomenula ranije, ima svega i svačega. Priča se o odumiranju opere, a pevača nikad više. U publici mladi, klinci. Na sceni mladi, lepi ljudi, dosta muških glasova. Razbio se mit o debelim, statičnim pevačima, koji samo stoje i pevaju, danas si akrobata, maneken i baletan koji peva... Divno je koliko azijatsko tržište neguje opersku umetnost, ali njihovi umetnici nemaju mesta kod kuće. Oni moraju da idu preko okeana i traže mesto pod zvezdama negde po Evropi. Izuzetno su vredni, radni, odgovorni i disciplinovani. Od azijatskih kolega znam da oni kroz umetnost otvaraju svoju dušu i puštaju emocijama na volju, sto privatno i u društvu ne mogu i ne smeju. Vrlo su pouzdane kolege i fini partneri. Ima medju njima zaista dobrih pevača. Danas generalno ima jako puno dobrih pevača. To ne znaci da svi ti dobri i najbolji pevaju i po najboljim teatrima na svetu. Za to je potrebna sreća, ili čak nešto više od toga. Vrlo često, predstave su, u manjim kućama bolje i kvalitetnije nego u onim najpoznatijim svetskim kućama. Ima velike nepravde po tom pitanju. Agenti i agenture igraju veliku ulogu. Nekako mi se čini da fali mašte.” Svaki pevač, još u mladosti ima posebnu želju da se oproba u nekoj od rola. Da li si svoju mladalačku želju ispunila i šta je ono što bi želela novo da pevaš u budućnosti? “Nisam imala ulogu koju posebno volim i koju sam po svaku cenu želela da pevam. Svaka uloga ima svoju draž, bilo da je mala, bilo da je velika. Naravno da su glavne uloge zanimljivije i da se uvek mašta baš o njima, velikim rolama. Moj san je bio da imam samo one uloge na repertoaru koje me ispunjavaju, koje mi se sviđaju i pevački i scenski i to sam i dostigla. Ispostavilo se da mi je glas i karakter za te glavne uloge, takozvani prvi fah. Naravno da sam otpevala i neku manju, sporedniju ulogu, ali svejedno sam uživala. Sada sam stvarno srećna da na repertoaru imam sve najveće mezosopranske uloge italijanskig faha i ne brojim više koliko sam predstava jedne uloge otpevala, nego u koliko sam različitih produkcija pevala istu ulogu. Amneris sam otpevala u najmanje 14 razlicitih produkcija, Karmen i Ulriku u 12. Sa neverovatnom radošću obrađujem već pevane uloge, jer svaki put otkrijem nešto novo. Glas se razvija, tehnika se razvija, godine iskustva su pravi blagoslov. Divan je osecaj te neverovatne sigurnosti koju imam kad ponavljam repertoar, kad osetim da je sada uloga “legla”, da je ton u grlu u telu, da mi glas dozvoljava slobodu koju trošim onda na sceni i uživam u tome bezrezervno. Svaka uloga koju pevam ima svoju draž, ali svaka ima i svoje vreme. Nikada ranije nisam mislila da ću pevati Acučenu, nisam je osećala pre, nisam želela čak ni da je pogledam muzički, ni arije nisam pevala, jednostavno nije mi se sviđala sve dok nisam postala majka. Išla sam na audiciju za Azucenu sa svojim sinom koji je tada imao dve godine. Čekao me je kod inspicijenta i kad sam završila poslednje tonove velike arije, koja priča strahovitu tragičnu priču jedne majke, moj sin je jurnuo plačući ka meni: “mama,mama”.  Dobila sam audiciju i sad je to jedna od mojih omiljenih uloga. Pevala sam je za sada u 4 različite produkcije. Takodje ima još uloga koje bih želela da dodam na svoj repertoar. Radim na tome.” Životni cilj mnogih operskih pevača je i Arena u Veroni. Nastupiti pred 16.000 ljudi pod zvezdanim nebom zaslužuje respect svake vrste. “Arena u Veroni je najveća operska scena na svetu i najveći otvoreni teatar na svetu. Sam osećaj biti tamo kao turista, gledalac je spektakularan, neopisiv, a tek kao izvođac, nešto neverovatno uzbudljivo. Pogled sa scene, na publiku, zaustavlja dah. Orkestar od najmanje stotinu i dvadeset muzičara, hor, statisti, balet... Nekada nas je bilo oko četiri stotine na sceni. Prepričavaju se priče gde se te brojke dupliraju, a potpuno mogu u njih da poverujem. Puna Arena za operske predstave broji 16000 mesta. Nije svejedno, nije naivno. Najveći pevači su govorili da se u Arenu ide samo kad si hiljadu posto spreman i posle određenih godina iskustva. Ili ti je tamo odskočna daska, ili tu završavaš. I u pravu su. Velika odgovornost, velika proba. Nisam ni pomislila da ću tamo ikada pevati, nisam niti tražila, niti pokušavala, desilo se. Neko me je negde čuo, video, pozvao na audiciju i eto. Sama pomisao da idem na preslusavanje za nastup u Areni je bila jedna neverovatno nestvarna vizija. Posebno što se proslavljao tako značajan i veliki jubilej, kao sto je stoti rođendan Arene i prvo izvodjenje opere Aida. Izazov je pevati italijanski repertoar u Italiji, a tek u Areni, koja je hram tradicije, to je velika čast. U Areni sam pevala ukupno 6 uloga: Amneris, Fenenu, Karmen, Floru, Žertrud i Ulriku. Za ulogu Acučene sam bila “kaver” i pevala sam je samo na generalnoj probi, ali ne i predstavu. U Areni, kao i u mnogim velikim operskim kućama, za svaku ulogu postoji više podela, a posebno se vodi računa da se, isto za svaku ulogu, ima “kaver” tj. zamena, koja je u pripravnosti da u svakom momentu uskoči u predstavu i zameni kolegu. Dešavalo se mnogo puta, da u sred predstave, nešto pođe naopako i kolega/koleginica “zamena” mora da uskače u predstavu već  u sledećoj sceni. Meni lično se dogodilo da sam noć pre predstave bila obaveštena da sutradan uveče “uskačem” u predstavu Karmen, a te jubilarne godine, sam čak i zatvorila Festival u Areni uskačući kao zamena za ulogu Amneris u toj čuvenoj tradicionalnoj postavci Aide iz 1913. godine. Iskustvo koje takođe neću zaboraviti je predstava Nabuko sa Plasidom Domingom u glavnoj ulozi, a ja debitujem ulogu Fenene.” Život vrhunskih pevača i muzičara je u neprestanom seljenju sa jednog, na drugi kraj zemljine kugle. Preskaču se vremenke zone, iz žarkog leta se odlazi u hladnoću zime… Nedeljama probe, višesatno učenje uloga i na kraju, uvek, hotelska soba, koja često ume da bude haladna, jer najdraža bića su veoma daleko… Aplauzi i ovacije ostaju ispod svodova opere, buketi cveća u hotelskoj sobi, koja se već sledeće jutro ZAUVEK napušta, jer se avionom žuri, ili prema svom domu, ili prema nekoj drugoj operskoj kući. “Moj život je šareno kolo gde se prepliću muzika i porodica. Naravno da je muzika uvek tu, ali tu je i sve drugo ono obično, normalno, kao kuvanje i spremanje, vežbanje, učenje, druženje, igranje, treniranje, odlazak u kupovinu, na pijacu, sve... život.  Možda malo “luđi”, življi, glasniji... a u stvari, jednostavno za mene  normalan. Ha ha, jadne moje komšije! Što se tiče putovanja, moja putovanja uglavnom znače odlazak na posao. Lepo je kad se posao i zadovoljstvo spoje, ponekad se i to desi. Isto tako volim da radim tamo gde i živim, pa ne moram da putujem, ne moram da se odvajam od porodice. Srećna sam da imam porodicu. Hvala dragom Bogu na tom blagoslovu. Kad god mogu, povedem svoju porodicu sa sobom, ali najčešće putujem sama, jer biram angazmane tako da je odsustvo minimalno. Jurenje sa jednog na drugi angazman, putovanja, hoteli, za nekog ko putuje samo kad ima odmor, zvuci uzbudljivo, ali ja putujem na posao. Bez obzira da li je destinacija preporučena u nekom od turistickih vodiča, povod mog putovanja je prvenstveno posao, a od tog posla zavisi moja egzistencija. Naravno da postoji puno drugih profesija koje nalažu putovanja radi obavljanja posla. Kod nas umetnika, pevača, bitan je glas, a za glas bitno je zdravo grlo, zdravo telo. Ostati zdrav je na prvom mestu. Na putovanjima nema mnogo druženja, pričanja, ludovanja, izlazaka. Družimo se, ali nije pisano pravilo i nije nikad intenzivno. Sve je nekako neobavezno. Organizuje se ponekad i večerica, druženje za kolege, obično posle premijere, ali ni to nije uvek. Na dužim gostovanjima kolege se obično sami spontano dogovore za odlazak na ručak, večeru. Ima i pevača koje nikada ne viđaš privatno, sto ne znaci da su divljaci, nego jednostavno imaju neke druge ljude sa sobom ili oko sebe i ne druže se sa kolegama. Hrana je naravno vrlo važna stavka i sve sto smo stariji, najveći izvor zadovoljstva. Eh, ima naravno uživanja u tome, eksperimentisanja sa lokalnom hranom, kao što je probanje sušija u Japanu, pizze u Italiji, ćevapa u Bosni, vina u Južnoj Africi, lososa u Švedskoj, ribe i čipsa u Engleskoj... Nekih mesta se sećam po hrani, na primer hrana u Finskoj mi se uopšte nije svidela, ni Engleska po hrani nije kod mene na prvom mestu, ali zato je Koreja bila pozitivno otkriće. Prošle godine sam htela čak da zauvek ostanem u Japanu zbog hrane, a vino iz Gruzije je moje omiljeno. Ipak se sve svodi na ono što nam prija i sto nam stomak podnosi. A publika je svuda ista, kao sto su i deca i zaljubljeni ljudi svuda isti. U Aziji je još uvek velika tradicija davanja autograma, pa se posle predstave onako u kostimu, ide u foaje i dočekuje publika koja želi autogram. To su momenti gde se i mi, operski pevači osećamo kao najveće holivudske zvezde.” Može se reći da si u vrhu svoje pevačke karijere. Možda je to pravi trenutak kada mnogi razmišljaju da odvoje deo svog vremena za pedagogiju, jer sigurno spadaš u one koji bi imali šta da prenesu mladima. “I sama i dalje učim i otkrivam. Nas posao je beskonačno vežbanje i istraživanje. Zanima me pedagogija i rad sa mladima, ali i rad sa kolegama koji su u karijeri. Imala bih šta da kažem i znala bih da pomognem. Već sam imala pozitivnih rezultata. Doćiće valjda vreme i za to.” I kada se može očekivati tvoj sledeći nastup na beogradskoj sceni? “To niko ne zna. Za sada nema nikakvih konkretnih planova ni poziva. Češće sam gost u Sarajevu nego u svom gradu. U Sarajevu sam imala čast da budem prva i jedina Karmen posle svog zla koje se desilo našoj zemlji. Da, bas ja, Sanja Anastasia, Karmen u Sarajevu. Hvala Sarajevskoj operi i tadašnjoj direktorki Amili Bakšić na poverenju i toj velikoj časti. Od 2007. – 2012. redovno sam nastupala u Sarajevskoj operi, gde  sam, pored Karmen, takođe pevala i Ulriku u Balu pod maskama i Olgu u Evgeniju Onjeginu. Ove godine sam imala privilegiju i čast da otpevam ulogu Eboli u novoj postavci opere Don Karlo u Sarajevu, koja na toj sceni nije izvodjena od 1963. To su istorijski podaci. Mislim da svaka zemlja treba da se ponosi svojim uspešnim sunarodnicima iz bilo koje branše. Ima još naših uspešnih umetnika u inostranstvu. Šteta da se na sve njih ne misli onda kad im je to najpotrebnije. Moj put je drugaciji, još putujem, ko zna gde ću stići. Možda ću i svratiti u Beograd ponovo. Rado, što da ne. Za izuzetnu interpretaciju uloge Amneris u operi Aida, koju sam otpevala u Beogradu 2019. godine, dodeljena mi je Pohvala Narodnog Pozorista. Divim se svim kolegama koji odrzavaju ovaj umetnički žanr kod nas. Ima talentovanih mladih pevača, divnih muzičara, ima iskusnih kolega koji su u punoj snazi. Jedan gost neće popraviti predstavu, ako se svi ne potrude da predstava bude dobra. Nasim umetnicima treba inspiracija. Treba povratiti sjaj naše opere, a to se može samo zajedno.” A na kraju,  kratka poruka svima: “Imam jednu malu želju,..  da promenim svet. Činimo svet boljim, širimo ljubav. Umetnost je sloboda, umetnost je univerzum, to je svet oko nas i u nama. Pevaj iz duše, iz dobrog sebe. Budi bolji, nadmašuj se sa samim sobom, nadji svoje mesto u tom univerzumu, nadji sebe...ima tu mesta za sve nas.” Ovde može da sledi samo jedan zaključak. Zaključak  u tri reči: “To je  Sanja!”  Laura Miletić
Pročitajte celu vest